На основу Амандмана LXXXII тачка б) став 5. и 6. на Устав Републике Српске, члана 115. Устава Републике Српске и члана 61. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), Вијеће за заштиту виталног интереса Уставног суда Републике Српске, на сједници одржаној 10. децембра 2015. године,    д о н и ј е л о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Није прихватљив захтјев Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске за утврђивање повреде виталног националног интереса бошњачког народа у Декларацији о геноциду Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата, број: 02/1-021-1291/15, коју је Народна скупштина Републике Српске изгласала на сједници одржаној 22. октобра 2015. године.            

О б р а з л о ж е  њ  е

         Предсједавајућа Вијећа народа Републике Српске доставила је 7. децембра 2015. године Уставном суду Републике Српске ‒ Вијећу за заштиту виталног интереса (у даљем тексту: Вијеће) акт број: 03.1/И-627/15 од 7. децембра 2015. године, којим се, сагласно захтјеву Клуба делегата бошњачког народа, тражи утврђивање повреде виталног националног интереса бошњачког народа у вези са Декларацијом о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата, број: 02/1-021-1291/15, коју је Народна скупштина Републике Српске изгласала на Седмој сједници, одржаној 22. октобра 2015. године. Уз наведени акт су достављени наведена Декларација, Одлука о покретању поступка за заштиту виталног националног интереса бошњачког народа број: 03.2-5-57/15 од 02. новембра 2015. године, Образложење ове одлуке број: 03.2-5-57/15-1 од 10. новембра 2015. године, те Амандмани са образложењем под бројем: 03.2-5-57/15-2 од 10. новембра 2015. године, које је Клуб делегата бошњачког народа поднио на ову декларацију. У акту предсједавајуће Вијећа народа се наводи да је Народна скупштина Републике Српске на Седмој сједници, одржаној 22. октобра 2015. године, изгласала поменуту декларацију, те је сагласно Амандману LXXXII на Устав Републике Српске доставила на разматрање Вијећу народа Републике Српске. Клуб делегата бошњачког народа је својим актом број: 03.2-5-57/15 од 02. новембра 2015. године одлучио да покрене процедуру заштите виталног националног интереса бошњачког народа сматрајући да се Декларацијом угрожавају витални национални интереси бошњачког народа. С обзиром на то да Вијеће народа Републике Српске није постигло сагласност свих клубова поводом поменуте декларације, као ни Заједничка комисија Народне скупштине и Вијећа народа, питање је прослијеђено Уставном суду Републике Српске ‒ Вијећу за заштиту виталног интереса да донесе одлуку да ли је овим актом повријеђен витални национални интерес конститутивног бошњачког народа.

Уз акт број: 03.1/И-627/15 од 7. децембра 2015. године, предсједавајућа Вијећа народа доставила је Суду: извод из стенограма записника са Седме редовне сједнице Народне скупштине Републике Српске одржане 21. и 22. октобра 2015. године (дио који се односи на предметну декларацију), затим извод из стенограма са Шесте сједнице Вијећа народа Републике Српске, одржане 26. новембра 2015. године (дио који се односи на поменуту декларацију), те извод из стенограма са Четврте сједнице Заједничке комисије Народне скупштине Републике Српске и Вијећа народа Републике Српске, одржане 3. децембра 2015. године (у дијелу који се односи на усаглашавање ставова поводом изгласане Декларације).

          На основу поменутог обавијештења предсједавајуће Вијећа народа Републике Српске као и приложене документације, Вијеће за заштиту виталног интереса је утврдило да је Клуб делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске 02. новембра 2015. године гласовима свих седам присутних чланова, тј. двотрећинском већином, донио Одлуку о покретању поступка заштите виталног националног интереса бошњачког народа у вези са Декларацијом о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата, број: 02/1-021-1291/15 од 22. октобра 2015. године, да се у Вијећу народа о наведеном захтјеву Клуба делегата бошњачког народа гласало по процедури за заштиту виталног интереса, али да није постигнута сагласност свих клубова у овом вијећу. Заједничка комисија Вијећа народа и Народне скупштине на Четвртој сједници, одржаној 03. децембра 2015. године такође није постигла сагласност поводом овог питања, па је предметна одлука прослијеђена Уставном суду Републике Српске ‒ Вијећу за заштиту виталног интереса, да одлучи да ли је овим актом повријеђен витални национални интерес бошњачког народа.

Поред тога, Вијеће је констатовало да је у образложењу које је достављено уз Одлуку о покретању поступка заштите виталног националног интереса бошњачког народа наведено да Клуб делегата бошњачког народа, вођен циљевима и начелима Универзалне декларације о људским правима, Конвенције против мучења и других сурових, нехуманих и понижавајућих поступака или кажњавања (1984), Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (1948), као и одредби Устава Босне и Херцеговине и Републике Српске, истиче да овим захтјевом нема намјеру да негира почињени злочин над Србима, Јеврејима и Ромима, нити да умањи одговорност Независне Државе Хрватске (у даљем тексту: НДХ), већ намјеру да се предметни акт усклади са принципима међународног хуманитарног права, те да се из истог елиминишу дијелови који вријеђају национални интерес и идентитет бошњачког народа, те би на тај начин овај акт био репрезентативан израз воље свих конститутивних народа у овом ентитету. С тим у вези, истиче се да је, на основу бројне документације и оригиналних списа, сачињена евиденција с именима и презименима 1520 убијених Муслимана/Бошњака у логору Јасеновац, док се укупне жртве бошњачког народа на овим просторима у Другом свјетском рату процјењују на 103 000 лица, те да то није коначан број, имајући у виду чињеницу да су се многи Муслимани, под присилом, изјашњавали као припадници других нација. Због наведеног тражи се да се наслов поменуте декларације, као и текст исте, преформулише на начин да се дода "и Муслимане/ Бошњаке", јер су сјећање и памћење дио колективног идентитета народа који су поднијели жртве у Другом свјетском рату од стране НДХ. Поред тога, тражи се да се из предметне декларације брише синтагма "муслимани цвијеће хрватског народа", јер се тиме вријеђа интерес и идентитет бошњачког народа. Такође, наводи се да је пресудом Међународног суда правде у Хагу доказан геноцид над Бошњацима, па им је, стога, познат осјећај негирања злочина, као и да сматрају да Хрватска не може одговарати за злочин геноцида из Другог свјетског рата, јер нема ретроактивне примјене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, која је донесена 1948. године и ступила на снагу 1951. године. Такође, истиче се да наведени захтјеви нису у сагласности ни са чланом III став 1. Устава Босне и Херцеговине, према којем је спољна политика у искључивој надлежности институција БиХ, док је ставом 2, овог члана таксативно одређена надлежност ентитета. На основу изложеног, предлажу да Вијеће за заштиту виталног интереса при Уставном суду Републике Српске донесе позитивну одлуку о допустивости и меритуму.        

Декларацију о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата донијела је 22. октобра 2015. године Народна скупштина Републике Српске под бројем: 02/1-021-1291/15, на основу члана 70. став 1. тачка 2. Устава Републике Српске те чланова 182. и 183. Пословника Народне скупштине Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/11).

Овом декларацијом се наводи: „Полазећи од чињенице да се у данашњој Републици Хрватској намјерно и систематски затире сјећање на геноцид који су власти НДХ, а која је укључивала и подручје данашње Босне и Херцеговине и дио Срема, који је данас у саставу Републике Србије, починиле над Србима, Јеврејима и Ромима, те имајући у виду да се у хрватским јавним гласилима и квазиисториографским радовима прећуткују и радикално умањују жртве геноцида, нарочито у Јасеновцу, и њихов број своди на 40.000 убијених Срба, Јевреја и Рома, као што је то чинио и први предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман, и имајући на уму да су усташе као починиоци геноцида у Хрватској, укључујући и Анту Павелића, данас у Хрватској од стране веома утицајних и пристрасних фактора, престављају као борци за национално ослобођење и независну Хрватску на темељу такозваног историјског и државног права хрватског народа, те будући да историјски доказан геноцид над српским, јеврејским и ромским народом никада није био предмет примјерене политичке осуде ни у Титовој комунистичкој Југославији, ни у данашњој Републици Хрватској и да хрватски народ никада није прихватио одговорност за геноцид који је у његово име почињен, како је то учинио њемачки народ за холокауст, који су у његово име учинили нацисти, а да ни Римокатоличка црква није осудила злочин геноцида у НДХ, као што је осудила злочине на другим европским стратиштима у Другом свјетском рату и извинила се због учешћа неких њених представника у истим, да власти Народне, односно Социјалистичке Републике Хрватске, као федералне јединице у оквиру ФНРЈ, односно СФРЈ и данашње Републике Хрватске, као независне државе, никада нису понудиле обештећење жртвама геноцида и њиховим потомцима; да стратишта на којима су жртве овог геноцида биле мучене, масакриране, убијане и масовне гробнице, у које су бацане и без поштовања и примјереног обреда покопане, до данас нису на ваљан начин обиљежени и заштићени, а да су Анте Павелић и многи његови доглавници по окончању рата побјегли из НДХ, користећи тзв. пацовске канале и помоћ појединих ватиканских клерика и прелата, као и да многима од њих није суђено у земљи, што би хрватски народ довело до признања непојмљивих злочина почињених у његово име и моралног просвјетљења и прочишћења, Народна скупштина Републике Српске закључује: да су злочини усташа над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата у НДХ смишљен и планиран геноцид, онакав какав је дефинисан Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида усвојеном од стране Уједињених нација 9. децембра 1948. године, да је приликом провођења овог геноцида само у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома и неистомишљеника мучено, пљачкано, силовано и потом убијено од стране НДХ 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, због тога што су припадали другом народу, вјери или раси, да је НДХ била једина земља током Другог свјетског рата у којој су постојали концентрациони логори за истребљење дјеце у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу, Јастребарском, Ријеци код Јастребарског, Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду, те да је у њима, према непотпуним истраживањима, страдало 42.791 српско дијете, 5.737 ромске дјеце и 3.710 јеврејске дјеце, да је злочин геноцида у НДХ по својим размјерама раван холокаусту који је нацистичка Њемачка извршила над Јеврејима, да је током провођења овог геноцида велики број Срба био принуђен да, ради спаса голог живота, промијени свој национални и духовно-историјски идентитет и да се одрекне своје православне вјере и, под присилом и пријетњом, прихвати католицизам. Полазећи од ових закључака Народна скупштина Републике Српске захтијева: да Република Хрватска, као држава хрватског народа, одлуком својих највиших органа прихвати историјску и сваку другу одговорност за геноцид НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата, да се на достојан начин обиљеже и обезбиједе сва мјеста злочина и чува успомена на његове многобројне жртве, да се у цјелини сачува и одржава, као споменик жртвама, јасеновачки комплекс концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, да се утврди и спроведе програм заштите и уређења Спомен-подручја Доња Градина, да се у Републици Хрватској, Босни и Херцеговини и Републици Србији одреди исти дан у знак сјећања на жртве геноцида у НДХ-Србе, Јевреје и Роме, да се утврди и у разумном року исплати новчана одштета жртвама овог геноцида и њиховим потомцима од стране Републике Хрватске. Народна скупштина Републике Српске очекује да међународна јавност, посебно државне антифашистичке коалиције Другог свјетског рата, подрже Декларацију о геноциду Независне државе Хрватске, како би она, након седамдесет година чекања, угледала свјетлост дана. Ова декларација ступа на снагу даном доношења, а објавиће се у "Службеном  гласнику Републике Српске".

        Вијеће за заштиту виталног интереса овог Суда је, прије свега, размотрило правну природу предметне декларације Народне скупштине Републике Српске, будући да ова чињеница представља претходно питање од којег зависи постојање процесних претпоставки за заснивање надлежности Вијећа за заштиту виталног интереса Уставног суда Републике Српске.

         Чланом 183. Пословника Народне скупштине Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/11) прописано је да се декларацијом изражава став Народне скупштине о општем питању политике у вези са правима и дужностима Републике.

        Из садржине предметне декларације, произилази да овај акт нема природу правног акта, тј. не садржи правне норме, односно правно не обавезује субјекте на које се односи. Овом декларацијом се изражава политички став Народне скупштине Републике Српске у погледу одређених питања политичке природе. С обзиром на то да наведена декларација садржи наводе као што су да Народна скупштина „полазећи од чињенице“, „имајући у виду“, „имајући на уму“, „будући да“, „закључује“, „захтијева“, „очекује“ и сл. Вијеће је утврдило да наведена декларација ни по садржини ни по форми нема карактер правног акта.

          Имајући у виду одредбе чланова 115. и 116. став 2. Устава Републике Српске, те Амандмана LXXXVIII тачка 1. и 2. на Устав, којим су прописане надлежности Уставног суда Републике Српске и Вијећа за заштиту виталног интереса овог Суда, те чињеницу да оспорена декларација има карактер политичког, а не правног акта, Вијеће је утврдило да није надлежно да разматра предметни акт.

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење донијело је Вијеће за заштиту виталног интереса у саставу: предсједавајућа Вијећа академик проф. др Снежана Савић, предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Амор Букић, Златко Куленовић, Ирена Мојовић и  проф. др Марко Рајчевић.