Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. новембра 2021. године, д о н и о   ј е

О Д Л У К У

            Утврђује се да члан 247. став 6. Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике  Српске" бр.  58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13) није у сагласности с Уставом Републике Српске.

О б р а з л о ж е њ е

            Марко Кецман из Приједора дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 247. став 6. Закона о парничном поступку  ("Службени гласник Републике Српске" бр.  58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13) (у даљем тексту: Закон). У иницијативи се, као разлог оспоравања,  наводи да се оспореном законском одредбом, која даје овлашћење Врховном суду Републике Српске да, у поступку одлучивања по ревизији, доноси одређене одлуке без ваљаног образложења, крше начела владавине права и једнаке правне заштите из члана 5. став 1. алинеја 4. и чл. 10. и 16. Устава Републике Српске, те  доводи у питање остваривање уставне улоге Врховног суда који, у смислу одредбе члана 123. Устава, треба да обезбиједи јединствену примјен Закона. Образлажући наведено давалац иницијативе указује, између осталог, на значај ванредне ревизије која се, како наводи, може изјавити само због материјалноправног или процесноправног питања због којег је допуштена, дакле због питања важног за осигурање јединствене примјене Закона и равноправности свих у његовој примјени (члан 237. став 3. овог закона) и с тим у везу доводи уставну надлежност Врховног суда да обезбјеђује јединствену примјену Закона, односно обавезу да својим одлукама уједначава судску праксу  и на тај начин доприноси правној сигурности, као темељном принципу владавине права. Поред тога, давалац иницијативе указује да је подносилац ванредне ревизије из члана 237. став 3. Закона, а која се одбацује из разлога наведених у члану 247. ст. 4. и 5. Закона, оспореним прописивањем без било каквих објективних разлога, ускраћен за разлоге због којих се она одбацује, за разлику од подносиоца ванредне ревизије, која се одбацује из разлога наведених у ставу 1. истог члана Закона, будући да рјешење којим се та  ревизија одбацује мора бити образложено. Давалац иницијативе, такође, указује и на друге разлоге који, по његовом мишљењу, доводе у питање остваривање начела владавине права, а указује и на члан 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) који, како наводи, обавезује судове да, између осталог, образложе своје одлуке, те предлаже да Суд утврди да оспорена одредба наведеног закона није у сагласности с Уставом.

            У одговору на иницијативу, који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске, наводи се прије свега да је иницијатива неоснована, те да је у истој присутно погрешно и непотпуно тумачење Устава. Образлажући овакав став у одговору се наводи да је уставни основ за доношење Закона о парничном поступку садржан у тачки 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, те да је законодавац, сагласно наведеном уставном овлашћењу, дозволио ревизију и у случајевима када је вриједност побијане правоснажне пресуде мања од оне која је прописана у члану 237. став 2. овог закона, али само ако одлука о спору зависи од рјешења неког материјалноправног или процесноправног питања важног за обезбјеђење јединствене примјене права и равноправност свих у његовој примјени. Међутим, законодавац је, како се даље наводи у одговору, дао могућност ревизионом суду да, уколико ревизија не садржи елементе који је чине допуштеном у овом случају, исту рјешењем одбаци те да исто буде образложено само навођењем одредаба којима се предвиђа одбацивање такве ревизије, с тим да Врховни суд, уколико сматра да би то било сврсисходно, може да образложи разлоге због којих је донио такво рјешење. У одговору се, такође, наводи да је овакав начин прописивања оправдан и да је у општем интересу, па је законодавац, цијенећи друштвено-економске прилике у контексту најшире друштвене заједнице, усвојио одговарајућа законска рјешења у овој области, која су у складу са, у иницијативи, наведеним одредбама Устава. Надаље, у одговору се тврди да је законодавац, доносећи предметни закон, остао у границама Уставом зајемчених овлашћења, руководећи се разлозима цјелисходности и заштите општег интереса при усвајању истог, чувајући његова темељна начела. Поред наведеног, оспорени су и наводи даваоца иницијативе о повреди члана 10. Устава, наводећи да се ради о непотпуном и погрешном тумачењу ове уставне одредбе, те је наглашено да се предметна норма односи на све адресате једнако и равноправно, не привилегујући било којег од њих. На основу изложеног у одговору се предлаже да се иницијатива не прихвати.

            Оспореном одредбом члана 247. став 6. Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13) прописано је: "У образложењу рјешења из ст. 4. и 5. овог члана Суд се позива само на одредбе наведених ставова које предвиђају одбацивање такве ревизије. Ако оцијени да би то било сврсисходно, Суд ће образложити разлоге због којих је донио такво рјешење."

            Уставом Републике Српске утврђено је: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима и на владавини права (члан 5. став 1. ал. 1. и 4), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, те да је свакоме зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на Законом заснованом интересу (члан 16), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују Законом, те да се Законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, организацију, надлежности и рад државних органа (тачка 10. Амандмана XXXИИ на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70), да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују Законом (члан 122) и да Врховни суд Републике, као највиши суд у Републици, обезбјеђује јединствену примјену Закона (члан 123).

            Чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђено је да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу Закона.

            Поред наведеног, у поступку оцјењивања уставности оспореног члана 247. став 6. Закона о парничном поступку Суд је имао  у виду и одредбе овог закона којима је прописано: члан 1. да се овим законом одређују правила поступка на основу којих основни судови, окружни судови, окружни привредни судови, Виши привредни суд и Врховни суд Републике Српске расправљају и одлучују у грађанскоправним споровима ако посебним законом није другачије одређено; члан 237. да странке могу изјавити ревизију против правоснажне пресуде донесене у другом степену у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (став 1), да ревизија није дозвољена ако вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде не прелази 30.000 КМ, а у привредним споровима 50.000 КМ (став 2), да у случајевима у којима ревизија није дозвољена према одредби става 2. овог члана странке могу поднијети ревизију против другостепене пресуде ако одлука о спору зависи од рјешења неког материјалноправног или процесноправног питања важног за обезбјеђење јединствене примјене права и равноправности свих у његовој примјени, а нарочито: 1) ако о том питању ревизијски суд још није заузео схватање одлучујући о појединим предметима или на сједници одјељења, а ријеч је о питању о којем постоји различита пракса другостепених судова, 2) ако је о том питању ревизијски суд већ заузео схватање, али је одлука другостепеног суда заснована на схватању које није подударно с тим схватањем, 3) ако је о том питању ревизијски суд већ заузео схватање и пресуда другостепеног суда се заснива на том схватању, али би, уважавајући разлоге изнесене током претходног првостепеног и жалбеног поступка због промјене у правном систему, условљене новим законодавством или међународним споразумима, те одлуком Уставног суда Босне и Херцеговине, Европског суда за људска права – требало да се преиспита судска пракса (став 3), да у ревизији из става 3. овог члана странка треба да јасно назначи правно питање због којег је поднијела ревизију, уз одређено навођење прописа и других важећих извора права  који се на њега односе, те изложи разлоге због којих сматра да је оно важно за обезбјеђење јединствене примјене права и равноправности свих у његовој примјени (став 4); члан 238. да о ревизији одлучује Врховни суд Републике Српске; члан 241. да по ревизији из члана 237. став 3. овог закона ревизијски суд испитује побијану пресуду само у дијелу у којем се побија ревизијом и само због питања које је важно за обезбјеђење јединствене примјене права и равноправности свих у његовој примјени, због којег је поднесена и које је у њој одређено назначено као такво, уз позивање на прописе и друге изворе права који се на то питање односе (став 2); члан 247. да ће недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд рјешењем, као и неблаговремену или непотпуну ревизију ако то, у границама својих овлашћења, није учинио првостепени суд (став 1), да ће ревизију из члана 237. став 3. овог закона суд рјешењем одбацити као недопуштену и ако у ревизији не буде назначено правно питање због којег се подноси, уз одређено навођење прописа и других важећих извора права који се на њега односе, као и зато што у њој нису одређено изложени разлози због којих подносилац сматра да је то питање важно за осигурање јединствене примјене права и равноправности свих у његовој примјени (став 4), да ће ревизијски суд ревизију из члана 237. став 3. овог закона одбацити и ако оцијени да правно питање због којег је она изјављена није важно за обезбјеђење јединствене примјене права и равноправности свих у његовој примјени (став 5).

            Полазећи од наведеног Суд је утврдио да је, сагласно члану 122. Устава, законодавац био надлежан да уреди поступак пред судом, што обухвата и овлашћење да пропише правне лијекове у том поступку и услове за њихово коришћење, а што даље подразумијева и ревизију као ванредни правни лијек и начин одлучивања Врховног суда Републике Српске по ревизији. Поред тога, Суд је  утврдио да ревизија из члана 237. став 3.  наведеног закона, дакле ревизија која је дозвољена и у случајевима  у којима није испуњен услов имовинског цензуса ако одлука о спору зависи од рјешења неког материјалноправног или процесноправног питања важног за обезбјеђење јединствене примјене права и равноправности свих у његовој примјени, има посебан значај  будући да на тај начин Врховни суд, као највиши суд у Републици, обезбјеђује јединствену примјену права и равноправност свих у његовој примјени. С тим у вези Суд је утврдио и да из садржине оспореног законског рјешења произлазе двије различите правне ситуације у којима ревизијски суд не мора, осим ако то не сматра сврсисходним, образлагати разлоге због којих је донио рјешење којим одбацује ревизију из члана 237. став 3. Закона и то прва када је наведена ревизија непотпуна јер не испуњава формалне претпоставке да би се о њој одлучивало (члан 247. став 4) и друга када ревизија садржи све формалне претпоставке, али је ревизијски суд оцијенио да правно питање због којег је она изјављена није важно за обезбјеђивање јединствене примјене права и равноправности свих у његовој примјени (члан 247. став 5).

            Имајући у виду да је Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода интегрални дио правног поретка Босне и Херцеговине и њених ентитета, те да право на правично суђење из члана 6. став 1. ове  конвенције укључује и право на образложену судску одлуку, Суд је оцијенио да оспорена одредба члана 247. став 6. Закона о парничном поступку, коју је законодавац, како то произлази из одговора, прописао зарад ефикасности и економичности поступка, није у сагласности са чланом 6. став 1. Европске конвенције, а самим тим ни са чланом 5. став 1. алинеја 1. Устава према коме се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима. 

            Приликом овакве оцјене Суд је имао у виду да право на правично суђење, поред изричито предвиђених гаранција фер поступка као што су право на приступ Суду, право на независан, непристрасан И Законом установљен суд, право на правичну и јавну расправу, те право на једнакост процесних средстава садржи и гаранције које су настале кроз праксу Европског суда за људска права, који је, као елемент права на правично суђење установио и право на образложену судску одлуку. Наиме, према ставовима Европског суда право на образложену судску одлуку подразумијева право странке да буде упозната са битним разлозима и јасно образложеним ставовима Суда о чињеничним и правним питањима на основу којих је одлука донесена, те има за циљ заштиту појединца од произвољног (арбитрарног) пресуђивања. Међутим, колико ће широка бити обавеза Суда да у писаном образложењу своје одлуке наведе разлоге којима се водио при њеном доношењу увијек зависи од посебних околности сваког појединачног случаја, али у сваком случају одлука треба да садржи разлоге који су довољни да одговоре на суштинске аспекте чињеничне и правне аргументације странака у спору. Стога, по оцјени Суда, рјешење којим ревизијски суд одбацује ревизију из члана 237. став 3. Закона из разлога наведених у члану 247. ст. 4. и 5. Закона мора бити образложено, односно  у њему морају бити наведени разлози јер  недостатак довољних и релевантних разлога упућује на произвољно судско одлучивање. Само на тај начин, дакле, образложеним рјешењем  подносилац наведене ревизије ће бити у могућности да се упозна с разлозима због којих ревизијски суд његову ревизију одбацује, а посебно кад одбацује ревизију која испуњава све формалне разлоге, али је оцијенио да правно питање због којег је она изјављена није важно за обезбјеђење јединствене примјене права и равноправности свих у његовој примјени.

            С обзиром на то да оспорена одредба Закона о парничном поступку није у сагласности с чланом 6. став 1. Европске конвенције, а самим тим ни с чланом 5. став 1. алинеја 1. Устава, Суд се није упуштао  у оцјену оспорене законске одредбе с одредбама члан 5. став  1. алинеја 4, те чланова 10, 16. и 123. Устава на које  указује давалац иницијативе.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске о уставности оспорене одредбе Закона о парничном поступку одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

    На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

     Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман  и судије: Миленко Араповић, Амор Букић,  Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.