Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и  члана 60. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске  („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. септембра 2021. године, д о н и о   ј е

О Д Л У К У

            Утврђује се да члан 179. став 3. тачка 5) Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

О б р а з л о ж е њ е

Марко Кецман из Приједора дао је иницијативу Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), сматрајући да исти није у сагласности са чл. 5. став 1. алинеја 4. Устава, те чл. 10, 18, 20, 69, 121. и 122. Устава. У иницијативи се наводи да оспореним прописивањем законодавац овлашћује послодавца да самостално цијени да ли одређено понашање радника представља радњу извршења кривичног дјела учињеног на раду или у вези са радом, без обзира на то да ли се против радника води кривични поступак, при чему раднику нису обезбијеђене уставне гаранције (нити гаранције из кривичног законодавства), које имају за циљ да осигурају да нико невин не буде осуђен. Истиче се да је Закон о раду истовремено регулисао два случаја престанка радног односа, који су посљедица извршења кривичног дјела, а то је престанак радног односа по сили закона на основу осуде на безусловну казну затвора или на васпитну или заштитну мјеру у трајању дужем од шест мјесеци  са даном почетка извршења казне, односно мјере (члан 176. став 2. Закона о раду)  и факултативни престанак по вољи послодавца у случају да је радник правоснажно осуђен за кривично дјело на раду или у вези са радом (члан 179. став 1. тачка 2. Закона о раду). За разлику од ова два разлога за престанак радног односа гдје постојање кривичног дјела утврђује Суд, код оспорене законске одредбе послодавац је тај којега законодавац овлашћује да самостално цијени да ли понашање радника представља радњу извршења кривичног дјела учињеног на раду или у вези са радом, без обзира на то да ли се против радника уопште води кривични поступак, за шта нема утемељења у Уставу Републике Српске. Осим тога, давалац иницијативе истиче да  оспореном законском одредбом није утврђено  које су то радње извршења кривичног дјела на раду или у вези са радом, због чега, такође, ова правна норма није јасна ни одређена. Имајући у виду изложено, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди неуставност оспорене законске одредбе.

У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се, између осталог, да је уставни основ Закона чија одредба је оспорена садржан у Амандману XXXII на Устав Републике Српске, као и да давалац иницијативе на непотпун начин тумачи одредбе Устава и одредбе Закона о раду. Оспоравајући наводе из иницијативе, у одговору се наводи да је законодавац оспореним прописивањем остао у границама својих уставних овлашћења, те да законодавац има пуну надлежност да, уређујући радне односе, уреди и питање престанка радног односа. Наводи се да је оспорено законско рјешење израз законодавне политике, те да није у надлежности Суда да цијени његову оправданост. У одговору се предлаже да Суд иницијативу не прихвати.

Оспореним чланом 179. став 3. тачка 5) Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18) прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду раднику који не поштује радну дисциплину, ако његово понашање представља радњу извршења кривичног дјела учињеног на раду и у вези са радом, независно од тога да ли је против радника покренут кривични поступак за кривично дјело.

Разматрајући предметну иницијативу Суд је имао у виду одредбе Устава које су од значаја за оцјену уставности оспорене законске одредбе, те одредбе Устава на чију повреду указује давалац иницијативе, а којима је утврђено: да се уставно уређење Републике, између осталог,  темељи на владавини права, те  парламентарној демократији и подјели власти (члан 5. став 1. ал. 4. и 7), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да се лицу оптуженом  за кривично дјело јамчи праведно суђење, да оптужено лице мора бити у најкраћем законском року обавијештено о разлозима оптужбе (члан 18), да нико не може бити кажњен за дјело које, прије него што је учињено, није било законом предвиђено као кажњиво дјело, нити му се може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена, те да нико не може бити сматран кривим за кривично дјело док то не буде утврђено правоснажном судском одлуком (члан 20), да свако има право на рад и слободу рада, да запосленима може престати радни однос противно њиховој вољи на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором (члан 39. став 1. и 4.), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе, заштиту на раду и запошљавање (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава), да се државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти (члан 69. став 1), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и општа акта (члан 70), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1), да судску власт врше судови (члан 121. став 1).

Поред тога, Суд је приликом разматрања навода из иницијативе имао  у виду да је чланом 175. тачка 4. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18) прописано да радни однос престаје отказом уговора о раду од стране радника или послодавца (члан 175. тачка 4), те да је одредбама ставова 1, 2. и 3. члана 179. овог закона утврђено да послодавац може раднику да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог, као и уколико радник својом кривицом учини тежу повреду радне обавезе, или не поштује радну дисциплину. 

С обзиром на садржину оспорене законске одредбе, као и разлоге њеног оспоравања изнесене у иницијативи, Суд је приликом оцјене уставности предметних законских одредаба имао у виду и одредбе Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17 и 15/21) којима је прописано: да се кривична дјела и кривичне санкције прописују само законом, те да нико не може бити кажњен за дјело које, прије него што је учињено, није било законом предвиђено као кажњиво дјело, нити му се може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена (члан 2), да основ кривичне одговорности представља извршено кривично дјело са свим својим обиљежјима прописаним у закону, као и да нико не може бити кажњен, нити се према њему могу изрећи алтернативне мјере ако није утврђено да је кривично одговоран за учињено кривично дјело (члан 3), да је кривично дјело противправно дјело којим се повређују или угрожавају заштићене вриједности и које је због своје опасности или штетности у закону одређено као кривично дјело и за њега прописана кривична санкција (члан 17).

Такође, Законом о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске", бр. 53/12, 91/17, 66/18 и 15/21) је прописано: да се свако сматра невиним за кривично дјело док се правоснажном пресудом не утврди његова кривица (члан 3. став 1).

С обзиром на изложено, Суд је утврдио да је нормирајући на начин као у члану 179. став 3. тачка 5. Закона о раду, Народна скупштина Републике Српске прописала супротно јемствима садржаним у Уставу Републике Српске.

Овлашћујући послодавца да цијени да ли понашање радника представља радњу извршења кривичног дјела учињеног на раду или у вези са радом, а независно од тога да ли је против радника покренут кривични поступак за кривично дјело, законодавац је, према оцјени Суда, на послодавца пренио овлашћења која, сагласно Уставу, имају редовни судови у кривичном поступку, а што је у супротности са чланом 121. Устава, те начелом подјеле власти из члана 5. став 1. алинеја 7. Устава, те члана 69. став 1. Устава. Такође, овлашћење послодавцу да утврђује да ли понашање радника представља радњу кривичног дјела учињеног на раду или у вези са радом у супротности је са уставним јемствима према којима нико не може бити сматран кривим за кривично дјело док то не буде утврђено правоснажном судском одлуком, као и да нико не може бити кажњен за дјело које, прије него што је учињено, није било законом предвиђено као кажњиво дјело (члан 20. Устава). Суд је утврдио да је радницима, адресатима оспорене законске одредбе, ускраћено Уставом зајемчено право да могу процијенити посљедице свог понашања, јер не могу унапријед знати које је то њихово противправно понашање за које послодавац може утврдити да представља радњу извршења кривичног дјела, односно отказни разлог у смислу члана 179. став 3. тачка 5. Закона о раду. У ствари, према оспореној законској одредби послодавац самостално процјењује да ли је неко чињење или нечињење радника радња извршења кривичног дјела на раду или у вези са радом, па ако закључи да јесте, тада доноси рјешење о отказу уговора о раду и то због непоштовања радне дисциплине. Суд је оцијенио да оспорена норма не омогућава раднику да унапријед има сазнање о томе какво ће његово понашање послодавац сматрати радњом извршења кривичног дјела у одређеном случају, јер такве радње нису унапријед утврђене. Осим тога, према оспореној законској норми, није одлучујуће да ли је радник заиста учинио кривично дјело и да ли је или није дошло до кривичног гоњења. Суд је утврдио да је законодавац оспореним  прописивањем дао послодавцу овлаштење које у складу са Уставом имају искључиво судови. Законодавац је препустио послодавцу да самостално утврђује да ли понашање радника представља непоштовање радне дисциплине усљед наводно извршене радње извршења кривичног дјела и то без вођења поступка у коме би се раднику обезбиједиле све уставне гаранције које се односе на правну сигурност у вези са радом. Тиме су, такође, повријеђене гаранције из члана 39. став 1. и 4. Устава да свако има право на рад и слободу рада, те да запосленима може престати радни однос противно њиховој вољи на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором, с тим да је Суд имао у виду да према члану 108. став 1. Устава закон мора бити у складу са Уставом. Суд је, имајући у виду несагласност оспорене законске одредбе са цитираним уставним одредбама, утврдио да је Народна скупштина Републике Српске поступила супротно начелу уставности из члана 108. став 1. Устава.

Имајући у виду да принцип владавине права, односно правна сигурност и извјесност,  између осталог, подразумијевају да правна норма мора бити јасна и одређена како би њено дејство било предвидиво, а то у конкретној ствари није случај, као и да оспорена законска одредба није сагласна са цитираним уставним одредбама, Суд је утврдио да је прописивање из одредбе члана 179. став 3. тачка 5) Закона о раду у супротности и са принципом владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава. 

С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету донио одлуку без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и  судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.