Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

            Уставни суд Републике Српске на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а),  члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачке г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 24. јуна 2020. године, донио је

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не  прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 10. ставови  3, 4. и 7. Закона о порезу на доходак („Службени гласник Републике Српске“ бр. 60/15, 5/16 и 66/18).

Не прихвата се иницијатива за покретање поступка оцјењивања сагласности члана 10. ставови 4. и 7. Закона о порезу на доходак („Службени гласник Републике Српске“ бр. 60/15, 5/16 и 66/18) са чланом 58. у вези са члановима 2. и 5. истог закона.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Спаса Свитлица из Бањалуке дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 10. став 3, 4. и 7. Закона о порезу на доходак („Службени гласник Републике Српске“ бр. 60/15,5/16 и 66/18), који је донијела Народна Скупштина Републике Српске. Давалац иницијативе оспорава уставност наведених одредби закона у односу на члан 10. Устава Републике Српске. У образложењу наведеног истиче се да је оспореним прописивањем дато право на одбитак од пореске основице по основу личног одбитка, одбитка за издржаване члановеуже породице и одбитка по основу камате плаћене на стамбени кредит само пореским обвезницима пореза на доходак од личних примања, чиме су порески обвезници који опорезиви доходак остварују по неком другом основу стављени у неравноправан положај. Поред наведеног, право на умањење пореске основице на основу пореске картице за издржаване чланове уже породице и за износ камате  плаћене на стамбени кредит могу остварити само запослена физичка лица којима послодавац исплаћује плату, а не и порески обвезници који обављају самосталну дјелатност или доходак остварују по основу неког уговорног односа, који није уговор о раду. Оваквим прописивањем, по мишљењу даваоца иницијативе, физичка лица као порески обвезници пореза на доходак немају иста права која су им загарантована Уставом.

У иницијативи се такође наводи да су оспорени ставови 4. и 7. члана 10. наведеног Закона којима је прописано да порески обвезник остварује право на основни лични одбитак на мјесечном нивоу приликом исплате личног примања, односно остварује право на лични одбитак за издржаване чланове уже породице и одбитак по основу камате плаћене за стамбени кредит на мјесечном нивоу на основу пореске картице ‒ у супротности са чланом 58. у вези са чланом 2. и 5. Закона о порезу на доходак, из разлога што закон регулише опорезивање дохотка физичких лица на годишњем нивоу, а мјесечно се плаћају само аконтације.

У одговору на иницијативу који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске оспорени су наводи подносиоца иницијативе о неуставности наведених норми закона, те је поред осталог наведено да се у конкретном случају пореде лица која се налазе у суштински различитим ситуацијама, што не може бити предмет оцјене неравноправног третмана у смислу члана 10. Устава Републике Српске. Како је чланом 63. Устава прописано да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и да се утврђује према економској снази обвезника, доносилац оспореног акта истиче да је дискреционо право законодавца одређивање висине и обима права на пореске олакшице. Сходно наведеном, законодавац је јасно прописао да се већина пореских олакшица односи на пореске обвезнике пореза на лична примања, јер се тиме подстиче радни однос, за разлику од доходака остварених по основу неког уговорног односа за који се не закључује уговор о раду. Такође се истиче да је у обавези законодавца да права и обавезе одређених истоврсних или сличних група регулише на различит начин, ако се таквим поступањем исправљају постојеће неједнакости међу њима или за то постоје други оправдани разлози. Како прописивањем као у опореној норми законодавац није изашао из уставних оквира, у одговору на иницијативу се предлаже да ју Суд не прихвати. 

Оспореним одредбама члана 10. Закона о порезу на доходак („Службени гласник Републике Српске“ бр. 60/15, 5/16 и 66/18) прописано је да порески обвезник пореза на лична примања има право на сљедеће одбитке од пореске основице : основни лични одбитак у износу од 6.000 КМ годишње, лични одбитак за издржаване чланове уже породице у износу од 900 КМ годишње по сваком издржаваном члану и лични одбитак по основу камате плаћене на стамбени кредит (став 3. тачке 1, 2. и 3); да порески обвезник остварује право на основни лични одбитак из става 3. тачка 1. овог члана на мјесечном нивоу приликом исплате личног примања (став 4); да право на лични одбитак пореске основице из става 3. тачка 2. и 3. овог члана порески обвезник остварује на мјесечном нивоу на основу пореске картице (став 7).

У поступку оцјењивања уставности оспореног члана 10. ставови 3, 4. и 7. Закона о порезу на доходак („Службени гласник Републике Српске“ бр. 60/15,5/16 и 66/18) Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана (члан 51), да је обавеза плаћања пореза и других дажбина, општа иутврђује се према економској снази обвезника (члан 63), као и да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује порески систем, основне циљеве и правце развоја и мјере за усмјеравање развоја (тачка 7. и 8. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава).

Поред тога, Суд је имао у виду да је Законом о порезу на доходок („Службени гласник Републике Српске“ бр. 60/15,5/16 и 66/18) уређено опорезивање дохотка физичких лица, порески обвезник, пореска основица, пореска стопа, пореска ослобађања, као и начин и поступак плаћања пореза на доходак. Одредбама овог закона које су релевантне у конкретном случају прописано је: да је предмет опорезивања доходак који оствари физичко лице у пореском периоду у складу са овим законом и да порез на доходак, у складу са одредбама овог закона, плаћају физичка лица која остварују доходак (члан 2. став 1. и  2); да се порез на доходак физичких лица обрачунава и плаћа на доходак од личних примања, самосталне дјелатности, ауторских права, права сродних ауторском праву и права индустријске својине, капитала, капиталних добитака, из страних извора и осталог дохотка, те да се дохоци из става 1. овог члана опорезују било да су остварени у новцу, у натури или на други начин (члан 3); да се порез на доходак плаћа по стопи од 10%, осим на доходак малог предузетника и доходак из страних извора, који се плаћају у складу са посебним одредбама овог закона (члан 4); да се порез на доходак плаћа за календарску годину (члан 5. став1); да је основица пореза на доходак разлика између укупних прихода остварених у пореском периоду и укупних расхода који се признају у складу са овим законом (члан 7); да порески обвезник има право на одбитак од пореске основице из члана 7. овог закона за износ уплаћеног пензијског доприноса за добровољно пензијско осигурање до 1.200 КМ годишње, као и за износ уплаћене премије животног осигурања код друштва за осигурање које посједује дозволу Агенције за осигурање Републике Српске, до 1.200 КМ годишње (члан 10. став 1. тачке 1. и 2); одбитак из става 1. овог члана порески обвезник остварује путем пореске картице на мјесечном нивоу приликом уплате аконтације пореза на доходак, а у случају да порески обвезник плаћа порез на доходак само путем годишње пореске пријаве, одбитак остварује путем захтјева за поврат на годишњем нивоу (члан 10. став 2); да порески обвезник пореза на лична примања има право на сљедеће одбитке од пореске основице: основни лични одбитак у износу од 6.000 КМ годишње, лични одбитак за издржаване чланове уже породице у износу од 900 КМ годишње по сваком издржаваном члану и лични одбитак по основу камате плаћене на стамбени кредит (члан 10. став 3); да порески обвезник остварује право на основни лични одбитак из става 3. тачка 1. овог члана на мјесечном нивоу приликом исплате личног примања (члан 10. став 4); да право на лични одбитак пореске основице из става 3. тачка 2. и 3. овог члана порески обвезник остварује на мјесечном нивоу на основу пореске картице (члан 10. став 7); да Министар финансија доноси правилник којим се прописују поступак, начин обрачуна и остваривања права на на одбитак од пореске основице и права на ослобађење из члана 8. овог закона (члан 10. став 12); да су доходак од личних примања сва директна и индиректна плаћања из радног односа (члан 11. став 1); да се доприноси плаћени у складу са Законом о доприносима признају као расходи приликом утврђивања дохотка од личних примања (члан 12); да пореска основица пореза на доходак од личних примања представља разлику прихода од личних примања из члана 11. и расхода из члана 12. овог закона (члан 13); да се порез на дохотке из члана 3. овог закона плаћа аконтативно, у тренутку исплате сваког појединачног дохотка и на основу пореске пријаве (члан 58. став 1. тч. 1 и 2); да исплатиоци мјесечне плате (личног примања) умањују пореску основицу у износу 1/12 одбитка из члана 10. овог закона приликом обрачуна мјесечне аконтације пореза на доходак и износ средстава од оствареног одбитка уплаћују пореском обвезнику уз уплату личног примања те да се износ плаћеног пореза из става 1. овог члана пореском обвезнику одбија од утврђеног годишњег износа пореза на доходак (члан 58. став 2. и 3).  

Полазећи однаведених уставних и законских одредби, Суд је утврдио да законодавац прописујући као у оспореном члану 10. ставови 3, 4. и 7. Закона о порезу на доходак („Службени гласник Републике Српске“ бр. 60/15, 5/16 и 66/18) право пореском обвезнику пореза на лична примања на одбитке од пореске основице по основу основног личног одбитка, одбитка за издржаване чланове уже породице, одбитка по основу камате плаћене за стамбени кредит, као и остваривање права на ове одбитке приликом исплате мјесечног примања, односно на мјесечном нивоу на основу пореске картице, није поступио супротно начелу равноправности и једнакости грађана пред законом из члана 10. Устава Републике Српске. Начело равноправности и једнакости у остваривању права и обавеза није апсолутног карактера, а могуће га је сагледати само у оквиру истих категорија субјеката права и обавеза. Имајући у виду да су доходак од личних примања сва директна и индиректна плаћања из радног односа, који остварују физичка лица која су у радном односу, да се обрачун овог пореза врши на законом одређену основицу пореза и по прописаној стопи, евентуалну повреду гаранција из члана 10. Устава могуће је цијенити искључиво у оквиру поменуте законом утврђене категорије обвезника пореза на доходак.

Стога наводи иницијативе да су порески обвезници који опорезиви доходак остварују по неком другом основу доведени у неравноправан положај у односу на пореске обвезнике пореза на доходак од личних примања због права на одбитке од пореске основице која су им дата оспореном законском нормом, нису од уставноправног значаја. Одређивање висине и обима права на пореске одбитке, услова и начина остваривања тих права, управо полази од Уставом утврђеног принципа да је обавеза плаћања пореза и других даџбина општа и да се утврђује према економској снази обвезника.

По оцјени Суда, предметно законско рјешење је одраз цјелисходне процјене законодавца у погледу економске снаге пореских обвезника и пореских инструмената путем које ће је опорезовати. Имајући у виду да постојећа уставна рјешења дају право законодавцу да сам уреди ову материју на начин који сматра цјелисходним, Суд је оцијенио да прописивањем као у оспореној норми нису повријеђене гаранције из члана 10. Устава Републике Српске.

У погледу захтјева иницијативе за покретање поступка оцјене сагласности оспореног члана 10. ставови 4. и 7. Закона о порезу на доходак („Службени гласник Републике Српске“ бр. 60/15, 5/16 и 66/18) са чланом 58, а у вези са члановима 2. и 5. истог закона, Суд иницијативу није прихватио, јер према члану 115. Устава Републике Српске, Суд  није надлежан да оцјењује међусобну сагласност закона, односно појединих његових одредби.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење  Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и проф. др Марко Рајчевић.

Број: У-22/19

24. јуна 2020. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

на Рјешење Уставног суда број: У- 22/19

Након гласања против Рјешења Уставног суда број: У- 22/19, донијетог на редовној сједници Суда одржаној дана 24. јуна 2020. године, сагласно одредбама члана 31. став 5. и 6. Пословника Уставног суда (Службени гласник Републике Српске број 114/12, 29/13 и 90/14), као судија Уставног суда Републике Српске, издвајам своје мишљење, како сљеди: 

Мишљења сам да су се у овом предмету стекли услови за доношење одлуке којом је Уставни суд  требао утврдити да одредба члана 10. став 3, у дијелу који гласи: „пореза на лична примања“, није у сагласности са Уставом Републике Српске. Разлози су сљедећи:

Оспореном одредбом члана 10.  став 3. Закона о порезу на доходак (Службени гласник Републике Српске" бр. 60/15, 5/16 и 66/18)  (у даљњем тексту: Закон),  прописано је : „Порески обвезник пореза на лична примања има право на сљедеће одбитке од пореске основице: 1) основни лични одбитак у износу од 6.000 КМ годишње,  2) лични одбитак за издржаване чланове уже породице у износу од 900 КМ годишње по сваком издржаваном члану и  3) лични одбитак по основу камате плаћене на стамбени кредит“.

Имајући у виду да су чланом 3. Закона утврђени обвезници пореза на доходак и то физичка лица која остварују доходак из личних примања и физичка лица која остварују доходак из самосталне дјелатности, очигледно је да је законодавац прописујући као у дијелу оспореног члана који гласи: „пореза на лична примања“, изоставио пореске обвезнике пореза на доходак из самосталне дјелатности, на тај начин не дајући им једнако право на одбитке по три наведена основа, које је прописао  физичким лицима обвезницима пореза на доходак из личних примања.

Супротно наведеном разликовању у праву на наведене одбитке, наведена физичка лица као обвезници пореза на доходак, изједначена су у праву на два основа за одбитке одредбама става 1. члана 10. Закона  и то за износ уплаћеног пензијског доприноса за добровољно пензијско осигурање до 1.200 КМ годишње (тачка 1), као и за износ уплаћене премије животног осигурања код друштва за осигурање  које посједује дозволу Агенције за осигурање Републике Српске до 1.200 КМ     (тачка 2).

Принцип једнакости грађана, на чију повреду се основано указује иницијативом, подразумијева да у вршењу своје власти држава мора да једнако обезбјеђује социјалну правду, на којем начелу се, између осталог,  темељи уставно уређење Републике (члан 5. став 1. алинеја 3. Устава). Општост у опорезивању и обавеза законодавца да се порез утврђује према економској снази обвезника, како је прописано чланом 63. Устава, треба да обезбиједи  правично опорезивање и да искључи неједнакост  међу грађанима, између осталог и по  питању да ли имају извор дохотка из личних примања или из дохотка из самосталне дјелатности, поготово у случају када обвезници пореза на доходак остварују доходак на основу властитог рада, па су у том смислу у истовјетној ситуацији. Закон не разликује правни положај обвезника пореза на доходак кад им прописује пореску обавезу. Закон не разликује ни правни положај обвезника пореза на доходак код наведене двије основе одбитака за добровољно пензијско осигурање и животно осигурање. Но, супротно томе, Закон није прописао једнако за обвезнике пореза на доходак право на одбитке по још три наведена основа, нити је прописао критерије за различито утврђивање права на одбитке. Може  се закључити да је у дијелу оспорене законске одредбе нарушено начело социјалне правде и равнотежа између интереса заједнице и појединца.

Имајући у виду наведено, нисам сагласна са оцјеном да је законодавац одредио висину и обим права на пореске одбитке, услове и начин остваривања тих права, полазећи од Уставом утврђеног принципа да је обавеза плаћања пореза општа и да се утврђује према економској снази обвезника. Осим тога, није дато образложење оцјене уставности прописаног различитог положаја наведених пореских обвезника у смислу колико је то сразмјерно циљу који је законодавац желио да постигне и на основу чега се може закључити да  је постигнута  равнотежа интереса. Уставни суд је тај који је надлежан да оцјењује  уставност оспорене законске одредбе, па код очигледне несагласнсти оспорене закомске одредбе са Уставом не би могао да се заузме став да је  предметно законско рјешење одраз цјелисходне процјене законодавца у погледу економске снаге пореских обвезника и пореских инструмената путем којих ће се опорезовати и да постојећа уставна рјешења дају право законодавцу да сам уреди ову материју на начин који сматра цјелисходним, те да тако нису повријеђене гаранције из члана 10. Устава. Напротив, оспореном законском одредбом изузети су од  права на наведене одбитке од пореске основице обвезници пореза на доходак из самосталне дјелатности и тиме је нарушено начело пореске праведности садржано у члану 63. Устава, према којем се обавеза плаћања пореза утврђује према економској снази обвезника. Обвезницима пореза на доходак није утврђено једнако или  неједнако право на наведене одбитке према критеријима мјеродавним за евентуално различито прописивање одбитака од пореске основице, како би се обвезници обавезали на порез сразмјерно њиховој неједнакости према економској снази, што сматрам да јесте од уставноправног значаја.

Нисам сагласна са  ставом да је евентуалну повреду гаранција из члана 10. Устава могуће оцијенити искључиво у оквиру исте категорије субјеката права и обавеза и то, како је наведено, у оквиру законом утврђене категорије обвезника пореза на доходак који остварују физичка лица која су у радном односу која остварују лична примања. Напротив, законодавац је утврдио једнаким  обвезнике пореза на доходак код прописивања обавеза плаћања пореза на доходак и дао им једнако право по два основа за одбитке, а једино им није дао једнако право по остала три основа за одбитке. Не може се прихватити да је  сагласно Уставу да се обвезници пореза на доходак оспореном законском одредбом сврставају у различите категорије, пошто их ни законодавац није сматрао различитим категоријама кад им је прописао обавезе и кад им је признао неке одбитке. Свакако они нису различите категорије, јер без обзира на извор дохотка, сви обвезници пореза на доходак су физичка лица која остварују доходак личним радом. Оспорена законска одредба довела је, по мом мишљењу, до неједнакости права обвезника пореза на доходак, која није заснована  на стварним разликама, чиме је прекршена  гаранција забране дискриминације као једно од основних људских права гарантованих чланом 10. Устава. На основу наведеног, сматрам да је повријеђен и члан 108. Устава, према којем закони морају бити у сагласности са Уставом, а тиме и одредба члана 5. став 1 алинеја 4.  Устава,  према којој се уставно уређење Републике темељи на владавини права.

 

Бања Лука, 26. јуна 2020.године                                        Судија Уставног суда 

                                                                                                  Ирена Мојовић с.р.    

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>