Уставни суд Републике Српске на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, 42. став 1. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 20. маја 2020. године, донио је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 9. став 1. тачка 2. подтачка 3. и тачка 3. подтачка 2. Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/19 и 105/19). 

О б р а з л о ж е њ е

Радо Игњатовић, Зденка Лукић, Радо Босић, Коса Митровић, Мара Ђокић, Недељко Радић, Мара Гуњевић сви из Шамца, које заступају Нада Милић и Милош Ђурић – Заједничка адвокатска канцеларија из Градачца, дали су Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 9. став 1. тачка 2. подтачка 3. и тачка 3. подтачка 2. Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“, број 11/19). У суштини, даваоци иницијативе сматрају да су, прописивањем из оспорених законских одредаба, наставници са вишом школском спремом доведени у неравноправан положај у односу на наставнике са високом школском спремом којима је одређен виши платни коефицијент, иако и једни и други обављају исти рад, те имају исту врсту одговорности. Истиче се да, сагласно члану 104. став 1. Закона о основном васпитању и образовању, у вези са чланом 4. став 1. тачка 21. истог закона, за обављање послова наставника није потребан студијски програм са остварених 240 ЕЦТС бодова, због чега је, супротно наведеним законским одредбама, оспореним прописивањем успостављена категорија наставника коју Закон о основном васпитању и образовању не познаје. Утврђивањем већих платних коефицијената за наставнике са високом школском спремом се, према мишљењу давалаца иницијативе, угрожавају стечена права наставника са вишом школском спремом, јер су се они образовали прије 2006. године када није био прописан четверогодишњи студијски програм као услов за рад у основним школама. Различито вредновање истог рада у супротности је и са чланом 120. став 2. Закона о раду. Узимајући у обзир изложено, даваоци иницијативе сматрају да оспорене одредбе Закона Суд треба цијенити у односу на чл. 10, 39. став 5, чл. 49. и 108. Устава Републике Српске.

Народна скупштина Републике Српске доставила је Суду одговор којим су наводи из иницијативе оцијењени као неосновани, те засновани на погрешном тумачењу Устава. Истиче се да се оспорене законске одредбе једнако односе на субјекте у истим ситуацијама, те да је оваквим нормирањем, цијенећи разлоге цјелисходности и јавног интереса, законодавац успоставио баланс између законске мјере и циља који се жели постићи, због чега је оспорено прописивање у сагласности са чл. 10. и 39. Устава. Наводи се да је у надлежности законодавца да прописује платне коефицијенте за поједина радна мјеста, док није у надлежности Уставног суда да о томе одлучује. Такође, није у надлежности Суда да цијени усклађаност оспореног прописивања са Законом о раду.

Чланом 9. Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“, број 11/19) запослени у наведеним установама су разврстани у платне групе и подгрупе, те су оспореном тачком 2. подтачка 3. овог члана у другу платну групу, треће платне подгрупе, разврстани наставник, библиотекар, секретар, рачуновођа (висока стручна спрема) са платним коефицијентом 11,23, док су оспореном тачком 3. подтачка 2. истог члана Закона у трећу платну групу, друге платне подгрупе, разврстани наставник, учитељ (са завршеном учитељском школом и стручни учитељ музичке и ликовне културе), (виша стручна спрема) са платним коефицијентом 10,04.

Суд је, прије свега, утврдио да је, након подношења иницијативе, оспорени члан 9. тачка 2. подтачка 3. и тачка 3. подтачка 2. Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској престао да важи ступањем на снагу Закона о измјенама и допуни Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 105/19), тако што је одредбом члана 1. Закона о измјени и допуни Закона оспорени члан 9. Закона измијењен, између осталог, и у оспореном дијелу, и то у погледу висине коефицијената.

Важећи члан 9. тачка 2. подтачка 3. и тачка 3. подтачка 2. Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/19 и 105/19) на суштински једнак начин уређује предметну материју, те су тако у другу платну групу, треће платне подгрупе разврстани наставник, библиотекар, секретар, рачуновођа (висока стручна спрема) са платним коефицијентом 12,05 (тачка 2. подтачка 3), док су у трећу платну групу, друге платне подгрупе разврстани наставник, учитељ (са завршеном учитељском школом и стручни учитељ музичке и ликовне културе), (виша стручна спрема) са платним коефицијентом 11,05.

Полазећи од наведеног Суд је, на основу члана 42. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), проширио поступак оцјењивања уставности и на измјене оспорених одредаба члана 9. Закона о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској које су објављене у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 105/19.

У поступку оцјењивања оспорених одредаба Закона Суд је имао у виду одредбе тачака 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, а према којима Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе, запошљавање, образовање, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Такође, Суд је узео у обзир и  одредбе Устава на чију повреду се указује иницијативом и то: члан 10. Устава према којем су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство, члан 39. став 5. Устава, према којем свако по основу рада има право на зараду у складу са законом и колективним уговором,  члан 49. Устава којим је утврђено да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом и члан 108. Устава прама коме закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, док прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

            Сагласно наведеним уставним одредбама, законодавац је, по оцјени Суда,  поступајући у оквиру својих овлашћења, Законом о платама запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима у Републици Српској, као посебним законом, уредио начин утврђивања плата запослених у овим установама. Тако је чланом 5. став 2. овог закона утврђено да су начин обрачуна и исплата плата јединствени за запослене, а зависе од радног мјеста, платне групе и платне подгрупе, те је чланом 6. Закона прописано да се основна плата обрачунава и исказује мјесечно за пуно радно вријеме, према радном мјесту и одговарајућој платној групи и платној подгрупи (став 1), као и да је основна плата из става 1. овог члана производ цијене рада као израза вриједности за најједноставнији рад и коефицијента утврђеног према платној групи и платној подгрупи (став 2).

            Како из наведеног произлази, платни коефицијент је један од елемената на основу којих се утврђује висина плате запослених у основним и средњим школама и ђачким домовима и у зависности је од платне групе и подгрупе у коју су сврстана запослена лица, а поред стручне спреме, одражава и друге различите факторе као што су сложеност послова, одговорност, услове рада и др. Као што је већ истакнуто, према Уставу, Република уређује и обезбјеђује радне односе и образовање, а Устав гарантује зараду по основу рада, на основу закона и колективног уговора, дакле не одређује обим овог права. Из наведеног произлази да је законодавцу остављено на диспозицију да уреди начин и елементе за обрачун плате запослених грађана, због чега је овлашћен да платним коефицијентима вреднује послове и радне задатке које обављају лица на одређеним радним мјестима. Суд сматра да је ствар цјелисходне процјене и опредјељења законодавца на који начин ће, у оквиру Уставом утврђених принципа, прописати висину платних коефицијената за поједине платне групе и подгрупе запослених, односно како ће вредновати поједина радна мјеста, а оцјена цјелисходности законских рјешења, према члану 115. Устава Републике Српске, није у домену уставносудске контроле.   

С обзиром на изложено Суд је оцијенио да се оспорене законске одредбе не могу доводити у питање са аспекта члана 39. став 5. и члана 49. Устава, а како то чине даваоци иницијативе.

Надаље, Суд је утврдио да у конкретном случају није дошло до повреде гарнција из члана 10. Устава јер се оспорене одредбе Закона подједнако односе на све запослене из исте платне групе, односно подгрупе. Уставно начело равноправности не подразумијева једнакост у апсолутном смислу, већ гарантује једнак третман субјеката који се налазе у истим или истоврсним правним ситуацијама приликом реализације одређених права и обавеза. У конкретној правној ствари, даваоци иницијативе неосновано пореде лица која су, на основу различитог нивоа стручне спреме, сврстана у различите платне групе, односно подгрупе, чиме у однос узајамности доводе различите категорије субјеката права који се не налазе у истим или истоврсним правним ситуацијама.

Према члану 115. Устава није у надлежности овог суда да оцјењује сагласност оспореног законског прописивања са одредбама Закона о основном васпитању и образовању и Закона о раду, а како то предлажу даваоци иницијативе, јер се ради о актима истог доносиоца који имају исту правну снагу.   

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.