Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 3, члана 37. став 1. тач. д) и г), члана 40. став 5, члана 57. тачка а)  и члана 61. став 1. тач. б) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» бр. 104/11 и 92/12),  на сједници одржаној  25. септембра 2019. године,  д о н и о   ј е

                                                             Р  Ј  Е  Ш  Е  Њ  Е

         Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за  оцјењивање уставности члана 13. став 1, члана 14. став 2. и  члана 15. став 1. Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17), те члана 15. став 2. Закона о дечијој заштити ("Службени гласник Републике Српске" бр. 15/96, 10/98, 26/01, 61/01, 17/08 и 1/09).

         Обуставља се поступак за оцјењивање уставности члана 58. Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17).

         Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 2. Одлуке о номиналним износима материнског додатка и додатка на дјецу и цензусима за остваривање наведених права у 2017. години број: О-195/2016-7 од 8. децембра 2016. године.

                                                         О  б  р  а  з  л  о  ж  е њ е

Хелена и Богдан Закаљук из Бање Луке дали су  Уставном суду Републике Српске заједничку  иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности  члана 13. став 1, члана 14. став 2, члана 15. став 1. и члана 58. Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17), као и члана 15. став 2. Закона о дечијој заштити ("Службени гласник Републике Српске" бр. 4/02 ‒ пречишћени текст, 17/08 и 1/09) који  уствари представља члан 15. став 2. Закона о дечијој заштити ("Службени гласник Републике Српске" бр. 15/96, 10/98, 26/01, 61/01, 17/08 и 1/09). Наведеном иницијативом тражена је и оцјена  уставности и законитости  члана 2. Одлуке о номиналним износима материнског додатка и додатка на дјецу и цензусима за остваривање наведених права у 2017. години број: О-195/2016-7 од 8. децембра 2016. године.

Уставност одредби  члана 13. став 1, члана 14. став 2. и  члана 15. став 1.  Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17)  даваоци иницијативе оспоравају због тога што сматрају да  ове одредбе не омогућавају свим незапосленим мајкама да остваре право на матерински додатак равноправно, под једнаким условима и у истом износу, што доводи  до  дискриминације. Даваоци иницијативе оспоравају члан 58. важећег закона, којим је прописано да ће се захтјеви за остваривање права који су поднесени прије ступања на снагу овог закона ријешити према закону који је  важио у вријеме подношења захтјева. С тим у вези даваоци иницијативе износе  и одређене приједлоге односно сугестије законодавцу, а које се тичу прелазних и завршних одредби, односно одредби које би омогућиле да право на матерински додатак, након ступања на снагу Закона, остваре све незапослене мајке које у 2018. години имају дјецу узраста до 12 односно 18 мјесеци старости, сматрајући да је законодавац требао прописати ретроактивну примјену Закона у општем интересу.

Уставност  одредбе члана 15. став 2. Закона о дечијој заштити ("Службени гласник Републике Српске" бр. 15/96, 10/98, 26/01, 61/01, 17/08 и 1/09) даваоци иницијативе  оспоравају због тога што сматрају да је непрецизна и нејасна, јер утврђује само максимум материнског додатка до 30% од просјечне нето плате по запосленом у привреди Републике, а не утврђује минимум, што сматрају да није  у складу са општеприхваћеним правилом утврђивања минимума гарантованих права, те оставља простор за произвољно и различито остваривање права и доводи до правне несигурности и дискриминације. Даваоци иницијативе, такође, доводе у питање уставност и законитост и оспорене Одлуке, којом је у члану 2. утврђен матерински додатак у износу од 70,00 КМ, па, имајући у виду одредбу члана 15. став 2. Закона,  истичу да оспорени члан Одлуке није сагласан Закону ни Уставу.

На основу наведеног даваоци иницијативе предлажу да Суд утврди да оспорене  законске одредбе, као и оспорени члан Одлуке  нису у сагласности  са чланом 5. став 1. ал. 1, 3. и 4, члановима 10. и 36. став 1, те чланом 49. и тачкама 1-3- Амандмана LVII, чланом 61,  Амандманом XXXII којим је замијењен члан 68, чланом 108. и чланом 110. став 2. Устава Републике Српске. Такође, даваоци иницијативе сматрају да оспорене законске одредбе и оспорени члан Одлуке  нису у сагласности са  чланом II Устава Босне и Херцеговине и да су у супротности са забраном дискриминације из члана 1. Универзалне декларације о људским правима из 1948. године, одредбама Европске конвенције за заштиту људских  права и основних слобода са протоколима, Европске социјалне повеље и Ревидиране Европске социјалне повеље, те члановима 1, 2, 3. и 6. Закона о забрани дискриминације ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 59/09 и 66/16).

 Такође се иницијативом предлаже да Суд до доношења коначне одлуке обустави извршење појединачних аката, односно радњи предузетих на основу оспорених одредби наведених закона, као и оспорене одлуке, те одреди начин за отклањање посљедица примјене оспорених одредби наведених закона и Одлуке.

         У одговору Народне скупштине Републике Српске наводи се, између осталог, да даваоци иницијативе на неадекватан и погрешан начин тумаче одредбе Устава на чије кршење се позивају, као и да акценат стављају на наводне недостатке оспорених законских рјешења, сматрајући их непрецизним, те их доводе у међусобну везу са другим одредбама Закона о дјечјој заштити, као и у односу на поједине одредбе Закона о дискриминацији Босне и Херцеговине, а што, како се наводи,  није у надлежности Уставног суда.  У одговору се, такође, наводи да  оспорене законске одредбе  обезбјеђују легислативни оквир за остваривање основних слобода, права и дужности грађана Републике Српске, као и да је омогућено да сви грађани који испуњавају законом прописане услове могу остварити право на матерински додатак. У одговору су оспорени и остали наводи давалаца иницијативе, те је предложено да се иницијатива не прихвати.

         У одговору, који је доставила Јавна установа Јавни Фонд за дјечију заштиту Републике Српске, оспорени су наводи давалаца иницијативе  у односу на члан 2. Одлуке о номиналним износима материнског додатка и додатка на дјецу и цензусима за остваривање наведених права у 2017. години број: О-195/2016-7 од 8. децембра 2016. године, као неосновани, те је, између осталог, наведено да Фонд  због недостатка финансијских средстава није био у могућности да обезбиједи остваривање права у области дјечије заштите на начин како је то прописано чл. 15, 17. 25. и 26. раније важећег Закона о дечијој заштити, због чега је  Управни одбор овог фонда био принуђен да, у складу са чланом 72. став 2. наведеног  закона, износе овог права из дјечије заштите усклади са планираним, односно оствареним средствима у Фонду дјечије заштите намијењеним за његову исплату. У одговору се, такође, указује и на Извјештај Главне службе за ревизију јавног сектора Републике Српске из којег, како се наводи, произлази да су процедуре, које је Фонд провео при утврђивању износа накнада за матерински додатак, у складу са законским оквиром и реалним могућностима. Такође, у одговору се указује и на важећи Закон о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17) којим је прописана висина  материнског додатка. Предложено је да се иницијатива у односу на оспорени члан 2. Одлуке не прихвати.

         Оспореним одредбама Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17) прописано је да  право на матерински додатак остварује незапослена мајка у трајању од 12 мјесеци, а за близанце и свако треће и наредно дијете у трајању од 18 мјесеци (члан 13. став 1),  да се право на матерински додатак признаје првог наредног мјесеца од дана рођења дјетета (члан 14. став 2), да се захтјев за остваривање права на матерински додатак подноси у року од 30 дана од дана рођења дјетета (члан 15. став 1) и да ће се захтјеви за остваривање права поднесени прије ступања на снагу овог закона ријешити према закону који је важио у вријеме подношења захтјева (члан 58).

          Оспореним чланом 15. став 2. Закона о дечијој заштити ("Службени гласник Републике Српске" бр. 15/96, 10/98, 26/01, 61/01, 17/08 и 1/09 ) прописано је да матерински додатак износи до 30% од просјечне нето плате по запосленом у привреди Републике, остварене у претходној години.

          Одлуку о номиналним износима материнског додатка и додатка на дјецу и цензусима за остваривање наведених права у 2017. години број: О-195/2016-7 од 8. децембра 2016. године   донио је, на основу прибављеног мишљења Управног одбора,  в.д. директора ЈУ Јавни Фонд за дјечију заштиту Републике Српске  на основу чланова 15, 25. и 26. а у вези са чланом 72. став 2. Закона о дечијој заштити ("Службени гласник Републике Српске" бр. 4/02‒ пречишћени текст, 17/08 и 1/09) и Правилника о остваривању права из дјечије заштите ("Службени гласник Републике Српске" број 80/05). Ова одлука,  којом се  утврђују номинални износи материнског додатка, додатка на дјецу и цензуси за остваривање наведених права која се исплаћују из средстава планираних буџетом Фонда за 2017. годину примјењује се од 1. јануара до 31. децембра 2017. године (чл. 1. и 8). Оспореним чланом 2. утврђује се матерински додатак у износу од 70,00 КМ.

          Разматрајући иницијативу у односу на  оспорене одредбе члана 13. став 1, члана 14. став 2. и  члана 15. став 1. Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17), Уставни суд је утврдио да је својом Одлуком број У-13/18 од 20. децембра 2018. године („Службени гласник Републике Српске“ број 123/18) одбио  приједлог за утврђивање неуставности, поред осталих, члана 13, члана 14. став 2. и члана 15. Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17),  јер је утврдио да Народна скупштина Републике Српске оспореним прописивањем није прекорачила своја уставна овлашћења из тачке 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, нити да су нарушене уставне гаранције из члана 10, члана 36. став 1. и члана 40. став 3. Устава Републике Српске. С обзиром на то да је већ  одлучивао о истој правној  ствари, Суд је одлучио да на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) не прихвати иницијативу  у дијелу који се односи на покретање поступка за оцјењивање уставности члана 13.став 1, члана 14. став 2. и  члана 15. став 1. Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17).

         У односу на оспорени члан 58. Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17)  Суд је имао у виду да је у току поступка пред овим судом ступио на снагу Закон о измјенама и допунама Закона о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 122/18), те да је одредбама члана 10.  овог закона извршена измјена оспореног члана 58. Закона о дјечјој заштити. Наведеним чланом 10. Закона  о измјенама и допунама Закона о дјечјој заштити прописано је да се члан 58. мијења и гласи: "Право на рефундацију накнаде плате за вријеме коришћења породиљског одсуства у 2018. години признаће се по одредбама закона који је важио до ступања на снагу овог закона (став 1), право на рефундацију накнаде плате за вријеме коришћења породиљског одсуства у 2019. години признаће се по одредбама овог закона (став 2), те да ће се рјешења о оствареним правима на рефундацију накнаде плате за вријеме коришћења дијела породиљског одсуства у 2019. години донесена прије ступања на снагу овог закона ускладити са одредбама овог закона" (став 3). С обзиром на то да је  у току поступка оспорени члан 58. Закона о дјечјој заштити  престао да важи ступањем на снагу Закона  о измјенама и допунама Закона о дјечјој заштити, Суд је, на основу члана 57. тачка  а) Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12)  обуставио поступак, оцјењујући притом да није потребно донијети одлуку због тога што нису отклоњене посљедице неуставности.

Приликом разматрања иницијативе у односу на оспорену одредбу  ранијег закона,  Суд је имао у виду да је, прије подношења иницијативе ступио на снагу Закон о дјечјој заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 114/17), те да је  ступањем на снагу овог закона престао  да важи Закон о дечијој заштити ("Службени гласник Републике Српске" бр. 15/96, 10/98, 26/01, 61/01, 17/08 и 1/09). Иако је иницијатива поднесена унутар рока прописаног чланом 3. Закона о Уставном суду Републике Српске, Суд је, имајући у виду овлашћења из истог овог члана Закона, одлучио да иницијативу у овом дијелу не прихвати.

       У односу на  оспорени члан 2.  Одлуке о номиналним износима материнског додатка и додатка на дјецу и цензусима за остваривање наведених права у 2017. години број:  О-195/2016-7 од 8. децембра 2016. године,  Суд је цијенио да је ова одлука акт темпоралног карактера и да је престала да важи прије подношења иницијативе, те имајући у виду да  је престао да важи и закон који је био правни основ за доношење оспорене одлуке, Суд је цијенио да, сагласно  члану 37. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике  Српске ( "Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12) нису испуњене процесне претпоставке за вођење поступка и одлучивање.

         Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није надлежан да одлучује о  сагласности оспорених аката са чланом II Устава Босне и Херцеговине, те Законом о забрани дискриминације ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 59/09 и 66/16).

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

С обзиром на то да је ријешено као у изреци, захтјев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу оспорених одредби наведених закона, као и оспорене одлуке, до доношења коначне одлуке Суда, као и захтјев да  Суд одреди начин за отклањање посљедица примјене оспорених одредби закона и Одлуке, по оцјени Суда, је беспредметан.

         На основу изложеног одлучено је као у  изреци овог рјешења.

         Ово рјешење  Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.