Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 42. став 1. и члана 60. став 1. тачка а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. септембра 2019. године, д о н и о  ј е 

О  Д  Л  У  К  У

Утврђује се да Правилник о платама, накнадама и осталим личним примањима запослених у Општинској управи општине Теслић ("Службени гласник Општине Теслић" бр. 3/18 и 7/18) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 97/16 и 36/19).

О б р а з л о ж е њ е

Станојевић Станислав је дао Уставном суду иницијативу за покретање поступка оцјене уставности и законитости Правилника о платама и осталим личним примањима запослених  у Општинској управи општине Теслић („Службени гласник Општине Теслић“ број 3/18), (у даљем тексту: Правилник). Давалац иницијативе наводи да је начелник општине донио Правилник мимо његових законских надлежности, које су прописане чланом 59. став 1. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16). Наводи да  према члану 82. Закона начелник општине има овлашћење за доношење правилника као општег акта, али у границама надлежности прописаних чланом 59. став 1. Закона. Указује  на то да је члановима 8. и 9. Правилника прописана различита плата за рад исте вриједности,  да је  плата  неким службеницима у односу на друге за исти рад већа, чиме су запослени доведени у неравноправан положај супротно члановима 19. и 20. Закона о раду, а да је овакво прописивање, такође, супротно члану 120. Закона о раду. Такође наводи да  је оспорено прописивање несагласно Посебном колективном уговору за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске ( „Службени гласник Републике Српске“ број 20/17) и Појединачном колективном уговору за запослене у Општинској управи Теслић („Службени гласник Општине Теслић број 10/17). Указује на ранију одлуку Уставног суда Републике Српске број У-7/17, којом је утврђено да доношење оваквог акта од стране начелника општине није у сагласности са Уставом и Законом. Предлаже да Суд утврди оспорену одлуку несагласном Закону о локалној самоуправи, а тиме и Уставу, чиме указује на несагласност са чланом  108. став 2.Устава.

У одговору на иницијативу начелник општине Теслић наводи да је чланом 36. Појединачног колективног уговора за запослене у Општинској управи општине Теслић („Службени гласник Општине Теслић“ број 10/17) прописано да послодавац може својим актом  ближе одређивати поједина права, обавезе и одговорности запосленог и начин њиховог остваривања, при чему не може утврдити мањи обим права од оног утврђеног колективним уговором. Начелник општине у одговору  оспорава наводе из иницијативе о неравноправности запослених и прописивању различите плате за исте послове. Предлаже да Суд не прихвати иницијативу.

У смислу одредбе члана 42. став 1. Закона о Уставном суду, Суд је осим оцјене у односу на Правилник о платама и осталим личним примањима запослених  у Општинској управи Општине Теслић („Службени гласник Општине Теслић“ број 3/18), проширио оцјену уставности и законитости и на Правилник о измјенама и допунама Правилника о платама, накнадама и осталим личним примањима запослених у Општинској управи општине Теслић  („Службени гласник Општине Теслић број 7/18), који општи акти представљају јединствену правну цјелину. 

Оспорени Правилник о платама, накнадама и осталим личним примањима запослених у Општинској управи општине Теслић ("Службени гласник Општине Теслић" број 3/18) донио је начелник општине Теслић, позивајући се на члан 82. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16) и члана 88. Статута општине Теслић ("Службени гласник општине Теслић" број 4/17). Овим правилником утврђују се коефицијенти за обрачун плата и начин обрачуна плата, накнада и других личних примања запослених у Општинској управи Теслић, те да се одредбе овог правилника односе и на запослене у стручној служби Скупштине општине Теслић осим ако законом, Статутом општине Теслић и овим правилником није другачије одређено (члан 1).

Суд је утврдио да је Правилник о измјенама Правилника о платама, накнадама и осталим личним примањима запослених у Општинској управи општине Теслић ("Службени гласник Општине Теслић" број 7/18), донио начелник Општине Теслић, позивајући се на члан 82. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16), члан 271б Закона о раду ("Службени гласник Републике Српске" бр. 1/16 и 66/18) и члан 88. Статута општине Теслић ("Службени гласник општине Теслић" број 4/17). Овим правилником су извршене измјене чл. 3, 4, 6, 7. као и одређене ријечи у чл. 15, 16, 17, 18, 22, 27. и 29. основног текста Правилника о платама, накнадама и осталим личним примањима запослених у Општинској управи општине Теслић ("Службени гласник Општине Теслић" број 3/18).

У поступку оцјењивања уставности и законитости оспореног правилника у цјелини Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује радне односе и запошљавање (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да општина преко својих органа у складу са законом: извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини, обезбјеђује извршавање прописа и општих аката општине (члан 102. став 1. тачка 6), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, док прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108. став 2).

Законом о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 97/16 и 36/19), којим је уређен систем локалне самоуправе, прописано је да градоначелник/начелник општине доноси одлуке, правилнике, наредбе, упутства, рјешења, закључке, планове и програме (члан 82), те да је надлежност градоначелника/начелника општине којима је овлашћен за, између осталог, доношење правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста градске, односно општинске управе (члан 59. став 1. тачка 8).

Полазећи од садржаја одредбе члана 59. став 1. и члана 82. став 3. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 97/16 и 36/19), Суд је утврдио да ове законске одредбе дају овлашћење начелнику да доноси одређене опште акте, па тако и правилнике, али у границама надлежности члана 59. став 1. тачка 8. Закона о локалној самоуправи. Како ова законска одредба не садржи овлашћење за доношење оспореног правилника, јер је искључиво прописана надлежност за доношење правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста градске, односно општинске управе (члан 59. став 1. тачка 8), то је Суд утврдио да је начелник општине Теслић, присвајањем непостојеће надлежности, дакле излазећи из оквира својих уставних и законских овлашћења, доношењем оспореног општег акта повриједио одредбу члана 59. став 1. Закона о локалној самоуправи и тиме уставно начело законитости из члана 108. Устава став 2, којим је утврђено да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом, што овај акт са формалноправног аспекта у цјелини чини неуставним.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.