Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г)  Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 23. маја 2018. године, д о н и о  је

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

       Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 3. став 3. Правилника о утврђивању цијене услуга смјештаја корисника ("Службени гласник Републике Српске" број 12/13).

О б р а з л о ж е њ е

       Драго Вученовић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 3. став 3. Правилника о утврђивању цијене услуга смјештаја корисника ("Службени гласник Републике Српске" број 12/13), који је донио министар здравља и социјалне заштите у Влади Републике Српске. У иницијативи се износи став да оспорена одредба овог правилника није у сагласности са чланом 137. став 1. Закона о социјалној заштити. Давалац иницијативе, наиме, истиче да је овом законском нормом прописано да министар здравља и социјалне заштите доноси правилник о утврђивању цијене услуга смјештаја корисника којим се одређују услови и начин утврђивања цијена услуга смјештаја у установама социјалне заштите чији је оснивач Влада. Због тога, по његовом мишљењу, овај министар није могао подзаконским актом, односно оспореним правилником, пренијети овлашћење за одређивање цијене услуга смјештаја у установе социјалне заштите на управни одбор ових установа. Сходно наведеном предлаже да Суд утврди да оспорена норма предметног правилника није у сагласности са Законом о социјалној заштити и Уставом Републике Српске.  

         У одговору на инцијативу који је доставило Министаратво здравља и социјалне заштите наводи се да је рјешење из члана 137. ст. 1. и 2. Закона о социјалној заштити одраз процјене законодавца да услове и начин утврђивања цијене смјештаја у установе социјалне заштите прописује министар здравља и социјалне заштите како би се прецизније и реалније могла одредити цијена услуга смјештаја корисника у ове установе. Поред тога, указује се на одредбу члана 17. Закона о систему јавних служби, којим је, између осталог, прописано да управни одбор одлучује о пословању установе, што, према мишљењу доносиоца предметног правилника, упућује на закључак да је оспорени члан 3. став 3. овог акта у складу са том законском нормом. Коначно, истиче се да се оспорена одредба једнако односи на све кориснике услуга смјештаја у истим правним ситуацијама, те да је управном одбору законом дата могућност да одлучује о пословању установа. 

         Правилник о утврђивању цијене услуга смјештаја корисника ("Службени гласник Републике Српске" број 12/13) донио је министар здравља и социјалне заштите на основу члана 137. став 1. Закона о социјалној заштити ("Службени гласник Републике Српске" број 37/12) и члана 82. став 2. Закона о републичкој управи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12 и 121/12). Оспореним чланом 3. став 3. овог правилника прописано је да цијену услуга смјештаја корисника у установу социјалне заштите одређује управни одбор установе у складу са надлежностима утврђеним законом.   

     У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорене одредбе Правилника о утврђивању цијене услуга смјештаја корисника Суд је имао у виду да према одредбама тачака 11, 12. и 18. Амандмана XXXИИ на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, систем јавних служби, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом.

    На основу наведених уставних овлашћења, Законом о социјалној заштити ("Службени гласник Републике Српске" бр. 37/12 и 90/16) уређен је систем социјалне заштите, носиоци, корисници и права корисника социјалне заштите, поступак и услови за остваривање права, дјелатност установа социјалне заштите, финансирање и друга питања од значаја за функционисање и остваривање социјалне заштите грађана. Овима законом је, између осталог, прописано да је социјална заштита дјелатност од општег интереса за Републику Српску, којом се пружа помоћ лицима када се нађу у стању социјалне потребе и предузимају потребне мјере ради спречавања и отклањања посљедица таквог стања (члан 2. став 1), да се ради вршења послова, обезбјеђивања и остваривања права из социјалне заштите утврђених овим законом оснивају установе социјалне заштите (члан 8. став 1), да су носиоци социјалне заштите у складу са овим законом Република и јединица локалне самоуправе, те да Република уређује систем социјалне заштите, доноси политике и развојне стратегије, утврђује права, критеријуме и кориснике социјалне заштите, обезбјеђује дио средстава за реализацију права прописаних овим законом, оснива и усмјерава рад установа социјалне заштите (члан 14. ст. 1. и 2), да у права у оквиру социјалне заштите спада, поред осталог, и смјештај у установу (члан 20. тачка г)), те да се смештај у установу социјалне заштите остварује избором и упућивањем корисника у одговарајућу установу у којој се обезбјеђује становање, исхрана, одијевање, њега, помоћ, брига, васпитање и образовање, оспособљавање за привређивање, радне, културно-забавне активности, здравствена заштита и друге услуге (члан 38. став 2). Уређујући питање финансирања социјалне заштите, овим законом је пропсано да се социјална заштита утврђена овим законом финансира из јавних прихода који се обезбјеђују у буџету Републике и јединица локалне самоуправе (члан 132. став 1). У вези са наведеним, чланом 137. ст. 1, 2. и 3. овог закона одређено је да министар задравља и социјалне заштите доноси правилник о утврђивању цијене смјештаја корисника у установе социјалне заштите, да се овим правилником прописују услови и начин утврђивања цијена услуга смјештаја у установама социјалне заштите чији је оснивач Влада, те да министар рјешењем утврђује заштићене цијене услуга смјештаја на годишњем нивоу у установама социјалне заштите чији је оснивач Влада.    

 Поред тога, Суд је у конкретном случају узео у обзир и релевантне одредбе Закона о систему јавних служби ("Службени гласник Републике Српске" бр. 68/07 и 44/16) којим је уређен систем јавних служби, обављање дјелатности ових служби, оснивање, организација и рад јавних служби, као и друга питања од значаја за функционисање јавних служби. Овим законом прописано је да се јавном службом, у смислу овог закона, сматрају установе, јавна предузећа и други облици организовања утврђени законом који обављају дјелатност од општег интереса којом се обезбјеђују права и дужности физичких и правних лица, као и остваривање другог законом утврђеног интереса (члан 2 став 1), да се ради остваривања општег интереса којим се обезбјеђују права и дужности физичких и правних лица, поред осталог, у области социјалне заштите, оснивају установе (члан 39), те да управни одбор одлучује о пословању установе (члан 17. тачка 2). 

      Приликом разматрања оспореног правилника Суд је такође имао у виду да је чланом 69. ст. 1. и 2. Закона о републичкој управи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12, 121/12, 15/16 и 57/16) прописано да органи управе доносе правилнике, наредбе и упутства, да се правилником разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе, те да према члану 82. став 2. истог закона, министар, између осталог, представља министраство, доноси прописе из члана 69. став 1. овог закона и рјешења у управним и другим појединачним стварима.

    Имајући у виду наведене законске одредбе, Суд је оцијенио да је министар здравља и социјалне заштите био овлашћен да донесе оспорени правилник којим су, са циљем провођења Закона о социјалној заштити, разрађене одредбе овог закона које се односе на одређивање услова и начина утврђивања цијене услуга смјештаја корисника у установе социјалне заштите чији је оснивач Влада Републике Српске. Тако је чланом 3. став 1. овог правилника прописано да се цијена услуга смјештаја утврђује на основу укупних трошкова смјештаја корисника по тржишним условима, док је ставом 2. истог члана одређено да се у цијену услуга смјештаја рачунају материјални трошкови, храна, одјећа и обућа, средства за личну хигијену, трошкови комуналних услуга, остали материјални трошкови, нематеријални трошкови, амортизација опреме и бруто зарада запослених. Оспореним ставом 3. истог члана прописано је да цијену услуга смјештаја из став 1. овог члана одређује управни одбор установе у складу са надлежностима утврђеним законом. Поред тога, овим правилником је прописано да министар здравља и социјалне заштите, у складу са законом, рјешењем утврђује заштићену цијену услуга смјештаја за кориснике најкасније до 31. децембра текуће године за наредну годину, те је уређен начин утврђивања висине заштићене цијене смјештаја (чл. 4. и 5).

    Цијенећи напријед изложено Суд је утврдио да оспорено нормирање из члана 3. став 3. предметног правилника није супротно члану 137. ст. 1. и 2. Закона о социјалној заштити, односно да доносилац овог акта оспореним прописивањем није изашао изван својих законских и уставних оквира, те да није пренио своје законско овлашћење на управи одбор установа социјалне заштите, како то сматра давалац иницијативе. Како је већ истакнуто, законодавац је одредбом члана 137. ст. 1. и 2. Закона о социјалној заштити дао овлашћење министру здравља и социјалне заштите да својим правилником уреди услове и начин за утврђивање цијене услуга смјештаја корисника у установама социјалне заштите чији је оснивач Влада. Сходно овом овлашћењу, оспореним правилником прописани су сви основни, односно обавезни критеријуми и мјерила за утврђивање цијене смјештаја, те је дато овлашћење управним одборима установа социјалне заштите чији је оснивач Влада да на основу тих параметара у свакој конкретној установи утврде цијене услуга смјештаја. Наиме, овим правилником је одређено да се цијена услуга смјештаја утврђује годишње на мјесечном нивоу, да се утврђује на основу укупних трошкова по тржишним условима, те је прецизно дефинисано који поједини трошкови смјештаја у установу се рачунају у цијену (члан 2. и члан 3. ст. 1. и 2.). Исто тако, овим правилником је уређено и питање заштићене цијене услуга смјешатаја за кориснике, односно прописана је основица и начин израчунавања висине заштићене цијене. Када се има у виду постојање различитих врста установа социјалне заштите чији је оснивач Влада, па тако и различитих категорија њихових корисника са могућим специфичним потребама (стара лица, инвалиди, дјеца без родитељског старања и др.), Суд је оцијенио да није супротно релевантним нормама Закона о социјалној заштити прописивање према којем управни одбор сваке поједине установе социјалне заштите, сходно трошковима који зависе од конкретних услуга смјештаја које пружа својим корисницима, одреди цијену тог смјештаја, примјењујући при том обавезне критеријуме и мјерила утврђене предметним правилником и овим законом.   

     С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности и законитости оспорене норме члана 3. став 3. Правилника о утврђивању цијене услуга смјештаја корисника, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

    На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

    Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.