Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г)  Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. марта 2018. године,  д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 77. став 1. Закона о високом образовању Републике Српске (Службени гласник Републике Српске бр. 73/10, 104/11, 84/12, 108/13, 44/15 и 90/16).

О б р а з л о ж е њ е

         Миодраг Илић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за  покретање поступка за оцјењивање уставности члана 77. став 1. Закона о високом образовању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/10, 104/11, 84/12, 108/13, 44/15 и 90/16) (у даљем тексту: Закон). Давалац иницијативе наводи да прописивање различитих услова за избор академског особља у научно-наставна и сарадничка звања на универзитету, као у оспореном члану Закона, није у сагласности са чланом 10. Устава Републике Српске и да ова законска одредба доводи у неравноправан положај наставнике који морају да испуне услов најниже просјечне оцјене на првом и другом циклусу у односу на лица која могу да се бирају у звање доцента, ванредног и редовног професора након завршеног трећег циклуса студија иако не испуњавају законске услове за избор у сарадничко звање због просјека испод 8.0 или 3.5. Дакле, како на основу оспорене одредбе члана 77. став 1. Закона неки наставници морају да испуне тражени услов у наведена звања, док се другима тај услов и не поставља приликом избора, односно прописивања различитих услова за избор у наставничко звање доцента, ванредног и редовног професора зависно од тога да ли су бирани у сарадничко звање или не, давалац иницијативе предлаже да Суд преиспита усаглашеност оспорене одредбе Закона са чланом 10. Устава.

        Поред наведеног, давалац иницијативе у прилог тврдње о неуставности оспорене законске одредбе и у, накнадно достављеном допису, указује на одредбе члана 7. став 4. Правилника о поступку и условима избора наставника и сарадника на Универзитету у Бањој Луци и одредбе члана 142. Статута Универзитета у Бањој Луци, који, како је наведено, детаљније дефинишу поступак и услове избора академског особља и којима се додатно стављају у неповољнији положај сарадници на универзитету у односу на лица која долазе на универзитет, и која, претходно нису бирана у звање асистента и вишег асистента. 

      У одговору Народне скупштине Републике Српске на наводе из иницијативе, поред констатације да је иницијатива неоснована и да се њоме непотпуно тумаче одредбе Устава и Закона који се оспорава, наводи се да су оспореном одредбом Закона прописани минимални услови за избор академског особља у нучно-наставна и сарадничка звања на универзитету.Такође, таксативно навођење оспорене одредбе члана 77. став 1. тач. г, д, и ђ Закона, образлажу намјером да се учине видљивим да су избори у виша, односно научно-наставна звања условљени испуњавањем додатног и већег броја услова који се примарно односе на научни, стручни, образовни и педагошки рад и искуство кандидата, и истичу да је смисао ове законске одредбе управо то да се направи јасна разлика квалитета и квантитета услова које кандидати требају испунити, имајући у виду околоност која се односи на то да ли се бирају у групацију сарадничких звања или научно-наставна звања. Сматрају, наиме, да услови, односно њихов квалитет и квантитет који су дефинисани оспореним чланом Закона за избор кандидата у научно-наставно звање никако не могу бити примјерени и дефинисани у истој мјери и на исти начин као услови за избор кандидата у звање сарадника (асистента, вишег асистента), самим тим што кандидат за избор у звање сарадника и не може задовољити тако постављене критеријуме.С обзиром на то да различито третирање кандидата сматрају  цјелисходном оцјеном законодавца, као и чињенице да се ови кандидати налазе у различитим околностима, истичу да се оспорено прописивање не може сматрати кршењем члана 10. Устава Републике Српске. Исто тако, сматрају да се не ради ни о прописивању различитих услова за избор у наставничко звање доцента, ванредног и редовног професора зависно од тога да ли су бирани у сарадничко звање или не, како тврди давалац иницијативе, већ управо због тога што се налазе у различитим околностима за које је, како је наведено, неопходно и праведено различито дефинисати критеријуме за њихов избор. Указујући на то да незадовољство даваоца иницијативе одређеним законским рјешењима и потребом другачијег уређивања предметне материје није уставноправно релевантно, те да није на Суду да цијени да  ли је оспорено рјешење законодавца оправдано, предлажу да Суд не прихвати предметну иницијативу.

        Оспореном одредбом члана 77. став 1. Закона прописано је да су минимални услови за избор академског особља у научно-наставна и сарадничка звања на универзитету: а) за асистента може бити биран кандидат који има завршен први  циклус студија са најмање 240 ЕЦТС бодова  и најнижом просјечном оцјеном 8,0 или 3,5; б) за вишег асистента може бити биран кандидат који има завршен други циклус студија са најнижом просјечном оцјеном и на првом и на другом циклусу студија 8,0 или 3,5, односно кандидат који има научни степен магистра наука; в) за лектора може бити биран кандидат који има завршен други циклус студија са најнижом просјечном оцјеном и на првом и на другом циклусу студија  8,0 или 3,5, односно научни степен магистра наука, те објављене стручне и научне радове; г) за доцента може бити биран кандидат који: 1) има научни степен доктора наука у одговарајућој научној области, 2) има најмање три научна рада из области за коју се бира, објављена у научним часописима и зборницима са рецензијом и 3) показане наставничке способности; д) за ванредног професора може бити биран кандидат који: 1) има проведен најмање један изборни период у звању доцента, 2) има најмање пет научних радова из области за коју се бира, објављених у научним часописима и зборницима са рецензијом након избора у звање доцента, 3) има објављену књигу (научну књигу, монографију или универзитетски уџбеник) или патент, односно оригинални метод у одговарајућој научној области, признат као заштићена интелектуална својина, након избора у звање доцента и 4) је био члан комисије за одбрану магистарског или докторског рада, или има менторство кандидата за степен другог циклуса; ђ) за редовног професора може бити биран кандидат који: 1) има проведен најмање један изборни период у звању ванредног професора, 2) има најмање осам научних радова из области за коју се бира, објављених у научним часописима и зборницима са рецензијом након стицања звања ванредног професора, 3) има најмање двије објављене књиге (научну књигу, монографију или универзитетски уџбеник) након стицања звања ванредног професора, 4) је успјешно реализовао менторство кандидата за степен другог или трећег циклуса и 5) има успјешно остварену међународну сарадњу са другим универзитетима и релевантним институцијама у области високог образовања.

             У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе члана 77. став 1. Закона Суд је имао у виду тач. 5, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава и којим је утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, образовање, радне односе, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Суд је, у конкретном случају,  имао у виду и гаранције из члана 10. Устава, према којем су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту, без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. Поред наведених, такође релевантном одредбом члана 39. став 3. Устава, поред осталог, утврђено је да је сваком под једнаким условима доступно радно мјесто и функција, а одредбом члана 70. став 2. Устава ‒ да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте.

          Сагласно овим одредбама, Законом о високом образовању су уређени принципи и циљеви високог образовања у Републици Српској, нивои високог образовања, оснивање, организација и рад високошколских установа, обезбјеђење квалитета у области високог образовања, образовна дјелатност, права и обавезе академског особља и студената, тијела у области високог образовања, поступак признања страних високошколских исправа, финансирање високошколских установа, као и друга питања од значаја за обављање дјелатности високог образовања (члан 1). Такође, Законом је, између осталог, прописано да је високо образовање дјелатност од општег друштвеног интереса у Републици (члан 2. став 1), да се високо образовање заснива на поштовању људских права и основних слобода, укључујући забрану свих видова дискриминације (члан 3. став 1. тачка е), да се високо образовање организује у три циклуса и да се један семестар студија вреднује са 30 ЕЦТС бодова (члан 8. ст. 1. и 5), да се завршетком првог, другог или трећег циклуса студија стиче право на одређену академску титулу, односно стручно или научно звање у одређеној области, те да се ова звања уређују посебним законом (члан 9), да лица која су завршила студиј према прописима који су били на снази до ступања на снагу овог закона могу тражити од високошколске установе у којој су стекли звање да им у поступку утврђеним статутом високошколске установе изда јавну исправу о еквиваленцији раније стеченог звања са новим звањем, у складу са законом из члана 9. став 2 овог закона (члан 10. став 1) и да се обим студија изражава збиром ЕЦТС бодова (члан 37. став 1.). Поред тога, према члану 76. став 2. Закона, научно-наставна и умјетничко-наставна звања на универзитету су редовни професор, ванредни професор и доцент, а према ставу 4. овог члана, сарадничка звања на универзитету су лектор, виши асистент, виши умјетнички сарадник, асистент и умјетнички сарадник, док је чланом 83. тачкама б), г), ђ), е) и ж) прописано да се асистент бира на период од четири године без могућности поновног избора,  виши асистент на период од пет година с могућношћу једног поновног избора, доцент на период од пет година с могућношћу поновног избора, ванредни професор на период од шест година с могућношћу поновног избора и редовни професор на неодређено вријеме.

            Суд је оцијенио да нормирањем као у оспореном члану 77. став 1. Закона није нарушено начело равноправности и једнакости из члана 10. Устава, нити се овом одредбом доводи у питање могућност равноправног избора у наставничко звање доцента, ванредног и редовног професора на универзитету, односно остваривање овог права под једнаким условима, како тврди давалац иницијативе. Такође,  прописивањем као у  овој законској норми, по оцијени Суда, нису предвиђени различити услови за избор у наставничко звање доцента, ванредног и редовног професора зависно од тога да ли су бирани у сарадничко звање или не, како тврди давалац иницијативе, већ су Законом, сагласно Уставу, дефинисани услови које кандидати требају испунити, имајући у виду околоност која се односи на то да ли је избор у сарадничка звања или научно-наставна звања. Суд је, наиме оцијенио да се различити услови прописани за избор у наведена наставничка звања једнако односе на све кандидате за избор у свако од тих  звања посебно, односно да се прописивање различитих услова за различита звања не може сматрати кршењем члана 10. Устава Републике Српске. Притом, Суд је оцијенио да је ствар цјелисходне процјене законодавца да за избор у наведена наставно-научна звања одреди посебне услове који се односе на научни, стручни, образовни и педагошки рад и искуство кандидата, па  и то  да се направи јасна разлика квалитета и квантитета услова које кандидати требају испунити, имајући у виду околност да ли се бирају у сарадничка звања или научно-наставна звања. Такође, Суд је оцијенио неоснованом тврдњу даваоца иницијативе да наведени услови значе и неповољнији положај сарадника на универзитету у односу на лица која долазе на универзитет и која претходно нису бирана у звање асистента и вишег асистента, јер је неспорно да се прописани услови једнако односе на  све кандидате за избор у та звања, односно једнако на сва лица која се налазе у истој правној ситуацији.

          С обзиром на то да, у конкретом случају, није  дошло  до повреде наведених уставних гаранција из чланова 10. и 39. став 3. Устава Републике Српске, односно да оспореним одредбама члана 77. став 1. Закона о високом образовању није  повријеђен принцип једнакости грађана и принцип према којем је сваком под једнаким условима доступно радно мјесто и функција, Суд је одлучио да поднесену иницијативу не прихвати.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, у складу са чланом 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене одредбе члана 77. став 1. Закона о високом образовању одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.