Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 57. тачка б) и члана 61. став 1. тачке б) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. маја 2017. године,  д о н и о   ј е

                                                                                       Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за  оцјењивање уставности и законитости Одлуке о висини накнада за коришћење података и пружања услуга Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове („Службени гласник Републике Српске“ бр. 18/12 и 27/12).

            Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за  оцјењивање уставности чланова 173. и 174. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 6/12).

            Обуставља се поступак за оцјењивање уставности и законитости „осталих прописа којима је утврђено плаћање накнада за основне услуге републичких, градских и општинских органа“.

О б р а з л о ж е њ е

            Удружење „Центар за хуману политику” из Добоја дало је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о висини накнада за коришћење података и пружање услуга Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове („Службени гласник Републике Српске“ број 18/12), чл. 173. и 174. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 6/12) и осталих прописа којима је утврђено плаћање накнада за основне услуге републичких, градских и општинских органа (у даљем тексту: остали прописи). Иницијативом се, у суштини, истиче да су оспореном одлуком, те оспореним законским одредбама, прописивањем обавезе плаћања накнада за коришћење података и услуга Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове, утврђени парафискални намети, као и да њихово наплаћивање истих значи комерцијализацију и остваривање профита из јавних послова. Такође, давалац иницијативе је мишљења да су износи који се наплаћују за пружање услуга из домена основне дјелатности ове управе знатно изнад стварних трошкова, као и да се њен рад треба финансирати из буџета, а не из предметних накнада. С тим у вези, наводи се да је прописивање из оспорених аката у супротности са чланом 61. став 2, чланом 62. став 2, чланом 97. став 2. и чланом 108. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), као и члановима 33, 125. став 1. и чланом 126. Закона о Републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ број 18/12).

Оспорену Одлуку о висини накнада за коришћење података и пружања услуга Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове (“Службени гласник Републике Српске” бр. 18/12 и 27/12), донијела је Влада Републике Српске на основу члана 43. став 1. Закона о Влади Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 118/08) и члана 173. став 2. Закона о премјеру и катастру Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 6/12). Чланом I Одлуке прописано је да се овом одлуком утврђује висина накнада за коришћење података и пружање услуга Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове, док је члановима II и III прописана висина накнада за коришћење података и пружање услуга. Чланом IV Одлуке утврђене су накнаде за издавање лиценци и легитимација, а чланом V износи увећања накнада за издавање података и пружање услуга које Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове, по изричитом захтјеву за приоритетно рјешавање, приоритетно узима у рад. Према члану VI исте одлуке, накнада за коришћење података и пружање услуга наплаћена по овој одлуци уплаћује се на посебан рачун Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове, док је чланом VII Одлуке прописано да са даном ступања на снагу ове одлуке престаје да важи Одлука о висини накнада за коришћење података премјера и катастра некретнина и вршење услуга Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове („Службени гласник Републике Српске” бр. 85/11 и 93/11).

Оспореним чланом 173. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12 и 110/16) прописано је: да се за коришћење података и за услуге које пружа Управа плаћа накнада у складу са посебним законом  (став 1); да висину накнаде за коришћење података и пружање услуга из става 1. овог члана утврђује Влада на приједлог Управе (став 2); да се под услугама Управе сматрају теренски и канцеларијски послови из надлежности Управе (став 3); да су средства од накнада из става 1. овог члана намјенска средства Управе и користе се у складу са посебним законом (став 4), док је оспореним чланом 174. истог закона прописано: да је обвезник накнаде за коришћење података подносилац захтјева (став 1), а да је обвезник накнаде за пружање услуга (по захтјеву или по службеној дужности) подносилац захтјева, односно лице у чију се корист спроводи промјена (став 2).

Оцјењујући уставност Одлуке о висини накнада за коришћење података и пружања услуга Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове („Службени гласник Републике Српске“ број 18/12 и 27/12), Суд је утврдио да рјешењем Суда број У-72/13 од 29. октобра 2014. године („Службени гласник Републике Српске“ број 101/14) није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о висини накнада за коришћење података и пружања услуга Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове („Службени гласник Републике Српске” бр. 18/12 и 27/12) на основу оцјене да је иста сагласна Уставу и  закону.

Исто тако, Суд је утврдио да рјешењем Суда број У-67/13 од 22. децембра 2014. године („Службени гласник Републике Српске“ број 2/15) није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности чл. 173. и 174. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 6/12), такође на основу оцјене да је прописивање ових чланова Закона у складу са Уставом.

Имајући у виду да је предметним рјешењима одлучено о уставности и законитости оспорене одлуке, као и уставности оспорених одредаба Закона, Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио да не прихвати иницијативу у наведеном дијелу будући да је већ одлучивао о истој ствари.

Надаље, поступајући сходно тражењу Суда да иницијативу уреди, у дијелу којим тражи оцјену уставности и законитости и „осталих прописа којима је утврђено плаћање накнада за основне услуге републичких, градских и општинских органа“, давалац иницијативе је одустао од овог дијела иницијативе.

С обзиром на наведено Суд је, на основу члана 57. тачка б) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), обуставио поступак за оцјену уставности и законитости предметних аката цијенећи да нема основа да по сопственој иницијативи настави поступак.

Такође, сагласно члану 115. Устава, није у надлежности Суда да цијени међусобну сагласност појединих закона, па тако ни усаглашеност Закона о премјеру и катастру Републике Српске са Законом о републичкој управи.

           На основу изложеног одлучено је као у  диспозитиву овог рјешења.

         Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић,  Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-79/16                                                                                        ПРЕДСЈЕДНИК

30. мај 2017. године                                                                            УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                        Мр Џерард Селман с.р.