Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана  61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. априла 2017. године,   д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 32. став 1. Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 90/16) у дијелу који гласи “да ово право не може остварити по другом основу“.

О б р а з л о ж е њ е

          Драго Вученовић из Бања Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 32. став 1. Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 37/12) у дијелу који гласи “да ово право не може остварити по другом основу“. У иницијативи, као и накнадно достављеној допуни иницијативе, наведено је да се оспореном формулацијом спречава да грађанин користи повољнија рјешења истог права која су прописана и другим законима и да се на тај начин повређује право примјене повољнијег закона у смислу одредби наведених у преамбули и члану 10. Устава Републике Српске. Наиме, давалац иницијативе сматра да  су корисници додатака за помоћ и његу другог лица коју примају по Закону о пензијском и инвалидском осигурању, због различитог регулисања висине овог додатка тим законом и Законом о социјалној заштити, оспореном одредбом Закона о социјалној заштити онемогућени да примијене повољније законско рјешење. Поред тога, давалац иницијативе истиче да се и у првостепеном и другостепеном поступку за утврђивање наведеног права, на основу оспорене законске одредбе, заузима исти, како је наведено, незаконити став, да корисник накнаде по Закону о пензијском и инвалидском осигурању не може остварити то право и по Закону о социјалној заштити, јер је исто право већ остварио. На основу наведеног, предлаже да Суд прихвати ову иницијативу и, као неуставан, укине оспорени дио члана 32. став 1. Закона о социјалној заштити.

          Одговор на наводе из иницијативе Суду је доставила Народна скупштина Републике Српске, у коме је, поред констатације да је иницијатива непотпуна и неуредна, наведено да је основни разлог оваквог законског рјешења да корисници права борачко-инвалидске заштите који могу да остваре право на додатак за помоћ и његу другог лица, то право не остварују по основу оспорене одредбе већ у систему борачко-инвалидске заштите. Поред тога, наводе  да се у конкретном случају не ради о повреди члана 10. Устава Републике Српске, јер су лица, која се налазе у истој  правној ситуацији, једнако третирана Законом, те да је законодавац, доносећи оспорени закон, остао у границама Уставом зајемчених овлашћења и руководећи се разлозима цјелисходности и заштите општих интереса, ставио се у функцију очувања његових темељних начела. Истичући да другачије уређење предметне материје, као и, у овом предмету присутно незадовољство одређеним законским рјешењима, није уставноправно релевантно, односно није предмет оцјене уставности. Имајући у виду изнесено, предлажу да Суд не прихвати предметну иницијативу.

        Оспореним дијелом одредбе члана 32. став 1. Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 90/16) прописано је: „да ово право не може остварити по другом основу“.

          Суд је, у поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе Закона о социјалној заштити имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49); да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10) и да између осталог, Република уређује и обезбјеђује социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав).

       Поред наведених одредаба Устава, Суд је, у конкретном случају, имао у виду да је чланом 1. Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 90/16) прописано да се овим законом уређују систем социјалне заштите, носиоци, корисници и права корисника социјалне заштите, поступак и услови за остваривање права, дјелатност установа социјалне заштите, самостално обављање послова у области социјалне заштите, финансирање, надзор и друга питања значајна за функционисање и остваривање социјалне заштите грађана, као и то да члан 32. став 1. овог закона у цјелини гласи: “Право на додатак за помоћ и његу другог лица има лице старије од три године којем је због тјелесних, менталних, чулних поремећаја, изражених промјена у здравственом стању, неопходна стална помоћ и њега другог лица, под условом да ово право не може остварити по другом основу и не користи право на смјештај у установи социјалне заштите, или су смјештени у другу установу на терет буџетских средстава.“

          Суд је утврдио да из наведених уставних одредаба произлази да се право на додатак за помоћ и његу другог лица, као једно од права на социјалну заштиту грађана, уређује законом и да је законодавац овлашћен да пропише услове за остваривање тог права, односно услове под којим се то право може, односно не може остварити. Тако је законодавац, сагласно наведеном уставном овлашћењу, оспореном одредбом Закона о социјалној заштити, поред прописивања услова под којима лице старије од три године којем је због тјелесних, менталних, чулних поремећаја, изражених промјена у здравственом стању, неопходна стална помоћ и њега другог лица, може остварити ово право ‒ прописао и услов под којим се  то право не може осварити. Поред наведеног, Суд је, такође имајући у виду наведене уставне одредбе, оцијенио да се оспореном одредбом  члана 32. став 1. Закона о социјалној заштити, у оспореном дијелу који гласи: “да ово право не може остварити по другом основу“, не доводи у питање принцип равноправности грађана утврђен одредбом члана 10. Устава, јер се ова одредба односи једнако на све грађане који се налазе у истој правној ситуацији прописаној том одредбом. При том, у конкретном случају, треба имати у виду да се принцип једнакости односи на једнакост услова и положаја лица из члана 32. став 1. Закона о социјалној заштити и, у том смислу, оспорена одредба овог закона се примјењује на сва та лица под једнаким условима, с тим што је законодавац ограничио круг лица која имају право на наведену накнаду, односно прописао да то право остварују ако га не могу остварити по другом основу. С обзиром на наведено, Суд је оцијенио неоснованим наводе из иницијативе да се оспореном формулацијом грађанин спречава да користи повољнија рјешења истог права прописаног и другим законима, односно да су корисници додатака за помоћ и његу другог лица коју примају по другом закону, због различитог регулисања висине овог додатка тим законом и Законом о социјалној заштити, оспореном одредбом Закона о социјалној заштити онемогућени да примјене повољније законско рјешење. Такође, у вези са наведеним, Суд је оцијенио да је утврђивање услова за остваривање права на додатак за помоћ и његу другог лица и висине овог додатка предвиђених другим законом, као и утврђивање услова за стицање статуса корисника права предвиђених Законом о социјалној заштити, ствар цјелисходне процјене законодавца, односно законодавне политике, о чему Уставни суд, сагласно одредби члана 115. Устава, није надлежан да одлучује.

        Иста ненадлежност Суда постоји и у погледу тражене оцјене сагласности оспорене одредбе Закона о социјалној заштити са преамбулом Устава Републике Српске, као и оцјењивања примјене оспорене одредбе у поступцима утврђивања права на додатак за помоћ и његу другог лица у пракси.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

         На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда, мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.