Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тачке а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. априла 2017. године, д о н и о  је

 О Д Л У К У

   Утврђује се да Одлука о доношењу измјене дијела Регулационог плана за простор дефинисан улицама: Вука Караџића, И крајишког корпуса, Милана Радмана, Др Младена Стојановића и Краља Петра И Карађорђевића број 07-013-11/16 од 29. јануара 2016. године ("Службени гласник Града Бања Лука" број 3/16) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске" бр. 70/06 и 64/08).

О б р а з л о ж е њ е

     Центар за животну средину из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о доношењу измјене дијела Регулационог плана за простор дефинисан улицама: Вука Караџића, I крајишког корпуса, Милана Радмана, Др Младена Стојановића и Краља Петра I Карађорђевића ("Службени гласник Града Бања Лука" број 3/16), коју је донијела Скупштина Града Бања Лука. У иницијативи се наводи да оспорена одлука није у сагласности са члановима 8. и 9. Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске" број 9/02). Давалац иницијативе, наиме, истиче да је простор обухваћен оспореном одлуком дио Амбијенталне цјелине која је увршћена на Привремену листу националних споменика Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 33/02), односно да има статус националног споменика, због чега није дозвољено рушење објекта који чини саставни дио ове цјелине, како је то предвиђено предметном одлуком. С обзиром на то да се цјелокупни простор ове амбијенталне цјелине налази у И зони заштите, те да има утврђен статус националног споменика, оспорена одлука је, по мишљењу даваоца иницијативе, супротна Закону о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, којим је прописано да се просторни планови израђени супротно одредбама овог закона не примјењују на заштићени простор националних споменика, те да су ништаве одлуке које су у супротности са одредбама овог закона. Слиједом наведеног, предлаже се да Суд утврди да оспорена одлука није у сагласности са законом и Уставом.

  У одговору на инцијативу Скупштина Града Бања Лука је изложила све фазе поступка израде и доношења оспорених измјена дијела предметног регулационог плана и изнијела став да је овај поступак проведен у сагласности са релевантним одредбама Закона о уређењу простора и грађењу. Доносилац оспорене одлуке не оспорава наводе иницијативе у погледу релевантне чињенице да је овим актом обухваћен дио простора, односно објекат који чини Амбијенталну цјелину која има статус заштићеног националног споменика Босне и Херцеговине. У вези с тим, истиче да је приликом разматрања и одлучивања о приједлогу измјене предметног плана носилац припреме затражио мишљење Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, који је заузео став да се предложени план просторне организације може прихватити с обзиром на то да постојећи објекти на простору предвиђеном за измјену нису појединачно евидентирани као културна добра, него су дио Амбијенталне цјелине која је под заштитом. У односу на наводе иницијативе да је у конкретном случају дошло до повреде одредаба Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, Скупштина Града Бања Лука се у одговору није изјаснила, нити изнијела било какве аргументе, већ је изнијела чињенице везане за фазе поступка усвајања оспорених измјена предметног регулационог плана, како је то предвиђено Законом о уређењу простора и грађењу.

    Одлука о доношењу измјене дијела Регулационог плана за простор дефинисан улицама: Вука Караџића, I крајишког корпуса, Милана Радмана, Др Младена Стојановића и Краља Петра I Карађорђевића број 07-013-11/16 од 29. јануара 2016. године ("Службени гласник Града Бања Лука" број 3/16) донесена је на основу члана 38. Закона о уређењу простора и грађењу ("Службени гласник Републике Српске" бр. 40/13 и 106/15) и члана 32. Статута Града Бања Лука ("Службени гласник Града  Бања Лука" бр. 25/05, 30/07, 17/12 и 20/14). Овом одлуком, коју је усвојила Скупштина Града Бања Лука, утврђено је: да се доноси Измјена дијела Регулационог плана за простор дефинисан улицама: Вука Караџића, I крајишког корпуса, Милана Радмана, Др Младена Стојановића и Краља Петра I Карађорђевића (тачка I), да се Елаборат Плана састоји од текстуалног дијела и графичког дијела, те је одређено шта садрже текстуални и графички дио (тачка II), да је Елаборат Плана израђен у Инситуту за грађевинарство "ИГ" д. о.о. Бања Лука у мјесецу децембру 2015. године (тачка III), да се План излаже на стални јавни увид код градског органа надлежног за послове просторног уређења (тачка IV), да ће се о провођењу ове одлуке старати орган из тачке IV (тачка V), да ступањем на снагу ове одлуке престају да важе раније донесени просторноплански документи проведбеног карактера, у дијелу у којем нису у сагласности са Планом (тачка VI), те да ова одлука ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Града Бања Лука (тачка VII).

     У поступку оцјењивања оспорене Одлуке о доношењу измјене дијела Регулационог плана за простор дефинисан улицама: Вука Караџића, I крајишког корпуса, Милана Радмана, Др Младена Стојановића и Краља Петра I Карађорђевића Суд је имао у виду да је одредбом члана 102. став 1. тач. 1. и 3. Устава Републике Српске утврђено да општина преко својих органа, у складу са законом, доноси програм развоја, урбанистички план, буџет и завршни рачун и уређује и обезбјеђује коришћење градског грађевинског земљишта и пословног простора. Иста надлежност скупштине општине/града утврђена је и чланом 30. став 1. ал. 5, 6. и 7. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13). Поред тога, према члану 108. став 2. Устава, прописи и општи акти морају бити у сагласности са законом.

     У конкретном случају, Суд је узео у обзир релевантне одредбе Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске" бр. 70/06 и 64/08). Овај закон је првобитно донио Високи представник за Босну и Херцеговину и објављен је у "Службеном гласнику Републике Српске број 9/02, али је након тога у истовјетном тексту усвојен и од стране Народне скупштине Републике Српске и објављен у "Службеном гласнику Републике Српске" бр. 70/06 и 64/08. Овим законом прописано је да "национални споменик" представља добро које је Комисија за заштиту националних споменика прогласила националним спомеником Босне и Херцеговине у складу са чл. V и VI Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, те добра која су уписана на "Привремену листу националних споменка" која се налази у прилогу, све до доношења коначне одлуке Комисије у вези са њиховим статусом, а за шта не постоји временско ограничење, те без обзира на то да ли је за дотично добро поднесен захтјев (члан 2. став 1), да се подразумијева да национални споменици аутоматски уживају највиши степен заштите у закону Републике Српске, без потребе за доношењем даљњих одлука, закона, прописа или другог, те да су Влада Републике Српске и сви органи из члана 2. овог закона нарочито одговорни да обезбиједе предузимање свих корака да би се испунили захтјеви из члана V Анекса 8. (члан 3), да су ништаве одлуке које су у супротности са одредбама овог закона (члан 8), да се просторни планови израђени супротно одредбама овог закона не примјењују на заштићени простор националних споменика (члан 9), да Република Српска, кроз своје надлежне органе, улаже све напоре да предузме одговарајуће правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере неопходне за заштиту, конзервацију, презентацију и рехабилитацију проглашених националних споменика и суздржава се од намјерног предузимања било каквих мјера које могу оштетити такво добро (члан 11. став 1),  те да се одредбе других закона којима се директно или индиректно уређују питања у вези са заштитом, конзервацијом, презентацијом и рехабилитацијом националних споменика не примјењују уколико су у супротности са овим законом (члан 16). 

   Имајући у виду наведене одредбе Устава и Закона о локалној самоуправи, Суд је оцијенио да је у оквиру надлежности скупштине јединице локалне самоуправе да доноси стратешке и спроведбене документе просторног уређења, па тако и одлуке о измјени регулационог плана. Међутим, Суд сматра да приликом разматрања приједлога за израду или измјену докумената просторног уређења, надлежни орган мора имати у виду све релеватне законске прописе и кретати се искључиво у оквиру императивних законских норми.

   У конкретном случају, усвајањем оспорене Одлуке о доношењу измјене дијела Регулационог плана за простор дефинисан улицама: Вука Караџића, I крајишког корпуса, Милана Радмана, Др Младена Стојановића и Краља Петра I Карађорђевића Скупштина Града Бања Лука, по оцјени Суда, није поступила у складу са цитираним одредбама Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, чиме је истовремено нарушено и начело законитости из члана 108. Устава. Наиме, како из иницијативе, одговора на иницијативу и приложене документације јасно произлази, оспореном одлуком је предвиђено рушење објекта који је дио Амбијенталне цјелине у Улици Младена Стојановића и Краља Петра I Карађорђевића, која има статус националног споменика, те тако и највиши степен заштите. Овакав статус овог простора утврдила је Комисија за очување националних споменика, Одлуком број 01-94/02 од 3. септембра 2002. године ("Службени гласник БиХ" број 33/02), чији је саставни дио Привремена листа националних споменика Босне и Херцеговине, у којој је под тачком 15. Амбијентална цјелина у Улици Младена Стојановића и Краља Петра И Карађорђевића у Бањој Луци увршћена у националне споменике. Како је већ наведено, према члану 2. став 1. Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, "национални споменик" представља добро које је Комисија прогласила националним спомеником Босне и Херцеговине у складу са чл. V и VI Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, те добра која су уписана на "Привремену листу националних споменика" која се налази у прилогу, све до доношења коначне одлуке Комисије у вези са њиховим статусом, а за шта не постоји временско ограничење, те без обзира на то да ли је за дотично добро поднесен захтјев. Имајући у виду ову законску одредбу, као и норме чл. 3, 8. и 9. истог закона, Суд је оцијенио да Скупштина Града Бања Лука није ни могла усвојити оспорену одлуку, односно приступити измјенама предметног регулационог плана, с обзиром на то да овај просторноплански документ предвиђа рушење објекта у  I зони заштите који је дио Амбијенталне цјелине  уврштене у националне споменике БиХ и која, сходно овом закону, ужива највиши степен заштите у законима Републике Српске.

   Наводи доносиоца оспорене одлуке да је иста у сагласности са Законом о уређењу простора и грађењу и Законом о културним добрима, јер је Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа дао стручно мишљење којим даје сагласност на предложени план просторне организације, по оцјени Суда, не могу се прихватити, јер сагласност овог завода, у конкретном случају није релевантна када се имају у виду цитиране одредбе Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Овај закон, којим је уређено питање статуса и заштите добара која, као културно-историјске вриједности од посебног значаја, представљају национални споменик БиХ, је леx специалис у односу на Закон о културним добрима, тако да се доносилац оспорене одлуке, приликом разматрања приједлога измјене предметног регулационог плана, морао руководити превасходно одредбама тог закона. Скупштина Града Бања Лука у свом одговору на иницијативу не оспорава статус националног споменика Амбијенталне цјелине у оквиру које се налази објекат који је захваћен оспореном одлуком, али погрешно сматра да на основу сагласности, односно стручног мишљења Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа може усвојити ову одлуку и тако вршити измјене заштићене просторне цјелине, односно рушење објекта који је њен саставни дио. Суд сматра да мишљење овог завода не може дерогирати императивне законске норме које изричито забрањују задирање на било који начин у заштићено подручје националног споменика. У том смислу је и прописана обавеза Републике и њених надлежних органа да оваквим добрима пруже највиши степен заштите, те да се суздрже од намјерног предузимања било каквих мјера које могу оштетити такво добро (члан 3. и члан 11. став 1. Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини). Ова обавеза се, без дилеме, односи и на органе јединица локалне самоуправе.

   Слиједом напријед изложеног Суд је оцијенио да Одлука о доношењу измјене дијела Регулационог плана за простор дефинисан улицама: Вука Караџића, I крајишког корпуса, Милана Радмана, Др Младена Стојановића и Краља Петра I Карађорђевића број 07-013-11/16 од 29. јануара 2016. године ("Службени гласник Града Бања Лука" број 3/16) није у сагласности са Законом о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Републике Српске" бр. 70/06 и 64/08), што је истовремено чини и неуставном у смислу члана 108. став 2. Устава, према којем прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

    С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности и законитости оспорене одлуке одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

    На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

   Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.