Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

        Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 57. тачка а) и члана 61. став 1. тач. б) и  г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  26. априла 2017. године,  д о н и о  ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

         Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 207. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), члана 17, 69. став 2. и члана 70. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) и чланова 4. и 8. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/94, 6/97 и 96/03).

         Обуставља се поступак за оцјењивање уставности Закона о извршењу Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15), те уставности и законитости Одлуке о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15).

 

О б р а з л о ж е њ е

          Неђо Мишељић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности Закона о извршењу Буџета  Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15), те уставности и законитости Одлуке о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15). Накнадно, давалац иницијативе је ову иницијативу допунио те навео да оспорава и члан 207. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), чланове 17. и 69. став 2, те члан 70. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11), чланове 4. и 8. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/94, 6/97 и 96/03) те, како наводи, интерне акте који регулишу рад Службе Предсједника Републике Српске, Народне Скупштине Републике Српске, Вијећа народа Републике Српске, Владе Републике Српске и Уставног суда Републике Српске. Давалац иницијативе износи мишљење да Закон о извршењу Буџета Републике Српске за 2016. годину, Одлука о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину, те оспорена одредба Закона о раду нису у сагласности са члановим 10, 33, 39, 48, 49, 61. и  67. Устава Републике Српске, а да оспорене одредбе Закона о Уставном суду Републике Српске нису у сагласности са члановима 108, 109. и 117. Устава. Осим тога, давалац иницијативе сматра да са наведеним одредбама Устава нису у сагласности ни оспорене одредбе Закона о радним односима у државним органима, те интерни акти којима се регулише рад наведених државих органа. Изражавајући незадовољство због начина запошљавања у државним органима и институцијама и у вези с тим трошења новца пореских обвезника, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да оспорени акти нису у сагласности са Уставом. Давалац иницијативе је, на захтјев Суда, доставио допуну иницијативе у којој је, између осталог, навео да није у могућности да прецизира које акте који регулишу рад Службе Предсједника Републике Српске, Народне скупштине Републике Српске, Вијећа народа Републике Српске, Владе Републике Српске и Уставног суда Републике Српске оспорава због тога што се ради о интерним актима наведених институција који су објављени на огласним таблама наведених органа и који њему, од стране истих, иако за то има правни интерес, нису достављени, те предложио да Суд, по службеној дужности, затражи све те акте за које он сматра да нису у сагласности са Уставом и законом. У иницијативи, као и њеним допунама, давалац иницијативе указује на бројне неправилности које, по његовом мишљењу, чине државни органи и институције а које се односе на запошљавање, допунски рад, незаконито трошење новца пореских обвезника и ускраћивање права грађанима да о свему буду на ваљан начин информисани. Предлаже да Суд утврди да оспорени акти нису у сагласности са Уставом и законом.

         Разматрајући дату иницијативу, Суд је Рјешењем број У-50/16 од 28. септембра 2016. године покренуо поступак за оцјењивање уставности Закона о извршењу Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15), члана 207. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), чланова 17. и 69. став 2. и члана 70. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), чланова 4. и 8. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/94, 6/97 и 96/03), те уставности и законитости Одлуке о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15). Истим рјешењем Суд није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости интерних аката који регулишу рад Службе Предсједника Републике Српске, Народне Скупштине Републике Српске, Вијећа народа Републике Српске, Владе Републике Српске и Уставног суда Републике Српске.                                                                     

        Народна скупштина Републике Српске доставила је одговор на рјешење о покретању поступка у коме је оспорила наводе из иницијативе истичући, поред осталог, да је уставни основ за доношење   Закона о извршењу Буџета Републике Српске  за 2016. годину садржан у тачки 17. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава, као и да се овим законом уређује  начин извршења Буџета Републике Српске за 2016. годину, који се доноси за период од једне фискалне године и важи за ту фискалну годину. Уз то, у одговору се наводи да давалац иницијативе није образложио на који начин су Законом о извршењу Буџета Републике Српске за 2016. годину и Одлуком о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину прекршене уставне одредбе које су наведене у иницијативи, те посебно наглашава да се овим актима не доводи у питање равноправност грађана из члана 10. Устава, као ни члан 33. Устава. Оспоравајући наводе даваоца иницијативе у дијелу који се односи на члан 207. Закона о раду, у одговору се истиче да се овим законским рјешењем, којим је уређено ангажовање радника без заснивања радног односа, путем закључивања уговора о допунском раду  не повређују уставне одредбе на које указује давалац иницијативе,  као и  да наведено законско рјешење омогућава свим радницима да, без обзира на лична својства, закључе уговор о допунском раду и да остваре права по основу тог уговора. У одговору су, такође, оспорени наводи из иницијативе у дијелу који се односи на Закон о радним односима у државним органима, и с тим у вези наводи да се овај закон примјењује у веома ограниченом броју институција, имајући у виду да је доношењем посебних прописа ова материја регулисана на другачији начин. Овај закон се, како се наводи у одговору, не примјењује у погледу процедуре заснивања радног односа у републичким органима управе и то од ступања на снагу Закона о државним службеницима ("Службени гласник Републике Српске" број 118/08) којим је, између осталог, прописано да се заснивање радног односа у републичким органима управе врши путем јавног конкурса у средствима јавног информисања, а конкурс остаје отворена 15 дана од дана објављивања у дневним новинама, те да јавни конкурс садржи услове за запошљавање на радном мјесту државног службеника.  Имајући у виду наведено, у одговору се закључује да су јавни конкурси транспарентни и да су информације о њима доступне свима грађанима, као и информације које се односе на опис радног мјеста и опште и посебне услове потребне за запошљавање на том радном мјесту, те се на исте могу пријавити сва лица која испуњавају тражене услове. Осим тога, у одговору су оспорени наводи даваоца иницијативе који се односе на Закон о Уставном суду Републике Српске те је, између осталог, наведено да је чланом 6. овог закона регулисано да о неспојивости друге јавне функције са судијском функцијом мишљење даје Суд на сједници, дакле,  за сваког судију ако обавља другу функцију, те да се давалац иницијативе у сваком конкретном случају може обратити Суду који ће, на сједници, одлучити да ли обављање одређених послова спада у послове који су неспојиви са судијском функцијом. Уз то, оспорени су и наводи даваоца иницијативе који се односи на ангажовање судија Уставног суда Републике Српске као извођача наставе на високошколским установама, које се огледа у извођењу предавања, вјежби и одржавању испита, те наглашава да такав начин рада судија ни на који начин не може угрозити независност судија и њихову објективност у рјешавању конкретних предмета из надлежности Уставног суда. У одговору се, на крају, закључује да незадовољство даваоца иницијативе постојећим законским рјешењима а у вези са конкретним поступцима који произлазе из тих рјешења, не може бити предмет оцјене Суда, те предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу.

        Чланом 207. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) прописано је да радник који је закључио уговор о раду с пуним радним временом може, без сагласности послодавца, закључити уговор о раду са другим послодавцем за рад до половине пуног радног времена под условом да се радно вријеме радника код тих послодаваца временски не подудара и да се не ради о обављању послова из члана 167. овог закона (став 1), да се уговором о допунском раду утврђује право на новчану накнаду и друга права и обавезе по основу рада (став 2), те да се уговор из става 1. овог члана закључује у писаном облику (став 3).

         Оспореним одредбама Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) прописано је да за обављање стручних и других послова за своје потребе Суд формира Службу Суда, те да се организација, послови и начин рада Службе уређују актом Суда (члан 17), да се приједлог за измјену коначног или правоснажног појединачног акта из става 1. овог члана може поднијети најкасније у року од шест мјесеци од дана објављивања одлуке у „Службеном гласнику Републике Српске“ ако од достављања појединачног акта до доношења одлуке Суда није прошло више од годину дана (члан 69. став 2), те да, кад је правоснажном судском одлуком одбијена примјена прописа или општег акта због његове несагласности са Уставом или законом, а Суд утврди да таква несагласност не постоји, свако коме је повријеђено неко право може захтијевати измјену те правоснажне судске одлуке у року од годину дана од дана објављивања одлуке Суда (члан 70).

         Оспореним чланом 4. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/94, 6/97 и 96/03) прописано је да се број и структура запослених у државним органима и постављених лица утврђују актом којим се систематизују радна мјеста у органу (у даљем тексту: акт о систематизацији радних мјеста). Према оспореном члану 8. став 1. овог закона, лица се примају у радни однос у државном органу на основу: акта о избору односно постављању на функцију (тачка 1), коначне одлуке функционера који руководи државним органом о избору између пријављених кандидата (тачка 2) и споразума о преузимању запосленог из другог државног органа (тачка 3), а према ставу 2. овог члана, радни однос заснива се даном ступања на рад лица из става 1. овог члана.

         Оспореним Законом о извршењу Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15) прописује се начин извршења Буџета Републике Српске за 2016. годину (члан 1. став 1). Прописано је и да ће се овај закон спроводити у  сагласности са Законом о буџетском систему Републике Српске, Одлуком о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину, Законом о задуживању, дугу и гаранцијама Републике Српске, Законом о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње (Босне и Херцеговине), Законом о условима и начину измирења обавеза по основу рачуна старе девизне штедње емисијом обвезница у Републици Српској, Законом о трезору, Законом о унутрашњем дугу Републике Српске, Законом о инвестирању јавних средстава и другим законима којима се уређују ове области, као и да се овај закон односи на кориснике средстава Буџета (члан 1. ст. 2. и 3). Овим законом је, такође, прописано да се укупни издаци буџетских корисника, укљућујући и издатке за отплату дуга, распоређују по буџетским корисницима у складу са Одлуком о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину (члан 2).

         Одлуку о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15) донијела је Народна скупштина Републике Српске на основу члана 70. став 1. тачка 3. Устава Републике Српске, те члана 182. и члана 186. ст. 1. и 2. Пословника Народне скупштине Републике Српске.  Овом одлуком Народна скупштина Републике Српске усваја Буџет Републике Српске за 2016. годину (тачка I), чији је саставни дио Буџет Републике Српске за 2016. годину (тачка II), те прописује да одлука  ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“ (тачка III).

         Одредбама Устава Републике Српске, у односу на које је оспорена уставност Закона о извршењу Буџета Републике Српске за 2016. годину, члана 207. Закона о раду, чланова 17. и 69. став 2. те члана 70. Закона о Уставном суду Републике Српске, чланова 4. и 8. Закона о радним односима  у државним органима, као и Одлука о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину и одредбама Устава које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности наведених закона утврђено је: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да грађани имају право да учествују у обављању јавних послова и да под једнаким условима буду примљени у јавну службу (члан 33), да свако има право на рад и слободу рада, те да је свако слободан у избору занимања и запослења и под једнаким условима му је доступно радно мјесто и функција, као и да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. ст. 1, 3. и 5), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити, те да се обезбјеђује судска заштита слобода и права зајемчених овим уставом (члан 48),  да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република јемчи минимум социјалне сигурности грађана и обезбјеђује функционисање јавних служби у складу са законом, да се финансирање јавних служби врши преко фондова и буџета, у складу са законом (члан 61), да републички органи, у оквиру Уставом утврђених права и дужности Републике, утврђују политику, доносе и извршавају законе, друге прописе и опште акте, врше заштиту уставности и законитости, те да се законом уређује одговорност за извршавање закона, других прописа и општих аката (члан 67), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, уставност и законитост, организацију, надлежност и рад државних органа, радне односе, финансирање остваривања права и дужности Републике и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 4, 7, 10, 12, 17. и 18. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108), да закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније ступе на снагу (члан 109. став 1), да судија Уставног суда не може вршитит никакву другу јавну функцију (члан 117. став 1), те да се поступак пред Уставним судом, правно дејство његових одлука и друга питања његове организације и рада уређују законом (члан 120).

         Приликом оцјењивања оспорених одредби члана 207. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) Суд је, прије свега, имао у у виду да је уставни оквир за уређивање радних односа законом одређен у тачки 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава, према којој Република, поред осталог, уређује и обезбјеђује радне односе. Полазећи од наведеног Суд је утврдио да је  Република овлашћена да законом уређује начин остваривања права, обавеза и одговорности радника који произлазе из радног односа, те да, у оквиру наведеног уставног овлашћења пропише и могућност допунског рада радника који је већ запослен код другог послодавца односно услове и поступак закључења уговора о допунском раду радника. Имајући у виду да се оспореним чланом Закона регулише допунски рад радника као нови радноправни институт на основу којег се закључује посебна врста уговора о раду, а који укључује прописане обавезе послодавца, и радника које произлазе из таквог радноправног односа, Суд је оцијенио да наведеним законским рјешењем законодавац није прекорачио овлашћења из тачке 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава,  нити су повријеђене одредбе члана 39. Устава, којим је, између осталог,  утврђено право на рад и слобода рада, те  да је свако слободан у избору занимања и запослења и да му је под једнаким условима доступно радно мјесто и функција. По оцјени Суда, оспореним прописивањем не доводи се у питање ни Уставом утврђена равноправност грађана из члана 10. Устава, јер се оспорена одредба којом се регулише допунски рад, те права и обавезе из уговора о допунском раду,  под истим условима односи на све раднике који се налазе у истој правној ситуацији, као ни други уставни принципи на које указује давалац иницијативе. При томе, примјена оспорене одредбе и њено различито остваривање у пракси, на које се посебно указује иницијативом Уставни суд, сагласно одредби члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује.

        У поступку разматрања оспорених одредби чланова 17. и  69. став 2, те члана 70.  Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) Суд је имао у виду да је законодавац сагласно  одредби члана 120. Устава, према којој се поступак пред Уставним судом, правно дејство његових одлука и друга питања његове организације и рада уређују законом, овлашћен да Законом о Уставном суду Републике Српске  уреди организацију Уставног суда Републике Српске, поступак пред тим судом и правно дејство његових одлука. Из наведеног уставног овлашћења произлази, по оцјени Суда, и овлашћење законодавца да, ради отклањања правних посљедица евентуалних повреда Устава или закона, уреди правно дејство одлука Уставног суда те да, ради уставноправне сигурности учесника у тим поступцима, односно правне сигурности свих оних на које се примјењују оспорене одредбе Закона, одреди рокове за предузимање појединих процесних радњи. При томе, Уставни суд, сагласно одредбама члана 115. Устава, није надлежан да у уставносудском поступку оцјењује дужину рока за подношење приједлога за измјену коначног или правоснажног појединачног акта донесеног на основу закона или другог прописа или општега акта који је на основу одлуке Суда престао да важи, односно дужине  рока за подношење захтјева за измјену правоснажне судске одлуке, јер је то питање цјелисходности и у домену је законодавне политике. Суд је, такође, утврдио да је и оспорена одредба члана 17. Закона о Уставном суду Републике Српске, којом је прописано да Суд, за обављање стручних и других послова за своје потребе формира Службу Суда, те да се организација, послови и начин рада Службе уређују актом Суда, донесена на основу и у оквиру уставног овлашћења законодавца из члана 120. Устава. Остали разлози које наводи давалац иницијативе у погледу оспорених одредби Закона о Уставном суду  Републике Српске, по оцјени Суда,  не представљају стварни захтјев за оцјену уставности, без обзира на то што се фомално наводе одредбе у односу на које се тражи оцјена уставности (108, 109. и 117 Устава), већ представљају захтјев за оцјену цјелисходности законског рјешења, за шта Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није надлежан.

         Оцјењујући оспорене одредбе чланова 4. и 8. Закона о радним односима у  државним органима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 11/94, 6/97 и 96/03) Суд је, поред  раније наведене  тачке 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава, имао у виду  и тачку 10. овог амандмана, према којој Република уређује и обезбјеђује организацију, надлежности и рад државних органа. Сагласно наведеним уставним овлашћењима, по оцјени Суда, законодавац је уређујући права, обавезе и одговорности из радних односа лица запослених у државним органима био овлашћен да препусти државним органима да, у складу са својим потребама, уреде своју унутрашњу организацију, дакле да актом о систематизацији који појединачно доноси сваки државни орган одреди број и структуру запослених и постављених лица,  те да одреди акте који су основ за пријем у радни однос у државном органу, односно на основу којих се заснива радни однос у државном органу, на начин како је то прописано оспореним одредбама овог закона.  Прописивање који су то акти  на основу којих се врши пријем у радни однос у државном органу ствар је законодавне политике коју Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није надлежан да оцјењује. Полазећи од наведеног Суд је  оцијенио  да  се оспореним одредбама  Закона о радним односима у  државним органима, које су донесене у границама уставног овлашћења законодавца,  не доводи у питање остваривање принципа једнакости грађана из члана 10. Устава, односно права на рад, слободан избор занимамања и запослења и доступност под једнаким условима радног мјеста и функције из члана 39. Устава. Суд је, такође,  оцијенио да оспорене одредбе овог закона не садрже ни на који начин повреде других уставних принципа на које указује давалац иницијативе (чл. 33, 48, 49, 61. и 67. Устава) зато што наведене уставне одредбе  не уређује непосредно односе и питања која оспорава давалац иницијативе. У вези са наводима из иницијативе да оспорена законска рјешења стварају могућност злоупотребе Суд је оцијенио да ти наводи немају карактер уставноправних разлога оспоравања наведених одредаба овог закона, већ да тим наводима давалац иницијативе изражава своје мишљење у вези са њиховом примјеном, а што, сагласно члану 115. Устава, није у надлежности Уставног суда.

         У поступку разматрања Закона о извршењу Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15) и Одлуке о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15) Суд је  утврдио да су оспорени акти по својој природи темпорални (годишњи) акти, будући да су у току поступка пред овим судом престали да важе истеком  календарске године на коју су се односили.

         Наиме, Народна скупштина Републике Српске донијела је Закон о извршењу Буџета Републике Српске за 2017. годину и Одлуку о усвајању Буџета Републике Српске за 2017. годину, који акти  су објављени у "Службеном гласнику Републике Српске" број 116/16.

         Имајући у виду да су оспорени Закон о извршењу Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15) и Одлука о усвајању Буџета Републике Српске за 2016. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 110/15) престали да важе истеком периода на који су се односили те да, по оцјени Суда, не  треба донијети одлуку због тога што нису отклоњене посљедице неуставности, односно незаконитости,  Суд је, на основу члана 57. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12), поступак обуставио.

         На основу изложеног  одлучено је као у диспозитиву овог рјешења

         Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-50/16

26. априла 2017. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>