Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и  члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  26. априла 2017. године,  д о н и о    ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

         Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана  10. тачка б) и члана 11. став 1. тачка б) и става 2. тачка а) Општих услова за испоруку и снабдијевање електричном енергијом ("Службени гласник Републике Српске" бр. 85/08, 79/10, 67/12 и 90/12 ‒ пречишћени текст).

О б р а з л о ж е њ е

         Мира Ћајић из Сокоца дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 10. тачка б) и члана 11. став 1. тачка б) и става 2. тачка а) Општих услова за испоруку и снабдијевање електричном енергијом ("Службени гласник Републике Српске" бр. 85/08, 79/10, 67/12 и 90/12 ‒ пречишћени текст), које је донијела Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске. Давалац иницијативе цитира чланове 10, 12, 14. и 16, затим члан 23. став 2, те чланове 25, 45, 53, 108. и 111. Устава Републике Српске, као и  чланове 10, 11, 26. и 28. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 57/89 и "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) и закључује да из наведених уставних и законских одредаба произлазе разлози за оцјену уставности и законитости  оспорених одредаба овог општег акта.                                                    

         У одговору на иницијативу који је доставила Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске оспорени су наводи  даваоца иницијативе о несагласности оспорених одредби Општих услова са наведеним одредбама Устава и Закона о облигационим односима. У одговору се, прије свега, цитирају одредбе члана 23. алинеја 6, те чланова 24, 74, 76. и 77. Закона о електричној енергији  ("Службени гласник Републике Српске" бр. 8/08 ‒ пречишћени текст, 34/09, 92/09 и 1/11), затим одредбе чланова 27, 142. и 143. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 57/89 и "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04), као и члана 46. став 2. и члана 48. став 1. Закона о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" број 6/12), те закључује да је наведеним законским одредбама јасно прописана обавеза закључења уговора, посебно када се ради о услугама од општег економског интереса, међу којима је, сагласно одредби члана 46. став 1. Закона о заштити потрошача у Републици Српској, и услуга снабдијевања електричном енергијом. У одговору се детаљно  указује на потребу разликовања постојећих и нових крајњих купаца електричне енргије, као и на потребу да се у погледу закључења уговора о снабдијевању електричном енергијом изједначе постојећи и нови крајњи купци односно потребу да се уговор о снабдијевању, иако то у наведеним законским одредбама није експлицитно прописано, закључи  у писаној форми. На крају, у одговору се закључује да су оспорене одредбе Општих услова у потпуности сагласне са основним принципима облигационих односа као што су: равноправност страна у облигационим односима (члан 11), савјесност и поштење (члан 12), забрана злоупотребе права (члан 13), једнака вриједност узајамних давања (члан 15), забрана проузроковања штете (члан 16), те дужност испуњења уговора (члан 17).

         Опште услове за испоруку и снабдијевање електричном енергијом ("Службени гласник Републике Српске" бр. 85/08, 79/10, 67/12 и 90/12 ‒пречишћени текст) донијела је Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске на основу члана 23. алинеја 6. Закона о електричној енергији – пречишћени текст ("Службени гласник Републике Српске" број 8/08) и члана 10. став 1. тачка 8. Статута Регулаторне комисије за енергетику Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 41/04, 67/07 и 113/07). Према оспореном члану 10. Општих услова снабдјевач је обавезан, између осталог, закључити уговор о снабдијевању са крајњим купцем којег снабдијева електричном енергијом и регулисати коришћење мреже са дистрибутером у случајевима прописаним Општим условима (тачка б). Оспореном одредбом члана 11. став 1. тачка б) Општих услова прописана је обавеза новог крајњег купца да, ради регулисања односа са дистрибутером, поднесе захтјев и закључи уговор о прикључењу са дистрибутером, а ставом 2. тачка а) овог члана Општих услова да крајњи купац има обавезу, поред осталог, и да закључи уговор о снабдијевању са снабдјевачем и уговор о приступу са дистрибутером, уколико одредбе о приступу мрежи нису регулисане уговором о снабдијевању.

        У поступку разматрања навода из иницијативе Суд је  имао у виду да је одредбама Устава Републике Српске у односу на које је оспорена уставност наведених одредаба Општих услова утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да су слобода и лична безбједност човјека неповредиви, те да се никоме не може одузети или ограничити слобода, осим у случајевима и по поступку који су утврђени законом (члан 12), да је забрањено и кажњиво свако изнуђивање признања и изјава (члан 14. став 2), да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом (члан 16. став 1), да је забрањено коришћење података о личности које је супротно утврђеној сврси њиховог прикупљања (члан 23. став 2), да је зајемчена слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења (члан 25), да је свако дужан да се придржава Устава и закона, као и да је свако дужан да савјесно и одговорно врши повјерену му јавну функцију (члан 45), да Република обезбјеђује заштиту потрошача (члан 53), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108), те да државни органи и организације које врше јавна овлашћења могу у појединачним стварима рјешавати о правима и обавезама грађана или примјењивати мјере принуде и ограничења, само у законом прописаном поступку у коме је свакоме дата могућност да брани своја права и интересе и да против донесеног акта изјави жалбу, односно употријеби друго законом предвиђено правно средство (члан 111).

         Одредбама Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр: 29/78, 39/85, 57/89 и "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) у односу на које је оспорена  законитост наведених одредаба Општих услова прописано је да су стране у облигационим односима слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој слободној вољи (члан 10), да су стране у облигационим односима равноправне (члан 11), да је уговор закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора (члан 26), те да се воља за закључење уговора може изјавити ријечима, уобичајеним знацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеном постојању, као и да изјава воље мора да буде учињена слободно и озбиљно (члан 28).

         За оцјену основаности навода којим се иницијативом оспоравају наведене одредбе Општих услова  Суд је, прије свега, имао у виду Закон о електричној енергији ("Службени гласник Републике Српске" бр. 8/08 ‒ пречишћени текст, 34/09, 92/09 и 1/11) који, између осталог, успоставља правила за производњу и дистрибуцију електричне енергије на простору Републике Српске и домаће трговине у име Републике Српске (члан 1. став 1). Наиме, овим законом, чланом 3. прописно је, између осталог, да електрична енергија означава робу за коју се производња, дистрибуција, промет и коришћење прописује одредбама овог закона и на основу њега донесених подзаконских аката (алинеја 1), да крајњи купац означава купца који купује електричну енергију за своје властите потребе и коришћење (алинеја 11), а да снабдијевање подразумијева продају, укључујући и препродају електричне енергије купцима (алинеја 17), док је чланом 12. прописано да регулисање електроенергетских дјелатности из члана 8. Закона (производња, дистрибуција, трговина и сабдијевање електричном енергијом) врши Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске. Овим законом је, такође,  прописано да је Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске надлежна, поред осталог, и  за доношење општих услова за испоруку електричне енергије (члан 23. алинеја 6), да за сваки појединачни прикључак на електродистрибутивну мрежу корисник дистрибутивног система прије прибављања одобрења за грађење прибавља електроенергетску сагласност, те да се израда прикључка, поступак и рокови прикључења, начин плаћања и друге одредбе поближе дефинишу уговором о прикључењу између корисника дистрибутивног система и дистрибутера (члан 72. ст. 1. 5), да се снабдијевање електричном енергијом врши у складу са овим законом, општим условима за испоруку електричне енергије, тарифним системом за продају електричне енергије и уговором који закључују снабдјевач и купац (члан 73), да се Општим условима за испоруку електричне енергије уређују, између осталог, услови и начин давања електроенергетске сагласности за прикључење нових, односно повећање прикључне снаге постојећих потрошача електричне енергије, као и садржај и начин закључивања уговора о условима за прикључивање, односно повећање прикључне снаге потрошача електричне енергије (тачка 1), услови, начин и рокови закључивања уговора о снабдијевању електричне енергије, обавезе снабдјевача у континуираном снабдијевању крајњих купаца квалитетном електричном енергијом и обавезе крајњих купаца (тачка 4), као и да се уговор о купопродаји електричне енергије закључује у складу са Законом о облигационим односима (члан 76).

          Суд је, такође, имао у виду члан 46. Закона о заштити потрошача у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" бр. 6/12, 63/14 и 18/17) којим је прописано да је услуга од општег економског интереса, између осталог, и услуга снабдијевања електричном енергијом (став 1), да се пружање економске услуге потрошачу заснива на уговорном односу између потрошача и трговца (став 2),  као и члан 47. став 3. овог закона, према којем је за пружање услуга из става 1. овог члана (економске услуге посредством дистрибутивне мреже) трговац дужан да са потрошачем закључи уговор у писаној форми.

          Полазећи од наведених одредаба Закона о електричној енергији којим је одређена садржина и обим овлашћења Регулаторне комисије за енергетику Републике Српске, Суд је оцијенио да нормирање извршено оспореним одредбама Општих услова представља реализацију законских овлашћења овог органа и не садржи повреде Устава Републике Српске, односно закона које наводи давалац иницијативе. Имајући у виду да је Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске законом овлашћена да уреди, између осталог, садржај и начин закључивања уговора о условима за прикључивање, односно повећање прикључне снаге потрошача електричне енергије, те услове, начин и рокове закључивања уговора о снабдијевању електричне енергије, обавезе снабдјевача у континуираном снабдијевању крајњих купаца квалитетном електричном енергијом и обавезе крајњих купаца, што је оспореним, као и другим одредбама Општих услова и учинила,  и на тај начин одредила границе њихове слободе уговарања, Суд је оцијенио да нису основани наводи даваоца иницијативе да су оспорене одредбе истог акта несагласне са начелом слободе уговарања предвиђеним чланом 10. Закона о облигационим односима. Ово због тога што начело из члана 10. Закона о облигационим односима не значи да слобода уговарања не може бити ограничена прописима, већ да су уговорне стране слободне у уређивању својих међусобних односа, али само до оне мјере до које то није супротно принудним прописима. С друге стране, по оцјени Суда, оспорене одредбе Општих услова ни на  који начин не доводе до повреде одредаба чланова 11, 26. и 28. Закона о облигационим односима, којим је прописано да су стране у облигационим односима равноправне, те када се уговор сматра закљученим и начин на који се може исказати воља за закључење уговора.

        Оспорено прописивање, из којег произлази обавеза снабдјевача да закључи уговор о снабдијевању са крајњим купцем кога снабдијева електричном енергијом, односно обавеза купца да закључи уговор о снабдијевању са снабдјевачем и уговор о приступу са дистрибутером сагласно је, по оцјени Суда, и са одредбама Закона о заштити потрошача у Републици Српској,  према којим  се пружање економских услуга потрошачу заснива на уговорном односу између потрошача и трговца, и то у циљу обезбјеђења заштите интереса потрошача у вези са услугама које пружају јавна предузећа, у конкретном случају предузеће које пружа услугу снабдијевања електричном енергијом, у погледу цијена, тарифа, квалитета и општих услова продаје. 

        Суд је, такође, оцијенио да оспореним прописивањем није дошло до повреде члана 10. Устава, како то сматра давалац иницијативе, јер се оспорене одредбе на једнак начин односе на све крајње купце  електричне енергије који се нађу у истој правној ситуацији, односно који треба да поднесу захтјев и закључе уговор о прикључењу са дистрибутером, односно уговор о снабдијевању са снабдјевачем, тако да у конкретном случају није нарушено начело равноправности грађана и једнаке правне заштите  гарантовано наведеном уставном одредбом.

         По оцјени Суда оспорене одредбе Општих услова  не могу се доводити у питање са становишта одредаба члана 12, члана 14. став 2, члана 16. став 1, члана 23. став 2, те чланова 25. и 111. Устава, на које указује давалац иницијативе, јер је прописивање обавеза снабдјевача и крајњег купца на начин прописан члановима 10. и 11. Општих услова, чије одредбе су оспорене, у границама законских овлашћења Регулаторне комисије за енергетику Републике Српске да Општим условима за испоруку електричне енергије уреди, између осталог, садржај и начин закључивања уговора о условима за прикључивање, као и  услове, начин и рокове закључивања уговора о снабдијевању електричном енергијом, те обавезе снабдјевача у континуираном снабдијевању крајњих купаца квалитетном електричном енергијом и обавезе крајњих купаца.

         Имајући у виду да је одредбама члана 108. Устава прописано да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, као и да  прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом,  Суд је утврдио да су одредбе члана 10. тачка б) и члана 11. став 1. тачка б) и става 2. тачка а) Општих услова за испоруку и снабдијевање електричном енергијом ("Службени гласник Републике Српске" бр. 85/08, 79/10, 67/12 и 90/12 ‒ пречишћени текст), које је донијела Регулаторна комисија за енергетику Републике Српске у границама законских овлашћења, у сагласности и са Уставом Републике Српске.

         Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и  прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је, на основу члана 40. став 5.  Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

         На основу изложеног  одлучено је као у  диспозитиву овог рјешења.

         Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.