Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г)  Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. марта 2017. године,  д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 33. став 2. Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 9/12 и 40/12).

О б р а з л о ж е њ е

Славен Марић из Српца дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу  за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 33. став 2. Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 9/12 и 40/12) (у даљем тексту: Закон). У иницијативи се, између осталог, наводи да оспорени члан Закона није у сагласности са чланом 10. Устава Републике Српске због различитог начина третирања грађана који су били у истим или сличним околностима, односно да не постоји основ за различито поступање према борцима одликованим за храброст прије, и бораца одликованих након настанка Републике Српске и њених оружаних снага. Давалац иницијативе, наиме, сматра да из оспореног члана Закона произлази да лице одликовано златном или сребрном медаљом за храброст  у складу са Законом о одликовањима и признањима Републике Српске има право на новчану накнаду, док лице одликовано ореденом за храброст у складу са Законом о одликовањима СФРЈ, то право нема, те да је због тога нужна измјена одредаба закона који регулишу ова примања. Такође, наводи да је и он, као и остали одликовани борци ЈНА, оспореном одредбом закона неправедно запостављен и неравноправно третиран, те да је оправдано питање зашто одликовања СФРЈ додијељена за личну храброст борцима којима се као вријеме проведено у борби рачунало вријеме прије 18. маја 1992. године, нису награђена новчаном накнадом као одликовања Републике Српске, па чак и она која имају нижи статус од ордена. У вези с тим износи став да би одликованим борцима требало омогућити да за испољену личну храброст добију новчану накнаду на годишњем нивоу. Поред тога што сматра да су оспореном законском одредбом различито третирани борци и припадници ЈНА који су, како је наведено, били у истим или сличним околностима борбе за људске животе и материјална добра, давалац иницијативе истиче да су овом одредбом погрешно наведена одликовања бивше СФРЈ, односно да су наведена одликовања која нису ни постојала. Предлаже да Суд, због различитог третирања грађана који су се налазили у истим и сличним ситуацијама, неуставним прогласи оспорени члан 33. став 2. Закона.

У одговору Народне скупштина Републике Српске, поред осталог, наведено је да давалац иницијативе на погрешан начин тумачи одредбе Устава на чије се кршење позива, односно да се уставни основ за оспорени закон налази у  тачки 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава Републике Српске и  да  је законодавац, имајући у виду ово уставно овлашћење, уредио питања борачке заштите и прописао права бораца, предвидио услове за остваривање наведених права, те одредио број и врсту одликовања за које борац може остварити право на новчану накнаду. Такође, наводе да у конкретном случају не постоји различит третман лица која се налазе у истим и сличним околностима, односно да борци који су одликовани одликовањима за које је утврђена новчана накнада једнако остварују ова права у складу са законом, те да нема основа за оцјењивање усклађености оспорених законских одредаба са чланом 10. Устава Републике Српске. Истичу да видљиво незадовољство одређеним законским рјешењима даваоца иницијативе може бити само предмет законодавне процедуре, а не предмет оцјене уставности, те да другачије уређење предметне материје није уставноправно релевантно, с обзиром на то да не подразумијева да је позитивно законодавство у несагласности са Уставом. Предлажу да Суд, имајући у виду изнесене аргументе, предметну иницијативу не прихвати.

Оспореним чланом 33. став 2. Закона прописано је да се одликовањима у смислу става 1. овог члана сматрају одликовања утврђена посебним прописима Републике Српске: Орден Немањића, Орден Карађорђева звијезда Републике Српске и Орден Милоша Обилића, Медаља мајора Милана Тепића, Медаља заслуга за народ, Златна медаља за храброст и Сребрна медаља за храброст, као и одликовања утврђена прописима бивше СФРЈ: Орден Карађорђева звијезда са мачевима, Орден белог орла са мачевима, Орден народног хероја, Златна медаља Обилића, те Партизанска споменица 1941.  

У поступку оцјењивања оспорене одредбе Закона Суд је имао у виду  да је одредбом тачке 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, борачку и инвалидску заштиту. Такође, Суд је имао у виду и члан 49. Устава, према коме се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, као и гаранције из члана 10. Устава, којим је утврђено да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом, и да уживају исту правну заштиту, без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство.

Суд је, поред садржаја оспорене одредбе, у конкретном случају, имао у виду и члан 1. Закона, којим је утврђено да се овим законом уређују услови, начин и поступак за утврђивање статуса и права бораца, војних инвалида и чланова породица погинулих бораца и умрлих војних инвалида и чланова породица лица страдалих у вршењу војне службе или у вршењу активности у вези са том службом, начин обезбјеђивања новчаних средстава, те друга питања од значаја за остваривање права прописаних овим законом. Такође, за оцјењивање уставности оспорене законске одредбе, по оцјени Суда, релевантне су и одредбе члана 2. ст. 1, 2. и 4. Закона којим је прописано да је (1) борац у смислу овог закона лице које је: а) учествовало у оружаним акцијама, односно оружаној борби на територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у саставу оружаних снага и снага државне безбједности СФРЈ и војних формација под командом тих снага, у периоду од 17. августа 1990. до 18. маја 1992. године, за одбрану СФРЈ, односно Републике Српске; б) у рату у бившој СФРЈ, односно Босни и Херцеговини у периоду од 19. маја 1992. године до 19. јуна 1996. године, као припадник оружаних снага Републике Српске вршило војне и друге дужности за одбрану Републике Српске; (2) да је борац у смислу овог закона и лице које је као добровољац послије 18. маја 1992. године  био припадник оружаних снага Републике Српске и као такав вршио војне и друге дужности за одбрану Републике Српске, и (4) да је борац у смислу овог закона и лице које је учествовало у антифашистичкој и ослободилачкој борби током 20. вијека као припадник Српске, Црногорске или Југословенске војске или као борац Народноослободилачког рата. Поред наведених, Суд је узео у обзир и садржај одредбе члана 33. став 1. Закона, којом је прописано да борци из члана 2. ст. 1, 2. и  4. овог закона одликовани највећим одликовањима за војне заслуге у оружаној борби имају право на новчану накнаду.

На основу изложеног Суд је оцијенио да су Законом, сагласно наведеним уставним овлашћењима, регулисани услови, начин и поступак за утврђивање статуса и права бораца, војних инвалида и чланова породица погинулих бораца и умрлих војних инвалида и чланова породица лица страдалих у вршењу војне службе или у вршењу активности у вези са том службом, начин  обезбјеђивања новчаних средстава, и да је, у оквиру тога, оспореном одредбом члана 33. став 2. овог закона, регулисано и право на новчану накнаду борцима одликованим највећим одликовањима за војне заслуге у оружаној борби. Конкретно, оцјењујући начин на који су оспореном законском одредбом прописана одликовања која се сматрају одликовањима утврђеним посебним прописима Републике Српске и одликовања утврђена прописима бивше СФРЈ, Суд је утврдио да овакво прописивање представља одраз законодавне политике уређивања предметних правних односа, односно цјелисходне процјене законодавца да уреди која се одликовања могу сматрати одликовањима за које борци одликовани највећим одликовањима за војне заслуге у оружаној борби из члана 2. ст. 1, 2. и  4. Закона имају право на новчану накнаду. Поред наведеног, Суд је оцијенио да се оваквим прописивањем не повређује ни уставно начело равноправности грађана из члана 10. Устава, јер је очигледно да се оспореном одредбом не доводе у неравноправан положај остали грађани у односу на лица која  имају статус борца, прописан чланом 2. ст. 1, 2. и  4. Закона, јер се ради о субјектима који се не налазе у истим правним ситуацијама. Наиме, оспорена одредба Закона се подједнако односи на сва лица која имају статус борца из члана 2. ст. 1, 2. и  4. овог закона, који су  одликовани највећим одликовањима за војне заслуге у оружаној борби, због чега су, по оцјени Суда,  неосновани наводи из иницијативе да оспорена законска одредба омогућава различито поступање према борцима одликованим за храброст прије, и бораца одликованих након настанка Републике Српске и њених оружаних снага.

У односу на наводе даваоца иницијативе  о оправданости питања зашто одликовања СФРЈ додијељена за личну храброст борцима којима се као вријеме проведено у борби рачунало вријеме прије 18. маја 1992. године нису награђена новчаном накнадом као одликовања Републике Српске,  те  да би одликованим борцима требало омогућити да за испољену личну храброст добију новчану накнаду на годишњем нивоу, Суд је оцијенио да, у смислу члана 115. Устава Републике Српске, оцјена истих није у домену његове надлежности.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана  40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.