Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка д) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. марта 2017. године, д о н и о  је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о комуналној накнади на подручју града Источно Сарајево („Службене новине Града Источно Сарајево“ бр. 3/12 и 7/13).

О б р а з л о ж е њ е

Свјетлана Пандуревић из Источног Новог Сарајева дала је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о комуналној накнади на подручју града Источно Сарајево („Службене новине Града Источно Сарајево“ бр. 3/12 и 7/13), коју је донијела Скупштина Града Источно Сарајево. Давалац иницијативе тумачи да нормирање према којем скупштина јединице локалне самоуправе прописује обавезу плаћања комуналне накнаде за коришћење објеката и уређаја заједничке комуналне потрошње (члан 22. Закона о комуналним дјелатностима, објављен у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 124/11) подразумијева да су општине, а не Град Источно Сарајево, надлежне да наплаћују комуналну накнаду за послове заједничке комуналне потрошње, коришћења објеката и уређаја заједничке комуналне потрошње, који су таксативно набројани у тачки 3. Одлуке. Додатно, без довођења у контекст повреде конкретне законске или уставне норме, истиче да није „коректан“ начин распоређивања средстава прикупљених по основу комуналне накнаде, према коме 15% прихода припада општини, а 85 % Граду Источно Сарајево (члан 1. Одлуке о измјенама и допунама Одлуке о комуналној накнади на подручју града Источно Сарајево). Иако се иницијативом указује искључиво на прописивање садржано у наведеним члановима Одлуке, те се дио навода ставља у контекст нормирања из члана 22. Закона о комуналним дјелатностима, давалац иницијативе, у њеном уводу, али и коначно формулишући свој захтјев, уопштено предлаже да Суд утврди да оспорена одлука, у цјелини, није сагласна са „уставним и законским нормама“.

Како није несумњиво јасно које су одредбе Одлуке и у односу на које законске и уставне норме оспорене, због чега је иницијатива неуредна и не садржи податке неопходне за вођење поступка пред Судом, од даваоца иницијативе је захтијевано да, у смислу чланова 33. и 39. Закона о Уставном суду Републике Српске, наведе одредбе акта које оспорава, те да прецизира законске односно уставне норме за које сматра да су у конкретном случају повријеђене, као и да наведе уставноправне разлоге на којима заснива своје наводе. Захтјев је, на контакт адресу остављену Суду, упућен два пута. Оба дописа су, међутим, због немогућности уручења, враћена Суду, уз назнаку да је примаоцу остављено обавјештење о покушају доставе пошиљке, као и да исти пошиљку није накнадно тражио код надлежне поште.

С обзиром да не постоје процесне претпоставке за вођење поступка и одлучивање по закону, Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио да не прихвати дату иницијативу.

На основу изложеног Суд је одлучио као у диспозитиву овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.