Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. фебруара 2017. године,  д о н и о  ј е

О Д Л У К У

             Одбија се  приједлог за утврђивање неуставности члана 6. став 1. алинеја 1, члана 31. став 3, члана 38. став 1. алинеја 6. и став 2, члана 39. став 4. алинеја 1, 2. и 3. и став 6. и члана 44. Закона о рачуноводству и ревизији Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 94/15).

О б р а з л о ж е њ е

                     Друштво за ревизију рачуноводствених извјештаја и консалтинг “Пословни информатор-ПД“ д.о.о. Приједор и Друштво за ревизију и рачуноводство „Приманота“ д.о.о. Бања Лука приједлогом су пред Уставним судом Републике Српске покренули поступак за оцјењивање уставности  члана 6. став 1. алинеја 1, члана 31. став 3, члана 38. став 1. алинеја 6. и става 2, члана 39. став 4. алинеје 1, 2. и 3. и става 6. и члана 44. Закона о рачуноводству и ревизији Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 94/15) (у даљем тексту: Закон). Посебним приједлогом, поступак за оцјењивање уставности члана 31. став 3. овог закона покренули су: Друштво за ревизију и пореско савјетовање „Адитон“ д.о.о. Бања Лука; Друштво за ревизију „Цонтрол ревиеw“ д.о.о. Бања Лука; Друштво за ревизију финансијских извјештаја „Манојловић“ д.о.о. Бања Лука; Предузеће за ревизију рачуноводства и консалтинг “Ревиqуал“ д.о.о. Источно Сарајево; Друштво са ограниченом одговорношћу за ревизију и консалтинг „Ревизор“ д.о.о. Добој и Друштво за ревизију „Томакант“ д.о.о. Градишка. Предлагачи наводе да је прописивање оспореним чланом 6. став 1. алинеја 1. Закона, односно другачије одређивање јавних субјеката, супротно члану 2. ст. 1. и 2. Закона о јавним предузећима и чл. 50, 52, 66,  68. и 113. Устава Републике Српске, као и Закону о општем управном поступку. Образлажући разлоге оспоравања члана 31. став 3. Закона, наведено је да су овим чланом у неравноправан положај стављена привредна друштва која имају једног, два или три ревизора, јер, како наводе, ревизорска друштва која имају једног запосленог ревизора могу обавити до 10 ревизија лица која подлијежу обавезној ревизији, са два запослена ревизора 20 ревизија, док ревизорска друштва са три ревизора, практично, немају ограничења броја ревизија привредних субјеката која подлијежу обавезној ревизији. Сматрају да се фаворизовањем и стављањем у повољнији положај привредна друштва за ревизију која имају три запослена у односу на она друштва која запошљавају једног или два ревизора ‒ повређују одредбе члана 66. став 2. Устава Републике Српске, те да се, супротно члановима 50. и 52. Устава Републике Српске, ограничавањем обима уговарања послова који чине основну дјелатност ревизорских друштава нарушавају и основне слободе привређивања. У вези с оспоравњем овог члана Закона, више предлагача је тражило да Суд нареди обуставу примјене ове одредбе до доношења коначне одлуке, јер би њиховом примјеном, како је наведено, наступиле неотклоњиве штетне посљедице. Поред наведеног, у приједлозима се истиче да Законом о рачуноводству и ревизији Републике Српске није могуће дефинисати предузеће од јавног интереса на другачији начин него што су дефинисана Законом о јавним предузећима, односно да се ационарска друштва основана и регистрована у складу са Законом о привредним друштвима не могу регистровати као субјекти од јавног интереса. Такође сматрају да је оспореним чланом 38. став 1. алинеја 6. и става 2. Закона онемогућена заштита равноправности и једнакости, те да су прописивањем као у оспореним одредбама члана 39. став 4. алинеја 1, 2. и 3. и става 6. и члана 44. Закона, повријеђени наведени уставни принципи, односно да им је овим законским одредбама угрожена равноправност са другим пословним субјектима, као и једнакост у складу са Законом о привредним друштвима.

       Суд је, на сједници одржаној 28. децембра 2016. године, сагласно члану 9. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/12, 29/13 и 90/14), одлучио да о приједлозима води јединствен поступак, припајајући приједлог број У-7/16 приједлогу који је евидентиран под бројем У-6/16.

   Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе предлагача.

    Законом о рачуноводству и ревизији Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 94/15), у оспореном члану 6. став 1. алинеја 1, прописано је да су субјекти од јавног интереса, у смислу овог закона, правна лица чијим се хартијама од вриједности тргује или се врши припрема за њихово емитовање на организованом тржишту хартија од вриједности. Оспореним чланом 31. став 3. овог закона прописано је да је, изузетно од одредаба из става 2. овог члана, привредно друштво за ревизију у сталном радном односу на неодређено вријеме са пуним радним временом обавезно да има: 1. најмање два овлашћена ревизора са важећом лиценцом, ако обавља ревизију више од десет субјеката од јавног интереса, односно правних лица чији су укупни приходи, за свако правно лице, утврђени у посљедњем финансијском извјештају у односу на датум уговарања услуга ревизије већи од 10.000.000 КМ и 2. најмање три овлашћена ревизора са важећом лиценцом, ако обавља ревизију више од 20 субјеката од јавног интереса, односно правних лица чији су укупни приходи, за свако правно лице, утврђени у посљедњем финансијском извјештају у односу на датум уговарања услуга ревизије већи од 10. 000.000 КМ. Осталим оспореним члановима Закона прописано је: да министар доноси рјешење о одузимању дозволе за рад привредном друштву за ревизију ако се не осигура од одговорности за штету коју може да проузрокује изражавањем ревизорскох мишљења и да је рјешење из става 1. овог члана  коначно у управном поступку, а против њега се може покренути управни спор (члан 38. став 1. алинеја 6. и става 2); да уговор о ревизији финансијских извјештаја, поред елемената који су уређени прописима о облигационим односима, обавезно садржи и структуру ревизорског тима, с навођењем стручних квалификација чланова ревизорског тима, податке о планираном броју сати за обављање ревизије по члановима ревизорског тима и обавезу сачињавања информације о утрошеним сатима по члановима ревизорског тима (члан 39. став 4. алинеја 1, 2. и 3. и став 6) и да је, према оспореном члану 44. Закона, привредно друштво за ревизију обавезно да се осигура од ризика у погледу одговорности за штету коју може да проузрокује погрешно израженим ревизорским мишљењем (став 1), за штету коју привредно друштво за ревизију може да проузрокује обављањем ревизије минимална сума покрића ризика по штетном догађају износи 50.000 КМ (став 2), за штету коју привредно друштво за ревизију може да проузрокује обављањем ревизије код банака, лизинг друштава, инвестиционих и пензионих фондова и осигуравајућих друштава минимална сума покрића по штетном догађају износи 500.000 КМ (став 3), да су привредна друштва за ревизију, у погледу одговорности коју могу да проузрокују погрешно израженим ревизорским мишљењем, дужна да закључе полисе осигурања посебно за свако правно лице чији се финансијски извјештаји ревидирају (став 4), да Министарство доноси правилник којим се прописују минималне суме покрића ризика по појединачним штетним догађајима (став 5) и да су привредна друштва за ревизију дужна Министарству да доставе фото-копију полисе осигурања закључену у складу са одредбама овог члана, у року од 30 дана од дана њеног закључивања (став 6).

            Уставом Републике Српске је утврђено: да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору (члан 50); да се слободно предузетништво може законом ограничити ради заштите интереса Републике, човјекове околине, здравља и безбједности људи (члан 52); да су људска права и слободе, једнакост пред законом, самосталност и једнак положај предузећа и других организација, уставни положај и права јединица локалне самоуправе основа и мјера овлашћења и одговорности републичких органа (члан 66. став 2); да Република уређује и обезбјеђује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација (тачка 6. члана 68. Устава Републике Српске који је замијењен Амандманом XXXИИ) и да се против појединачних аката судова, управних и других државних органа, као и организација које врше јавна овлашћења, донесених у првом степену може изјавити жалба надлежном органу, да се законом, изузетно, може искључити жалба, ако је на други начин обезбијеђена заштита права и законитости, да о законитости коначних појединачних аката којима државни органи и организације које врше јавна овлашћења рјешавају о правима или обавезама одлучује суд у управном спору, ако за одређену ствар није законом предвиђена друга судска заштита и да се само законом може, изузетно, у одређеним врстама управних ствари искључити управни спор (члан 113).   

         У поступку оцјењивања оспорених одредаба Закона Суд је оцијенио да је законодавац, сагласно наведеним уставним принципима: дефинисао категорију субјеката од јавног интереса; прописао услове која мора да задовоље ревизорска друштва у погледу обавезе запошљавања лица која имају професионално звање овлашћеног ревизора, као и  услове под којим министар доноси рјешење о одузимању дозволе за рад ревизорском друштву; уредио питања обавезних елемената уговора о ревизији и рок за закључивање, те прописао обавезу привредног друштва за ревизију да се осигура од ризика у погледу одговорности за штету коју може да проузрокују погрешно израженим ревизорским мишљењем, минималну суму покрића ризика по штетном догађају, те дужност да се Министарству доставе фото-копије полисе осигурања, као и рок достављања.

        Суд је, полазећи од наведених одредаба Устава, оцијенио да је прописивање као у оспореној одредби члана 6. став 1. Закона, да су субјекти од јавног интереса, у смислу овог закона, правна лица чијим се хартијама од вриједности тргује или се врши припрема за њихово емитовање на организованом тржишту хартија од вриједности, у сагласности са уставним овлашћењем законодавца да уређују својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација.

         Поред наведеног, Суд је и у погледу оспоравања одредбе члана 31. став 3. Закона, односно прописивања када је изузетно привредно друштво за ревизију обавезно да у сталном радном односу на неодређено вријеме са пуним радним временом има најмање два овлашћена ревизора са важећом лиценцом, а када три таква ревизора, такође оцијенио неоснованим наводе предлагача да се овом законском одредбом привредна друштва, зависно од тога да ли имају једног, два или три ревизора, доводе у неравноправан положај, односно фаворизују и стављају у повољнији положај привредна друштва за ревизију која имају запослена три, у односу на она друштва која запошљавају једног или два ревизора. Наиме, с обзиром на то да је овом законском одредбом прописан изузетак који се једнако односи на сва привредна друштва за ревизију, односно прописани услови су исти  за сва друштва која се баве ревизијом, јер  не постоје било каква ограничења у погледу броја ревизора које ова друштва могу запошљавати, Суд је оцијенио да се оспорена одредба  једнако односи на све субјекте у истим правним ситуацијима и не може се доводити у везу са уставним принципима слободног привређивања и равноправности свих облика својине.

        Такође, Суд је, имајући у виду разлоге оспоравања члана 38. став 1. алинеја 6. и става 2. Закона, оцијенио да давањем овлашћења министару да доноси рјешење о одузимању дозволе за рад привредном друштву за ревизију ако се не осигура од одговорности за штету коју може да проузрокује изражавањем ревизорскох мишљења и одређивањем да је рјешење из става 1. овог члана  коначно у управном поступку, те да се  против њега  може покренути управни спор, законодавац није изашао изван Уставом утврђене надлежности да уређује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација. Суд је оцијенио да је оспореним одредбама овог члана Закона, сагласно одредби члана 113. Устава, одређено да је рјешење министра о одузимању дозволе за рад привредног друштва за ревизију коначно у управном поступку, а да се против њега може покренути управни спор. Дакле, иако је чињеница да је у овом случају законодавац  искључио могућност улагања жалбе на наведено рјешење министра, неосновани су наводи предлагача да је оспореном законском одредбом онемогућена заштита равноправности и једнакости, јер прописивање могућности покретања управног спора неспорно подразумијева гаранцију заштите права и законитости.

        Суд је оцијенио неприхватљивим и остале разлоге за оспоравање члана 38. став 1. алинеја 6. и става 2, као и разлоге оспоравања члана 39. став 4. алинеја 1, 2. и 3. и става 6. и члана 44. Закона, односно наводе да су друштва за ревизију основана и регистрована у складу са Законом о привредним друштвима као и сва друштва капитала и да ником од њих није условљено осигурање извршења уговорених послова, осим друштвима за ревизију, те да обавезним закључивањем уговора о вршењу услуга ова друштва, у складу са Законом о облигационим односима, регулишу осигурање одговорности за штету коју може да проузрокује изражавањем ревизорских мишљења, због чега се овим законским одредбама угрожава њихова равноправност са другим пословним субјектима, јер исти нису уставноправне природе, односно не заснивају се на образложењу разлога повреде начела уставности већ представљају захтјев за оцјену међусобне сагласности закона.

       У погледу захтјева подносиоца приједлога за оцјену сагласности оспорених законских одредаба са одредбама Закона о јавним предузећима, Закона о управном поступку, Закона о привредним друштвима и Закона о облигационим односима, Суд такав захтјев није прихватио јер, према члану 115. Устава није надлежан да оцјењује међусобну сагласност појединих закона Републике Српске.

          Приједлог да Суд до доношења коначне одлуке обустави примјену оспорене одредбе члана 31. став 3. Закона Суд није прихватио, с обзиром на овлашћења Уставног суда прописана чланом 58. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), јер се захтијева обустава од извршења општег а не појединачног акта или радње, који су предузети на основу закона чија се уставност оцјењује.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и академик проф. др Снежана Савић.