Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. фебруара 2017. године, д о н и о  ј е

О Д Л У К У

 Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 75. став 4, члана 87. став 2, члана 89, члана 112. став 5, члана 123. ст. 2, 3. и 4, члана 124. став 1, члана 132. став 1. т. 2, 4. и 5, те чланова 133, 134, 135. и 194. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16).   

О б р а з л о ж е њ е

Компанија "Боксит" а.д. Милићи, коју заступа предсједник мр Рајко Дукић, поднијела је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности члана 75. став 4, члана 87. став 2, члана 89, члана 112. став 5, члана 123. ст. 2, 3. и 4, члана 124. став 1, члана 132. став 1. т. 2, 4. и 5, те чланова 133, 134, 135. и 194. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16). Поменуте законске одредбе, којима је регулисан дневни одмор у току радног времена, регрес за коришћење годишњег одмора, плаћено одсутво, накнада плате за вријеме породиљског одсуства, те утврђени елементи за одређивање основне плате, њено увећање, и друга примања по основу рада и отпремнина у случају престанка радног односа, подносилац приједлога оспорава у односу на Преамбулу Устава Републике Српске и одредбе члана 5. став 1. ал. 4. и 5, члан 39. став 5, члана 40, члана 43. став 2, те чл. 50. и 108. став 1. Устава. По мишљењу подносиоца приједлога, плаћени одмор у току рада, регрес за коришћење годишњег одмора и плаћено одсуство треба регулисати уговором о раду, односно колективним уговором уз уважавање правила тржишне економије, а не предметним законом, те да законодавац може у одређеним случајевима регулисати питање одсуства са рада, али искључиво као неплаћено одсуство. Поред тога, указујући на члан 121. став 3. Закона, сматра да треба прецизирати оспорено законско рјешење из члана 112. став 5. овог закона тако што ће се одредити да ли је у питању нето или бруто плата, јер посљедица тога може бити рефундација нето умјесто бруто плате радника. Имајући у виду принцип тржишне привреде, мишљења је да Влада Републике Српске не може одређивати најнижу цијену рада, те да је регулисање увећања плате по основу радног стажа, с обизиром на то да приликом запошљавања радника са 30 година радног стажа није извјесно да ли је исти остварен у струци или не, такође, супротно принципу тржишне привреде. Надаље, сматра да трошкове превоза и топлог оброка треба да финансира радник из остварене плате, да отпремнина не спада у примања по основу рада, да послодавац, ако раднику исплати отпремнину због престанка рада, плаћа тог радника по истом основу два пута, и то у виду доприноса за запошљавање, јер радник за вријеме привремене незапослености може остварити право на материјално обезбјеђење код Завода за запошљавање, и у виду поменуте отпремнине, предвиђене овим законом, те да јубиларну награду могу уговорити искључиво радник и послодавац; док је регулисање помоћи раднику прејудицирано. С тим у вези подносилац приједлога истиче да по наведеним основима издваја знатно већи износ средстава за бруто плату по запосленом раднику на мјесечном нивоу. Предлаже да Суд утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом Републике Српске.      

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из приједлога.

Оспореном одредбом члана 75. став 4. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) прописано је да се вријеме одмора из ст. 1. до 3. овог члана урачунава у радно вријеме.

Оспореном одредбом члана 87. став 2. овог закона прописано је да радник остварује право на регрес за коришћење годишњег одмора у складу са законом и колективним уговором.

Оспореним чланом 89. Закона прописано је да радник има право да уз накнаду плате одсуствује с посла у сљедећим случајевима: ступања у брак, рођења дјетета, добровољног давања крви, теже болести или смрти члана породице и у другим случајевима одређеним општим актом и уговором о раду (став 1), да плаћено одсуство из става 1. овог члана не може бити дуже од пет радних дана у току једне календарске године, осим у случају смрти члана породице, уколико се законом, општим актом или уговором о раду не одреди другачије (став 2), да радник, у случају потребе, може у току календарске године користити плаћено одсуство по више основа (став 3), да послодавац може, на захтјев радника, одобрити плаћено одсуство дуже од пет радних дана у току календарске године у оправданим случајевима (став 4), да је уз захтјев за коришћење плаћеног одсуства по свим основима потребно приложити одговарајући доказ о постојању случаја за који се тражи плаћено одсуство (став 5) и да се чланом породице, у смислу става 1. овог члана, сматрају брачни и ванбрачни супружници, њихова дјеца (брачна, ванбрачна и усвојена), пасторчад, дјеца узета под старатељство и друга дјеца без родитеља узета на издржавање, мајка, отац, очух, маћеха, усвојилац, а дјед и баба по мајци и по оцу, браћа и сестре, ако живе у заједничком домаћинству (став 6).

Оспореном одредбом члана 112. став 5. овог закона прописано је да се накнада плате из става 1. овог члана остварује на терет Јавног фонда за дјечију заштиту Републике Српске.

Оспореним одредбама члана 123. ст. 2, 3. и 4. овог закона прописано је да су елементи за одређивање плате из става 1. овог члана коефицијент сложености посла и цијена рада, уколико законом и колективним уговором није другачије одређено, те да уколико цијена рада за подручје, област или грану није утврђена актима из става 2. овог члана, цијену рада одлуком утврђује Влада Републике Српске на приједлог Економско-социјалног савјета Републике Српске, а на основу захтјева заинтересоване стране, а ако Економско-социјални савјет не достави приједлог одлуке из става 3. овог члана у року од 15 дана од дана пријема захтјева заинтересоване стране, одлуку о цијени рада доноси Влада Републике Српске у наредном од 15 дана.  

Оспореном одредбом члана 124. став 1. овог закона прописано је да се плата из члана 123. овог закона увећава 0,3% за сваку годину радног стажа, уколико другим законом, колективним уговором или уговором о раду није другачије одређено.

Оспореним одредбама члана 132. став 1. тач. 2, 4. и 5. овог закона прописано је да послодавац раднику исплаћује накнаду трошкова превоза код доласка на посао и повратка с посла, уколико превоз није организован од стране послодавца, трошкове једног топлог оброка за вријеме једног радног дана, као и у случају обављања прековременог рада дужег од три часа дневно, уколико код послодавца није организована исхрана радника, и отпремнину приликом одласка радника у пензију.

Оспореним чланом 133. Закона прописано је да раднику или његовој породици, у складу са општим актом и уговором о раду, припада помоћ у случају: 1) смрти радника, 2) смрти члана породице, 3) тешке инвалидности и дуготрајне болести радника и 4) у другим случајевима.

Оспореним чланом 134. истог закона прописано је да, уколико се колективним уговором не утврди увећање плате из члана 124. став 2, висина примања из члана 132. став 1. и висина помоћи из члана 133. овог закона, увећање плате, висину помоћи и висину примања, одлуком утврђује Влада Републике Српске на приједлог Економско-социјалног савјета Републике Српске, а на основу захтјева једне од учесница тог колетивног уговора (став 1), а ако Економско-социјални савјет не достави приједлог одлуке из става 1. овог члана у року од 15 дана од дана пријема захтјева једне од учесница уговора, одлуку из става 1. овог члана доноси Влада Републике Српске у наредном року од 15 дана (став 2), те да се одлука Владе Републике Српске из става 1. овог члана примјењује до закључивања колективног уговора којим ће ова питања бити регулисана (став 3).  

Оспореном чланом 135. овог закона прописано је да се раднику може исплатити јубиларна награда за остварени стаж код послодавца, у складу са колективним уговором.

Оспореним чланом 194. овог закона прописано је да је послодавац дужан да раднику који је закључио уговор о раду на неодређено вријеме, а којем радни однос престаје отказом уговора о раду од стране послодавца након најмање двије године непрекидног рада код послодавца, исплати отпремнину, осим ако му радни однос престаје отказом уговора о раду у случајевима из члана 179. став 1. т. 2. и 5. и става 2. и 3. истог члана овог закона (став 1), да се висина отпремнине из става 1. овог члана утврђује општим актом и уговором о раду и зависи од дужине рада радника код послодавца, а износи најмање у висини једне трећине нето просјечне мјесечне плате радника исплаћене у посљедња три мјесеца прије престанка уговора о раду, за сваку навршену годину рада код послодавца (став 2), да отпремнина из става 2. овог члана не може бити већа од шест просјечних мјесечних плата исплаћених раднику у посљедња три мјесеца прије престанка уговора о раду (став 3), да се, изузетно од става 2. овог члана, послодавац и радник могу споразумјети да се раднику обезбиједи неки други вид накнаде умјесто отпремнине (став 4), да се право на отпремнину или новчану накнаду радника у другим случајевима престанка радног односа утврђује општим актом и уговором о раду (став 5), као и да о начину и роковима исплате отпремнине послодавац и радник могу закључити посебан споразум (став 6).                                                   

Одредбама Устава Републике Српске у односу на које подносилац приједлога оспорава наведене одредбе Закона о раду утврђено је: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права и тржишној привреди (члан 5. став 1. ал. 4. и 5), да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5), да запослени имају право на ограничено радно вријеме, дневни и седмични одмор, плаћени годишњи одмор и одсуства, у складу са законом и колективним уговором, право на заштиту на раду, у складу са законом, те да омладина, жене и инвалиди имају посебну заштиту (члан 40), да се јемчи, под условима утврђеним законом, право на материјално обезбјеђење за вријеме привремене незапослености (члан 43. став 2), да се економско и социјално уређење заснивају на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору (члан 50) и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).   

У поступку оцјењивања уставности оспорених одредби наведеног закона, Суд је, поред цитираних уставних одредби, имао у виду да је Уставом утврђено: да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49), као и да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, радне односе, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава). 

Полазећи од наведених уставних одредби Суд је оцијенио да су оспорене одредбе члана 75. став 4, члана 87. став 2, члана 89, члана 112. став 5, члана 123. ст. 2, 3. и 4, члана 124. став 1, члана 132. став 1. т. 2, 4. и 5, те чланова 133, 134, 135. и 194. Закона о раду донесене сагласно уставним овлашћењима законодавца да уређује систем радних односа, а у оквиру тога дефинише радно вријеме, плату, накнаде и друга примања, као и услове и начин њиховог обрачуна, укључујући накнаде трошкова које припадају запосленима у складу са колективним уговором, општим актом и уговором о раду, међу којима су: увећање плате за сваку годину радног стажа, регрес за коришћење годишњег одмора, превоз на посао и са посла, исхрана у току рада, отпремнина, плата за вријеме коришћења породиљског одсуства, помоћ раднику у одређеним случајевима и јубиларна награда за остварени радни стаж код послодавца. Наиме, разматрајући оспорене одредбе Закона Суд је оцијенио да су исте донесене сагласно одредбама чл. 39. став 5, чл. 40, чл. 43. став 2. Устава, којим се запосленима гарантује право на зараду по основу рада, право на дневни одмор, плаћени одмор и одсуства, помоћ и социјална сигурност. Надаље, оспореним прописивањем, имајући у виду да је радно ангажовање посебан уговорени однос који се заснива између послодавца и одређеног лица, при чему је послодавац потпуно слободан приликом опредјељивања са којим ће лицем закључити уговор о раду како у погледу његовог радноправног статуса, тако и у погледу година живота, по оцјени Суда, нису нарушена начела владавине права и тржишне привреде из члана 5. став 1. ал. 4. и 5. Устава Републике Српске, нити се може довести у везу са члановима 50. и 108. став 1. Устава. Поред тога, с обзиром на то да је законодавац овлашћен да утврди услове и начин остваривања наведених права, Суд је оцијенио да је утврђивање конкретних услова и начина обрачуна основне плате, цијене рада, те припадајућих накнада и других примања по основу рада, ствар законодавне политике коју Уставни суд, сагласно одредбама члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује. Према истој уставној одредби Суд није надлежан да оцјењује оспорене одредбе Закона у односу на Преамбулу Устава Републике Српске, као саставни дио Устава, која, према својој садржини, нема нормативни, тј. обвезујући, већ политички карактер.

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и академик проф. др Снежана Савић.