Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. фебруара 2017. године, д о н и о   ј е

О Д Л У К У

         Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 201. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16).

О б р а з л о ж е њ е

          Савез синдиката Републике Српске приједлогом је покренуо поступак за оцјењивање уставности члана 201. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) у односу на чланове 16. и 48. Устава Републике Српске. Предлагач сматра да се оспореним законским рјешењем којим се условљава радник коме је повријеђено право из радног односа да се прије подношења тужбе надлежном суду  претходно обрати Агенцији за мирно рјешавање радних спорова, као и одређивањем рокова за подношење приједлога за мирно рјешавање радног спора односно тужбе за заштиту права радника надлежном суду, онемогућава адекватна правна заштита повријеђених односно угрожених права из радног односа. С тим у вези предлагач указује на одговор који је Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске доставило Синдикату из којег, како се наводи, произлази да радник прије обраћања суду мора да покрене поступак пред надлежним органом за мирно рјешавање радних спорова, односно да се без претходног подношења приједлога за мирно рјешавање радног спора надлежном органу не може захтијевати заштита повријеђеног права пред надлежним судом. Поред овога, у приједлогу се наводи да оспорено законско рјешење није у сагласности са чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода из које, како се наводи, произлази да нема ограничавања и условљавања обраћања суду, те чланом 3. Директиве 2008/52/ЕС Европског парламента и Савјета од 21. маја 2008. године о одређеним аспектима медијације у грађанским и привредним споровима, који прописује добровољност а не обавезност као битан елемент мирног рјешавања радних спорова. На основу изложеног предлаже да Суд утврди да оспорени члан Закона о раду није у сагласности са Уставом Републике Српске.

         Уставном суду је, поред наведеног приједлога, поднесена и иницијатива за оцјењивање уставности члана 201. став 6. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16). Давалац иницијативе ‒ Правобранилаштво Републике Српске, сједиште замјеника Фоча, оспорава наведену законску одредбу са становишта њене сагласности са чланом 5. став 1. алинеја 4. Устава Републике Српске. Образлажући разлоге оспоравања давалац иницијативе указује на члан 370. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 57/89 и "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39703 и 74/04) који, како се наводи, одређује опште принципе када је у питању институт застарјелости и тиме доводи у везу оспорено законско рјешење којим је прописано да се покретањем поступка из ст. 3. и 4. овог члана прекидају рокови застаре, те закључује да се на тај начин одредбама једног несистемског закона неуставно дерогирају одредбе системског закона.

         Суд је, на сједници одржаној 30. новембра 2016. године, сагласно члану 9. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/12, 29/13 и 90/14) одлучио да о поднесеном приједлогу и датој иницијативи проведе  јединствен поступак под бројем У-32/16.   

          Народна скупштина Републике Српске доставила је одговор у коме је оспорила наводе из иницијативе коју је дало Правобранилаштво Републике Српске, сједиште замјеника Фоча, истичући да давалац иницијативе на неодговарајући и погрешан начин тумачи Устав као и Закон који оспорава. Оспоравајући наводе из ове иницијативе, у одговору се посебно истиче да давалац иницијативе рокове из оспореног члана 201. Закона о раду тумачи искључиво као преклузивне рокове, чијим истеком титулар субјективног права у потпуности губи то право, при чему, како се наводи, не примјећује да оспорено законско рјешење, које одређује рокове, нема изразе којима се у нормативној техници обавезно означава преклузија као што су: "право се гаси након истека рока", "иначе се губи право" и сл. У одговору се, такође, указује на члан 371. Закона о облигационим односима, којим је прописано да потраживања застаријевају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарјелости, као и  на, како се наводи, једно од основних правних начела којим се разрјешава евентуална колизија одредби једнаке правне снаге, а то је да одредбе посебног прописа (леx специалис) дерогирају одредбе општег прописа (леx генерали). Поред тога, у одговору се наводи да је Закон о раду хронолошки новији пропис у односу на Закон о облигационим односима, те да је у том смислу могуће примијенити и правно начело леx постериор дерогат леги приори, према којем каснији закон дерогира ранији. Имајући у виду да у правном систему Републике Српске сви закони имају једнаку правну снагу, те да није могуће оцјењивати међусобну усклађеност закона, у конкретном случају Закона о раду са Законом о облигационим односима, у одговору се предлаже да Суд не прихвати ову иницијативу.

         Оспореним чланом 201. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) прописано је да радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа може да поднесе приједлог за мирно рјешавање радног спора надлежном органу или тужбу надлежном суду за заштиту тих права (став 1), да право на подношење приједлога и тужбе није условљено претходним обраћањем радника послодавцу за заштиту права (став 2), да приједлог за мирно рјешавање радног спора радник може да поднесе у року од 30 дана од дана сазнања за повреду права, а најкасније у року од три мјесеца од дана учињене повреде (став 3), да тужбу за заштиту права радник може да поднесе најкасније у року од шест мјесеци од дана сазнања за повреду права или дана учињене повреде (став 4), да тужбу из става 4. овог члана радник може да поднесе уколико претходно предмет спора није ријешен у поступку мирног рјешавања спора код надлежног органа (став 5), те да се покретањем поступка из ст. 3. и 4. овог члана прекидају рокови застаре (став 6).

         Одредбама Устава Републике Српске у односу на које је оспорена уставност наведених одредаба Закона о раду и одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјењивање уставности оспореног закона утврђено је: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима те владавини права (члан 5. став 1. ал. 1. и  4), да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом (члан 16. став 1), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити (члан 48. став 1), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49) и да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава).

         Чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода прописано је, поред осталог, да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама има, право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона.

          Полазећи од наведених одредаба Устава Суд је утврдио да је законодавац, сагласно уставном овлашћењу да уређује радне односе, оспореним одредбама члана 201. Закона о раду уредио начин и поступак остваривања права из радног односа. Уређујући оспореним одредбама Закона начин остваривања права  из радног односа на начин да радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа може да поднесе приједлог за мирно рјешавање радног спора надлежном органу или тужбу надлежном суду за заштиту тог права, без претходног подношења захтјева за заштиту права послодавцу, те прописивањем дужине рока за подношење приједлога надлежном органу односно тужбе надлежном суду, законодавац није, по оцјени Суда, изашао из овлашћења утврђених Уставом. При томе, Уставни суд, сагласно одредбама члана 115. Устава, није надлежан да у уставносудском поступку оцјењује дужину рока за подношење приједлога надлежном органу односно тужбе надлежном суду, јер је то питање цјелисходности и у домену је законодавне политике.

         Наводи предлагача да се законским рјешењем из члана 201. став 5. Закона о раду ограничава право на судску заштиту односно право на приступ суду, по оцјени Суда, нису основани, јер оспореном  законском одредбом није искључена судска заштита, већ је предвиђено право радника на обраћање суду ради заштите својих права, под одређеним условом и у одређеном року. Прописивањем наведеног услова законодавац није повриједио право на приступ суду, јер повреда овог права постоји када је приступ суду онемогућен или када су услови за обраћање суду знатно отежани у мјери да приступ суду чине де фацто немогућим.  У конкретном случају није, по оцјени Суда, онемогућена једнака заштита права пред судом из члана 16. став 1. Устава, будући да ће једнаку заштиту својих права пред судом остварити сваки радник који поднесе тужбу надлежном суду, без обзира на то што ту тужбу, сходно оспореној законској одредби, не може да поднесе безусловно, већ подношењу тужбе мора да претходи испуњење одређеног услова, дакле, да предмет спора претходно није ријешен у поступку мирног рјешавања код надлежног органа, након чега слиједи подношење тужбе суду.

          Приликом овакве оцјене Суд је имао у виду и да право на приступ суду као саставни дио права на правично суђење, које је загарантовано чланом 6. Конвенције, није апсолутно право већ подлијеже ограничењима, с тим да свако ограничење мора бити прописано законом, мора имати легитиман циљ, те мора постојати пропорционалан однос између ограничења и циља који се тим ограничењем жели постићи. Полазећи од наведеног Суд је утврдио да је ограничење односно услов за подношење тужбе надлежном суду прописано Законом о раду, којим се на системски начин уређују права из радног односа и начин њиховог остваривања, те да има легитиман циљ, а то је смањење броја судских спорова који су најчешће дуготрајни и стварају високе трошкове, при чему остављање примјереног рока за евентуално мирно рјешавање радног спора не значи ускраћивање права радника на тужбу, већ напротив представља могућност да радник, у поступку који је бржи и економичнији од судског поступка, оствари своја права из радног односа.

         У поступку разматрања навода којима се оспорава члан 201. став 6. Закона о раду, односно навода којима се оспорено законско рјешење доводи у везу са чланом 370. Закона о облигационим односима и  с тим у вези  изводи закључак о његовој неуставности, Суд је имао у виду да су Законом о раду, као системским законом у овој области, у складу са уставним овлашћењима законодавца, прописана права и обавезе радника по основу рада, те начин и поступак њиховог остваривања. Имајући у виду да се ради о системском закону којим се уређују права радника и остваривање тих права, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем, према коме се покретањем поступка за мирно рјешавање радног спора односно подношењем тужбе надлежном суду прекидају рокови застаре, није нарушен ниједан уставни принцип, већ напротив да је ово прописивање сагласно овлашћењима из члана 49. став 2. Устава, према коме се законом прописује начин остваривања појединих права и слобода када је то неопходно за њихово остваривање.  С тим у вези,  Суд је имао у виду да радни однос није однос у смислу облигационог права, већ статусни однос успостављен уговором о раду, као уговором "суи генерис", на основу којег се успостављају односи између радника и послодавца односно остварују права и обавезе из рада и по основу рада. Имајући у виду да се ради о правном послу код којег је предмет рад односно основа обављања тог посла мора бити извршени рад, а има обиљежја правног посла за који се добровољно заснива радни однос закључењем уговора о раду, сходно Закону о раду, Суд је  утврдио да нема основа за тврдњу да је оспорена одредба члана 201. став 6. Закона о раду несагласна са чланом 5. став 1. алинеја 4. Устава Републике Српске. При томе, Уставни суд, сагласно одредбама члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује да ли је на другачији начин од прописаног требало утврдити рок застаријевања, јер је то питање оцјене цјелисходности појединог рјешења и у надлежности је законодавног органа. Такође, Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну сагласност одредаба два закона, у овом случају оспорених одредаба Закона о раду са одредбама члана 370. Закона о облигационим односима.

        У односу на наводе предлача да оспорени члан Закона о раду није у складу са чланом 3. Директиве 2008/52/ЕС Европског парламента и Савјета од 21. маја 2008. године о одређеним аспектима медијације у грађанским и привредним споровима, Суд је констататовао  да ова директива нема карактер потврђеног међународног уговора  те да Суд, у смислу члана 115. Устава нема уставноправног основа да врши оцјену сагласности оспореног члана Закона са наведеном директивом.

         На основу изложеног  одлучено је као у  диспозитиву ове одлуке.

          Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и академик проф. др Снежана Савић.

ИРЕНА МОЈОВИЋ

судија Уставног суда Републике Српске

На основу одредби члана 31.став 4, 5 и 6. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске бр.114/12, 29/13 и 90/14), након мог гласања против Одлуке  Уставног суда Републике Српске број  У-32/16, издвајам и образлажем сљедеће:

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

На Одлуку број У–32/16 од 30.  новембра 2016.године, којим се  одбија приједлог  за утврђивање неуставности члана 201.  Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16 у даљњем тексту : Закон).

        Мишљење се односи  на дио  разлога одлуке и Одлуку као у изреци, у датом  тумачењу и оцјени уставности одредбе члана 201. став 5. Закона, којом је прописано да тужбу за заштиту права (из става 4.овог члана) радник може да поднесе уколико претходно предмет спора није ријешен у поступку мирног рјешавања спора код надлежног органа. Дати разлози, по мом мишљењу, нису могли бити основ за одлуку Суда у односу на ову одредбу.

       Поступак тумачења права се састоји од утврђивања језичког значења, утврђивања правог значења логичким, системским, уставним, историјским, социолошким, компаративним и циљним (телеолошким) тумачењем. Према претежном схватању језичко  тумачење је основно, а остале методе служе за провјеру, допуну или коректив. Логичко тумачење у ширем смислу (аналогија, argumentum a contrario и друге методе) служи попуњавању правних празнина. Системско је тумачење утврђивање значења правне норме на основу њезине повезаности са свим осталим нормама правнога система и мјеста које у њему има. Компаративно тумачење проводи се успоређивањем сличних језичких израза, нормативних рјешења, њихових значења и практичних посљедица у више правних система. Телеолошким тумачењем утврђује се право значење правне норме на основу њеног циља; данас му се придаје одлучујућа важност.

          Мишљења сам да ову оспорену одредбу, првенствено, треба тумачити језички, онако како је написана, а то је да се она односи на случајеве када је предмет спора прије подношења тужбе није већ ријешен у поступку мирног рјешавања спора пред органом надлежним за мирење у области радних односа. Ако радник на основу истог чињеничног и правног стања, након добијеног рјешења о мирењу  у законском року поднесе тужбу, иако је већ  исто питање ријешено мирењем, суд ће исту тужбу одбацити као „рес иудицата“ у смислу члана 67. став 1. тачка 4. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13). Дакле, радник, свакако, може да поднесе тужбу у законском року у случају када у оквиру тог рока није завршено мирење. Не може се тумачити рестриктивно, тако да радник нема право да поднесе тужбу ако није испунио услов да обавезно поднесе приједлог за мирење. Системским тумачењем ове одредбе, имајући у виду да је  према члану 2. став 2. Закона о мирном рјешавању радних спорова („Службени гласник Републике Српске“ број 91/16), којим је прописано да је мирно рјешавање радних спорова добровољно (што је по самој својој природи добровољно и споразумно), такође се долази до  истог тумачења.Историјско тумачење овдје није одлучујуће, али треба имати у виду истакнуто вишедеценијско посебно изражено поштовање људских права на  основу Устава, закона и других прописа на  подручју Републике Српске, на које су се раније односили прописи раније СРБиХ и  Југославије, које је и раније било сагласно Међународном  пакту о економским, социјалним и културним правима из 1966. године и Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода. Мишљења сам да треба имати  у виду уставно тумачење, пошто је према  члану 5. став 1. тачка 3. Устава Република Српска  заснована на социјалној правди. Циљно тумачење такође доводи до закључка, да је  у овој одредби очигледан циљ закона да се  уведе реформа у погледу смањења трошкова парничног поступка  путем јачања алтернативног начина рјешавања спорова, који начин подразумијева добровољност, те процесну флексибилност.Могуће је наћи у другим земљама другачије прописе према којима се грађани обавезују на мирење прије подношења тужбе, али законодавац у Републици Српској није имао тако рестриктиван циљ.То очигледно произлази из одредбе члана 201. став1. Закона о раду,  према којој радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа, може да поднесе приједлог за мирно рјешавање радног спора надлежном органу или тужбу надлежном суду за заштиту тог права. Из садржаја ове одредбе и језичко-правне формулације, у којој је  потенциран везник „или“ ,  даје јасно тумачење да радник има право избора да ли ће ради заштите свог права употребити једну или другу прописану могућност.

На основу наведеног, мишљења сам да одредба члана 201. став 5. Закона не прописује обавезу радника да прије подношења тужбе поднесе захтјев надлежном органу – Агенцији за мирно рјешавање радних спорова, јер то не произлази из наведеног тумачења ове одредбе.

 Бања Лука, 28.02.2017.године                                                     Ирена Мојовић, судија, с.р.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

судије Златка Куленовића

у предмету Уставног суда Републике Српске

број У-32/16

1. Ово мишљење дајем на основу одредбе члана 14. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник РС“ број 104/11 и 92/12, у даљем тексту: „Закон“), и члана 31. ставови 5. и 6. Пословника о раду Уставног суда РС („Службени гласник РС“ број 114/12 и 29/13).

2. Мишљење се односи на одлуку из изреке и образложење у погледу одредаба члана 201.ставови 5 и 6. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 1/16, у даљем тексту: ЗР)

3. Приједлогом Савеза синдиката РС, тражена је оцјена уставности цјелокупне одредбе члана 201. ЗР у односу на одредбе чланова 16. и 48. Устава РС. Иницијативом и допуном иницијативе коју је поднијело Правобранилаштво РС, сједиште замјеника Фоча, тражи се оцјена уставности одредбе става 6. члана 201. ЗР у односу на одредбу члана 5. став 1. алинеја 4. Устава РС.

4. Након припајања иницијативе приједогу ради вођења јединственог поступка, Суд је на сједници од 22.02.2017. године већином гласова одбио приједлог, нашавши да одредбом члана 201. ЗР, као цјелина, није повријеђен Устав РС.

5. Противим се већинском ставу Суда да одредбом става 6. члана 201. ЗР није повријеђен Устав РС, јер сматрам да је том одредбом ЗР повријеђена одредба члана 5. алинеја 4. Устава РС. С друге стране, сагласан сам са становиштем Суда да одредбама ставова 1.-5 члана 201. ЗР није повријеђен Устав РС. Међутим, сматрам да разлози образложења одлуке у односу на одредбу става 5. тог члана ЗР нису довољно јасни, те да их је требало дати у свјетлу садржаја одредаба ставова 1.- 4. тог члана ЗР.

6. Одредбом става 3. члана 201. ЗР је прописано да приједлог за мирно рјешавање радног спора може поднијети у року од 30 дана од дана сазнања за повреду права, а најкасније у року од 3 (три) мјесеца од дана учињене повреде

   Одредбом става 4. члана 201. ЗР је прописано да радник може поднијети тужбу за заштиту права најкасније у року од 6 (шест) мјесеци од дана сазнања за повреду права или дана учињене повреде. 

   Одредбом става 6. члана 201. ЗР рокови за покретање поступка мирног рјешавања радног спора и за подношење тужбе суду су прописани као рокови застарјелости, на начин да се покретањем поступка из става 3. и 4. тог закона прекидају рокови „застаре“.

7. Иницијативом Правобранилаштва РС, сједиште замјеника у Фочи, и допуном иницијативе, управо се оспоравало овакво прописивање рокова као рока застарјелости, тврдњом да то не могу бити рокови застарјелости, већ искључиво преклузивни рокови, а дати су и ваљани теоријскоправни разлози разликовања рока на рок застарјелости и преклузивни рок, а ти разлози су основано указивали на повреду одредбе члана 5. алинеја 4. Устава РС.

8. Сматрам да то нису, нити могу бити рокови застарјелости (застаријевања), већ да су то искључиво преклузивни рокови.

   Наиме, код рока застарјелости, надлежни орган (овдје Агенција за мирно рјешавање спора или редовни суд) на протек тог рока не пази по службеној дужности, већ искључиво по приговору друге стране. У поступку пред редовним судом, приговор застарјелости се може износити само пред првостепеним судом, а не и у жалби, уколико то није претходно учињено пред првостепеним судом (члан 207. став 3. Закона о парничном поступку). Стога, уколико друга страна не изнесе овај приговор, надлежни орган (Агенција за мирно рјешавање спорова или редовни суд) је дужан спровести поступак до краја, без обзира што је застарјелост евентуално наступила у часу покретања поступка. Уколико се приговор застарјелости ипак изнесе, тада се губи само право на одлучивање о захтјеву, а обавеза у материјалноправном смислу прераста у природну (натуралну) обавезу, а њено испуњење зависи од воље дужника (овдје послодавца). Уколико је дужник (послодавац)  ипак испуни, он нема право на враћање датог

   Но, код преклузивног рока правна ситуација и посљедице су потпуно другачије. Истеком преклузивног рока, губи се не само право на одлуку надлежног органа (овдје Агенција за мирно рјешавање спора или суд), већ се губи и сâмо право, у материјалном смислу. Потом, на преклузивне рокове надлежни орган пази по службеној дужности. Уколико послодавац као супротстављена страна раднику по протеку за радника преклузивног рока, ипак испуни тражену обавезу, он тада има право од радника захтијевати враћање испуњеног (датог), јер је на страни радника дошло до стицања без правног основа. Преклузивни рок се ни под којиим условима не може прекидати, нити може поново почети да тече, а на преклузивни рок немају дејство ни правила о застоју. Преклузивни рокови се одређују у оним гранама права и за оне правне институте гдје је ријеч о преображајним (конститутивним) правима (захтјевима), а радни спор је управо такве правне природе.

   Како нема никакве сумње да је преклузивни рок искључиво материјалноправне природе, то његово пропуштање - у конкретном случају- води одбијању приједлога за мирно рјешавање спора или одбијању тужбеног захтјева пред редовним судом. У правној теорији али и пракси судова, још увијек нема потпуне сагласности да ли у случају наступања преклузије тужбени захтјев треба одбити због материјалноправне природе рока, или пак тужбу треба одбацити као неблаговремену, примјеном правила парничног процесног права. Медјутим, то питање сада овдје није релевантно, уз напомену да сам мишљења да у евентуалном сукобу правила процесног и материјалног закона, уколико се тичу истог правног питања, претежу правила материјалног закона.

9. Имајући у виду ове основне разлике карактеристика рока застарјелости и преклузивног рока, мишљења сам да је иницијативом основано оспорено нормирање рокова из става 6. члана 201. ЗР као рокова застарјелости, а да је образложењем одлуке Суда дошло до погрешне интерпретације разлога иницијативе и посљедично- неправилно је закључено да је оспорена норма сагласна одредби члана 49. став 2. Устава РС, јер да је ријеч о року застарјелости и да се разлози иницијативе у битном дијелу своде на то да подносилац иницијативе оспорава ову одредбу ЗР тврдњом да јена начин другачији од прописаног требало утврдити рок застарјелости, које питање није у надлежности Суда, у смислу одредбе члана 115. Устава РС, јер да је то питање оцјене цјелисходности појединог рјешења и у надлежности је законодавног органа.

   Напротив, инцијативом је основано оспорено прописивање правне природе и дејства рокова из става 6. члана 201. ЗР, као рокова застарјелости, умјесто као преклузивне рокове. Из разлога иницијативе не могу закључити да подносилац инцијативе сматра да их је као рокове „застарјелости“ требало другачије прописати. 

10. У дијелу релевантном за овај предмет, владавину права треба схватити као владавину правног поретка који има одређена својства. Једно од тих својстава је и јемство правне сигурности, које треба да се изражава. између осталог, кроз „квалитет закона“, тј. закон који је на правној снази треба да задовољи критерије општости, одређености, постојаности и праведности, која се може дефинисати као унутрашња морална вриједност, који критерији су везани за појам правне сигурности. Цијенећи да је оспорена норма очигледно изашла из ових граница, тиме што је непобитно преклузивне рокове противуставно прописала као рокове застарјелости, а такође противуставно омогућавајући њихов прекид, која обиљежја се не могу приписати преклузивном року, сматрам да је одредбом члана 201. став 6. ЗР дошло до повреде члана 5.алинеја 4. Устава РС, која прописује да се уставно уређење Републике темељи на владавини права.

11. У погледу одлучивања суда у односу на став 5. члана 201. гласао сам сагласно већини Суда. Међутим, сматрам да разлози образложења у овом дијелу нису довољно јасни и да их је требало дати у вези са садржајем ставова 1., 3. и 4. члана 201. ЗР.

12. Првенствено, треба обратити пажњу на садржај одредбе става 1. тог члана. Њиме се савим јасно, одређено и ван сваке сумње прописује да ради заштите права које му је послодавац повриједио, радник може поднијети приједлог за мирно рјешавање спора или тужбу надлежном суду. Са аспекта граматичког тумачења правне норме, везник „или“ ван сваке сумње, одређује да радник има право алтернативе (избора)- да ли ће заштиту права тражити пред (овдје) Агенцијом за мирно рјешавање радних спорова, или подношењем тужбе редовном суду. Садржај ове норме не обавезује радника да прво покрене поступак мирног рјешавања спора, а потом, за случај неуспјеха (незакључивањем споразума), да поднесе тужбу редовном суду. Веома важна карактеристика ове одредбе је и то да она има значај основног, општег правила.Наравно, није немогуће, али ми се указује несврсисходним покретање оба поступка паралелно.

    Одредбе ставова 3. и 4. прописују рокове (протек времена) у коме се сваки од поступака може покренути (видјети тачку 6. овог издвојеног мишљења). Заједничка каарактеристика оба рока је да имају истовјетни почетак- дан учињене повреде, односно дан сазнања за повреду права из радног односа. Уочава се и недосљедност законодавца код прописивања рока из става 4., јер тај рок има временски одређено трајање- 6 мјесеци, али не мора почети да тече истог момента, јер је прописано да  овај почиње тећи или од дана учињене повреде или од дана сазнања за повреду, који догађаји се не морају десити истовремено. 

    Одредбом става 5. члана 201. је прописано да се тужба из става 4. може поднијети „...уколико претходно предмет спора није ријешен у поступку мирног рјешавања спора код надлежног органа“. Оваква формулација може довести до закључка да поступак мирног рјешавања спора јесте вођен, али да је изостала одлука (споразум), или да тог поступка није уопште било, већ да је директно тражена судска заштита. За прву ситуацију, може се основано поставити питање или истаћи приговор- шта значи „рјешавање поступка“? У свјетлу важеће легислативе у Републици Српској, поступак мирног рјешавања спора се завршава (рјешава) закључењем споразума или доношењем закључка о обустави поступка.    

    Сматрам да ова норма нема за циљ обавезивање радника да претходно покрене поступак мирног рјешавања спора, а тек потом, уколико тај поступак не буде ријешен споразумом радника и послодавца, да може поднијети тужбу редовном суду. Дакле, ова норма није изузетак од општег правила из става 1., јер тако не гласи, нити је њен ратио условљавање судског поступка претходним вођењем поступка мирног рјешавања спора. Да је намјера законодавца била да судски поступак услови претходним, обавезним покретањем поступка мирног рјешавања спора, тада би ова одредба била изузетак од општег правила из става 1. и њено садржајно одређење морало би  бити такво да се ван сваке разумне сумње види да је ријеч о изузетку од опште норме.

    Сматрам да одредбу из става 5. члана 201. ЗР није могуће сматрати, па ни тумачити као изузетак од става 1., на начин да је обавезно прво покренути поступак мирног рјешавања спора, па тек потом покренути судски поступак, нарочито из разлога начина прописивања рокова из ставова 3. и 4. тог члана ЗР.

    Како је већ речено, ти рокови имају идентичан моменат почетка тока. Стога, уколико покретању судског поступка обавезно претходи покретање поступка мирног рјешавања спора, на што само наизглед указује одредба става 5., рокови из ставова 3 и 4. не могу имати истовјетни почетак, дакле оба не могу истовремено почети да теку; морао би бити прописан императивни рок окончања поступа мирног рјешавања спора, те би рок за подношење тужбе морао бити прописан тако да почиње тећи тек након истека рока у коме се поступак мирног рјешавања спора мора окончати. Ништа од  овога нема у садржају одредбе члана 201. ЗР.

    Штавише, водећи рачуна да су рокови из ставова 3. и 4 члана 201. ЗР преклузивни, па се не могу мијењати (скраћивањем, продужењем, прекидом или застојем) осим новелом закона, то уколико би се став 5. схватио као изузетак од општег правила из става 1., долази се у ситуацију да је управо одредбом става 5. рок из става 4. скраћен на штету радника, обзиром да, како је већ речено - оба рока почињу тећи истовремено.

    С друге стране, законодавац је овлаштен законом прописати обавезу претходног вођења неког алтернативног рјешавања спора (медијација, мирно рјешавање, вансудско поравнање- генерално- ADR/ARS поступак) прије него што странка затражи судску заштиту. То представља ограничење, али није искључење права на приступ суду из члана 6. став 1. ЕКЉП и члана 16 став 1. Устава РС. Да би то ограничење било сагласно праву на приступ суду, које није апсолутног карактера, оно мора бити јасно и прецизно прописано законом, мора имати легитимни циљ и мора обезбјеђивати правични баланс између ограничења и циља који се жели постићи. Оспореној норми из става 5. члана 201. ЗР очигледно недостаје први елемент- (јасна) прописаност законом, усљед чега та одредба нема карактер изузетка од става 1., нити је било какав услов који се мора испунити прије подношења тужбе суду.

    Мирно рјешавање спора има неколико предности у односу на судски поступак- тим поступцима се судови растерећују, трајање поступка је краће, не постоји систем правног лијека против одлуке (закључак, споразум) и одлука (споразум постигнут у том поступку) има снагу извршне исправе. Свакако да се прописивањем обавезности претходног вођења поступка мирног рјешавања спора, крши основни принцип мирног рјешавања спора, а то је добровољност. Јасно је- ако је законом наложено вођење овог поступка, он више није добровољан.

    Стога, уколико је законодавац хтио да поступак мирног рјешавања спора уведе као обавезу, прије покретања судског поступка, тада је морао да то јасно пропише, није могао установити опште правило на начин како га је прописао у ставу 1., а рокове из става 3. и 4. је морао и могао да пропише на начин како сам то већ изнио. Имајући у виду да су правила мирног рјешавања спора у Републици Српској дефинисана тако да су извјесни рокови (нпр. за изјашњење на приједлог, за сачињавање извјештаја о спроведеном поступку, за одговор на приједлог, рок заказивања расправе, сачињавање приједлога, рок потписивања приједлога и друго) инструктивног, а не императивног карактера, јер не садрже никакав пропис о посљедицама њиховог пропуштања, сматрам да је поступак мирног рјешавања спора у смислу одредбе става 1. и 5. члана 201. ЗР остао у сфери права радника на избор поступка који ће покренути (став 1.) и тај поступак ни у чему није обавезан, тј. није никакав претходни услов који мора бити испуњен да би се могао водити поступак пред редовним судом.  При томе, мишљење Министарства рада и борачко-инвалидске заштите РС, на које се приједлогом указује, па чак и Образложење Владе РС, као предлагача ЗР, нема никакав правни значај у поступку оцјене уставности закона.   

    Стога, одредба става 5. члана 201. ЗР је непотребна, вишак је. Но, „непотребност“ ове одредбе, њена сувишност, је због тога не чини несагласном са Уставом РС, поготово не са одредбама чланова 16. и 48. Устава РС, на које се предлагач позива. По мом мишљењу, правилно разумијевање и тумачење ове одредбе је да право радника да суд одлучи о његовом тужбеном захтјеву није ничим условљено или ограничено, осим наравно преклузивним роком подношења тужбе из става 4. члана 201. ЗР.

                    

                                                                                            Златко Куленовић, судија, с.р.