Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка б) и г) и члана 61. став 1. тачка д)  Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. фебруара 2017. године,  д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 79. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 34/06, 1/09, 29/10 и 109/11).

          Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 229. став 1. и 3. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14).    

О б р а з л о ж е њ е

          Рато Руњевац, адвокат из Требиња, дао је 14. априла 2016. године Уставном суду Републике Српске (у даљњем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 79. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 34/06, 1/09, 29/10 и 109/11) и члана 229. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14). Иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 229. став 3. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14) Уставном суду, 18. октобра 2016. године, дао је и Анђелко Михајловић из Бањалуке.

        Првоприспјелом иницијативом се указује на лично искуство у примјени оспорених законских прописа и наводи да су оспорене важеће одредбе, као и раније важеће одредбе Закона о прекршајима Републике Српске и Закона о прекршајима Федерације Босне и Херцеговине, неуставне и незаконите, односно да су, код продужења важности саобраћајне и возачке дозволе и другог, грађани присиљени плаћати наводни дуг по основу прекршаја, иако исти нису починили, односно, иако прекршајни акт није стварно постао извршан или правоснажан. Такође, подносилац ове иницијативе сматра да се оспореним прописима повређују људска права на правично суђење и на имовиму гарантована Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, те  предлаже да Суд утврди неуставност и незаконитост наведених законских одредаба.

         И у касније достављеној иницијативи, поред осталог, наводи се да су оспореном одредбом члана 229. став 3. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14) даваоцу иницијативе, али и свим грађанима Републике Српске, угрожена основна људска права, односно право на живот и рад. Давалац ове иницијативе, наиме, сматра да због оспореног законског рјешења није у могућности да продужи возачку дозволу као лични документ и да обавља послове за које се захтијева вожња аутомобилом, због чега је, како наводи, угрожена егзистенција и њему и његовој породици.   

         Суд је, сагласно члану 9. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/12, 29/13 и 90/14), Рјешењем број У-37/16 од 30. новембра 2016. године одлучио да о иницијативама води јединствен поступак, припајајући иницијативу број У-99/16 првоприспјелој иницијативи, која је евидентирана под бројем У-37/16.

      Оспореном одредбом члана 79. став 1. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 34/06, 1/09, 29/10 и 109/11) прописано је да се све новчане казне и трошкови поступка који су изречени на основу коначног и извршног прекршајног налога или правоснажног и извршног рјешења о прекршају уписују у регистар новчаних казни и евидентирају као дуг.

    Оспореним одредбама члана 229. став 1. и 3. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14) прописано је да се све новчане казне и трошкови поступка који су изречени на основу извршног прекршајног налога или правоснажног рјешења о прекршају уписују у Регистар и евидентирају као дуг (став 1) и да се новчана казна и трошкови поступка бришу из Регистра по протеку пет година од дана када су прекршајни налог или  рјешења о прекршају постали правоснажни и извршни (став 3.). 

      Суд је, прије свега, утврдио да је 26. јула 2014. године, ступањем на снагу Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14), престао да важи Закон о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 34/06, 1/09, 29/10 и 109/11), као и то да је иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 79. став 1. Закона који је престао да важи поднесена 14. априла 2016. године, дакле, по протеку више од годину дана од дана престанка важења тог закона. Имајући у виду наведено, Суд, на основу члана 115. Устава Републике Српске, а према коме Уставни суд може оцјењивати уставност закона и уставност и законитост прописа и општих аката који су престали да важе ако од престанка важења до покретања поступка није протекло више од једне године, није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање наведене оспорене одредбе, сходно члану 37. став 1. тачка б) Закона о Уставном суду Републике Српске.

    Такође, Суд је имао у виду да својом Одлуком број У-14/14 од 29. априла 2015. године („Службени гласник Републике Српске“ број 36/15), између осталог, није прихватио иницијативу за оцјену уставности члана 229. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14), да је у образложењу ове одлуке, поред осталог, наведено  да оспореним прописивањем законодавац није изашао из оквира својих уставних овлашћења, да овим чланом предметног закона није дошло до повреде права на мирно уживање имовине грађана гарантованог чланом 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те да Конвенција предвиђа да држава има право да примјењује законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу са општим интересом или да би осигурала наплату пореза или других доприноса или новчаних казни.

       Имајући у виду да је о уставности члана 229. Закона о прекршајима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 63/14) већ одлучивао, Суд је, на основу одредбе члана  37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио је да не прихвати овај дио иницијатива.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и академик проф. др Снежана Савић.