Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске,  члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. фебруара 2017. године, д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности одредбе члана 29. став 3. Закона о одржавању зграда ("Службени гласник Републике Српске" број 101/11). 

О б р а з л о ж е њ е  

Миле Чајевић, адвокат из Фоче, дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности одредбе члана 29. став 3. Закона о одржавању зграда ("Службени гласник Републике Српске" број 101/11) у односу на чл. 48, 49, 54, 56, 111. и 113. Устава Републике Српске и члан 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода. Оваквим законским рјешењем се етажним власницима, како наводи давалац иницијативе, одузима право својине на недјељивом дијелу зграде, без утврђивања општег интереса, приликом уступања истог ради изградње једне или више стамбених јединица, које инвеститор може, ради личног интереса, продати. Поред тога, оспорена законска одредба је, по мишљењу даваоца иницијативе, нејасна и неодређена у погледу подношења захтјева, поступка и надлежности суда, заштите имовинског права етажног власника и правичног обештећења уколико није дао сагласност за одлуку скупштине, која прелази оквире редовног управљања зградом. 

 Народна скупштина Републике Српске доставила је одговор у коме се наводи да је иницијатива неоснована, као и да је присутно непотпуно и неправилно тумачење одредби Устава, као и оспорене одредбе Закона. Уз то, наводи се предмет регулисања Закона о одржавању зграда, те да су, између осталог, дефинисани посебни и заједнички дијелови зграде и прописане обавезе њиховог одржавања и финансирања, док је чланом 29. ст. 1. и 2. Закона прописан начин доношења одлука које се односе на послове редовног управљања зградом и оне које прелазе те оквире одређујући потребну сагласност за њихово доношење. Питање располагања заједничким дијеловима зграде, тј. стицања и одузимања права својине, како се наводи, уређује се Законом о стварним правима, док се овим законом регулише питање управљања зградом. Сматрају да наводи даваоца иницијативе у погледу нејасноће и неодређености оспорене законске одредбе немају уставноправи карактер, те да то може бити, евентуало, питање измјене и допуне овог закона. Предлаже се да Суд дату иницијативу не прихвати. 

Оспореном одредбом члана 29. став 3. Закона о одржавању зграда ("Службени гласник Републике Српске" број 101/11)  прописано је да, ако се не постигне сагласност етажних власника и одлука не донесе у складу са ст. 1. или 2. овог члана, кад за преузимање послова постоје нарочито оправдани разлози, сваки етажни власник може тражити да о томе одлучи суд.

Одредбама Устава Републике Српске у односу на које давалац иницијативе оспорава поменуту законску одредбу утврђено је: да се права и слободе зајемчене овим уставом не могу одузети ни ограничити (члан 48. став 1), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и обавеза само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ставови 1. и 2), да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54), да се законом може ограничити или одузети право својине, уз правичну накнаду (члан 56), да државни органи и организације које врше јавна овлашћења могу у појединачним стварима рјешавати о правима и обавезама грађана или примјењивати мјере принуде и ограничења само у законом прописаном поступку у коме је свакоме дата могућност да брани своја права и интересе и да против донесеног акта изјави жалбу, односно употријеби друго законом предвиђено правно средство (члан 111) и да се против појединачних аката судова, управних и других државних органа, као и организација које врше јавна овлашћења, донесених у првом степену, може изјавити жалба надлежном органу, те да о законитости ових аката одлучује суд у управном спору, ако за одређену ствар није законом предвиђена друга судска заштита (члан 113).  

За оцјену уставности оспорене законске одредбе од значаја су и одредбе Устава којима је утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, као и друге односе од интереса за Републику (тач. 6. и 18. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава) и да физичка и правна лица остварују својинска права на непокретностима према њиховој природи и намјени, у складу са законом (члан 60. став 1).

            Одредбама члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода гарантовано је право на имовину тако што је предвиђено да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, а да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1), те да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других даџбина или казни (став 2).

            Оцјењујући основаност навода даваоца иницијативе Суд је имао у виду да је Законом о одржавању зграда ("Службени гласник Републике Српске" број 101/11) уређено одржавање стамбених зграда, стамбено-пословних зграда, стамбених зграда са гаражама и пословних зграда (члан 1). Према члану 2. овог закона, одржавање зграде, у смислу овог закона, обухвата извођење радова редовног и инвестиционог одржавања станова, пословних просторија и гаража као посебних дијелова зграде, те радова редовног и инвестиционог одржавања заједничких дијелова зграде, чиме се обезбјеђују функционалност и безбједност зграде као цјелине и њених заједничких дијелова, док су одредбама чл. 13. до 17. дефинисани послови који обухватају редовно и инвестиционо одржавање заједничких дијелова зграде, те радови хитних интервенција. Заједнички дијелови зграде дефинисани су чланом 3. тачка ж) овог закона, као дијелови и уређаји који служе згради као цјелини или посебним дијеловима зграде.

Управљање зградом регулисано је одредбама чл. 18. до 32. Закона, на начин да зградом управља заједница, при чему су етажни власници дужни да учествују у управљању непокретношћу по општим правилима о управљању сувласничком ствари, односно зградом управља скупштина етажних власника, коју чине сви етажни власници са једнаким правима и обавезама, без обзира на то да ли су били потписници уговора о оснивању заједнице (члан 24. став 1). Скупштина етажних власника, између осталог, доноси одлуку о претварању таванских просторија у стамбене просторе или надоградњу косог крова са стамбеним простором над постојећим равним кровом зграде (члан 25. тачка ј). Скупштина етажних власника доноси одлуке које се односе на обављање послова редовног управљања зградом за које је потребна натполовична сагласност од укупног броја етажних власника, док је за доношење одлука скупштине које прелазе оквире редовног управљања зградом, као што је промјена намјене или издавање у закуп заједничких просторија, заснивање хипотеке или службености, веће поправке или преправке које нису редовно одржавање, доградња и надоградња зграде, потребна сагласност свих етажних власника (члан 29. ст. 1. и 2).        

Имајући у виду питања која се уређују предметним законом, а која се првенствено односе на одржавање, финансирање и управљање зградом, то је, по оцјени Суда, у интересу свих етажних власника да се обезбиједе њихова имовинска права на заједничким дијеловима зграде, сагласно гаранцијама права на имовину из члана 56. став 1. Устава и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. У конкретном случају, Суд је оцијенио да се одлуке о промјени намјене заједничке недјељиве својине могу доносити под условом да сви етажни власници имају право једнаког одлучивања о начину коришћења заједниких дијелова зграде, као и право на дјелотворну заштиту у случају да одлуком скупштине буде изигран циљ због кога је право на пренамјену заједничких дијелова зграде предметним законом установљено. Ово из разлога што се промјеном намјене не мијења само право коришћења, већ и сва остала права која чине садржину својине. Наиме, Устав гарантује једнаку правну заштиту свих облика својине, дакле и права својине етажних власника на заједничким дијеловима зграде, која, по оцјени Суда, несумњиво представљају имовину етажних власника, у смислу гаранција из чл. 54. и 56. Устава. Имајући у виду да грађани, Уставом гарантована права и слободе, укључујући имовинска права, остварују непосредно на основу Устава (члан 49. став 1) и да се имовинска и друга права и слободе зајемчени овим Уставом не могу одузети нити ограничити (члан 48. став 1), то је, по оцјени Суда, оспорено прописивање сагласно наведеним уставним принципима. Из изложеног, Суд је утврдио да је законодавац оспореним прописивањем, сагласно својим уставним овлашћењима из тач. 6. и 18. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава, обезбиједио правну заштиту својине појединих етажних власника на заједничким дијеловима зграде за случај њене повреде. С обзиром на  наведено, Суд је оцијенио, да је оспорена одредба члана 29. став 3. Закона о одржавању зграда у сагласаности са уставним принципима о заштити имовинских права из чл. 54. и 56. став 1. Устава. Сходно наведеном, оваквим законским рјешењем није дошло ни до повреде права на мирно уживање имовине које је гарантовано чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.         

            Позивање даваоца иницијативе на несагласност оспорене законске одредбе са чл. 111. и 113. Устава Републике Српске, по оцјени Суда, није од утицаја на тражену оцјену уставности. 

Наводи даваоца иницијативе који се тичу неодређености и нејасноће коју наводно ствара одредба члана 29. став 3. Закона, као и начин примјене оспореног законског рјешења, по оцјени Суда, не доводе у питање сагласност оспорене одредбе овог Закона са Уставом.   

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.          

На основу изложеног Суд је одлучио као у диспозитиву овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић и академик проф. др Снежана Савић.