Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске  и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. јануара 2017. године,  д о н и о   ј е

О Д Л У К У

        Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 219. став 2. и члана 221. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16).

О б р а з л о ж е њ е

        Савез синдиката Републике Српске приједлогом је покренуо поступак за оцјењивање уставности члана 219. став 2. и члана 221. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16). Из садржине приједлога произлази да наведене одредбе Закона о раду нису у сагласности са члановима 10. и 41. Устава Републике Српске, те Конвенцијом Међународне организације рада број 87 о синдикалним слободама и заштити синдикалних права и Конвенцијом број 98 о правима на организовање и колективно преговарање. Образлажући разлоге оспоравања предлагач наводи да се оспореним законским рјешењима, којима сe дефинишу различити услови за утврђивање репрезентативности сидиката и удружења послодаваца, синдикат ставља у неравноправан положај у односу на друге социјалне партнере и на тај начин дерогира принцип колективног преговарања. Уз то, предлагач сматра да је оспореним прописивањем нарушено право Синдиката да по слободној вољи доноси сопствене прописе о организовању и функционисању, као и да руководи и управља својим активностима и пословима. Предлаже да Суд утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом.

        У одговору на приједолог који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се, између осталог, да је уставноправни основ Закона, чије одредбе су оспорене, садржан у тачки 12. Амандман XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава, као и да предлагач на неодговарајући и поргешан начин тумачи не само одредбе чланова 10. и 41. Устава него и Закон који оспорава, те међународне акте које наводи у образложењу приједлога. Оспоравајући наводе из приједлога, у одговору се напомиње да се члан 10. Устава односи на права и обавезе грађана која нису ни уређена оспореним одредбама, те да се, чак и у случају да се ова одредба Устава тумачи на начин да се односи и на удружења, конкретно синдикате и удружење послодаваца, не може утврдити да су поједини синдикати (или удружења послодаваца) који испуњавају услове прописане Законом стављени у неравноправан положај у односу на друге синдикате (или удружења послодаваца), који такође испуњавају те исте услове. Уз то, у одговору се указује да су синдикати и удружења послодаваца по својој суштини и чланству различита удружења а разлика се, према наводима из одговора, огледа, прије свега, у чињеници да  синдикати у свом чланству окупљају и заступају интересе физичких лица, а удружења послодаваца окупљају и заступају интересе правних лица ‒ пословних субјеката, тако да се ни са тог аспекта не може говорити о фаворизовању једних грађана у односу на друге. У одговору су оспорени и други наводи предлагача, а посебно да је предлагач паушално указао на  повреде ратификованих конвенција, односно да није образложио на који начин се законодавац мијеша у начин организовања Синдиката и било који синдикат ставља у неравноправан положај у односу на друге синдикате, те отежава услове њиховог организовања и рада. Истиче се да поднесени приједлог суштински одражава незадовољство његовог подносиоца са позитивним законским рјешењем којим је регулисана релевантна материја, али  да исти  из тих разлога не може бити предмет оцјене пред Уставним судом.

         Оспореним чланом 219. став 2. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) прописано је да се репрезентативним синдикатом на нивоу Републике сматра синдикат који испуњава услове из члана 217. став 1. тач. 1), 2), 3) и 4) овог закона и у који је учлањено не мање од 5% од укупно запослених у Републици у најмање три подручја, области и гране, према подацима Републичког завода за статистику. Према оспореном члану 221. наведеног закона репрезентативним удружењем послодаваца у смислу овог закона сматра се удружење послодаваца које испуњава услове из члана 220. став 1. овог закона и у које је учлањено не мање од 10% послодаваца од укупног броја послодаваца у подручју, области или грани на нивоу Републике, под условом да ти послодавци запошљавају не мање од 10% запослених од укупног броја запослених у подручју, области или грани на нивоу Републике.

        У поступку разматрања навода из приједлога Суд је имао у виду да је одредбама Устава Републике Српске у односу на које је оспорена уставност наведених одредаба Закона о раду и одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјењивање уставности оспореног закона утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да је зајемчена слобода синдикалног организовања и дјеловања (члан 41), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49) и да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава).

        Конвенцијом број 87 утврђено је право запослених и послодаваца да без икаквих изузетака и претходног одобрења образују организације по свом избору. Једини услов за слободно синдикално удруживање и дјеловање јесте упис синдикалне организације код надлежног органа.

        Конвенција број 98 обезбјеђује заштиту запослених од дискриминације у запошљавању до које може доћи ако се запошљавање условљава неучлањењем у синдикат или иступањем из синдиката, затим, заштиту од отпуштања или наношења штете запосленом који је члан синдиката или који учествује у синдикалним дјелатностима, као и заштиту од других поступака и мјера које штете синдикалним слободама.

        Оцјењујући основаност навода из приједлога  Суд је имао у виду да се Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) уређују радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законима није другачије одређено (члан 1. став 1), те да је овим законом, између осталог, и то у члану 6, прописано  да је синдикат, у смислу овог закона, самостална, демократска и независна организација радника у коју се они добровољно удружују ради заступања, представљања, унапређивања и заштите својих професионалних, радних, економских, социјалних, културних и других појединачних и колективних права и интереса (став 1), а да се удружењем послодаваца, у смислу овог закона, сматра самостална, демократска и независна организација у коју послодавци добровољно ступају ради представљања, унапређивања и заштите својих пословних права и интереса, у складу са законом (став 2). Поред тога, овим законом је, и то чланом 209, прописано да радници имају право да по свом слободном избору организују синдикат и да се у њега учлањују, у складу са статутом и правилима синдиката (став 1), да послодавци имају право да по свом слободном избору организују одговарајућа удружења послодаваца и да се у њих учлањују, у складу са статутом и правилима тих удружења (став 2), као и  да се синдикат и удружења послодаваца оснивају без икакве претходне сагласности било ког органа власти (став 3), а чланом 210. да радници, односно послодавци слободно одлучују о свом иступању из синдиката, односно из удружења послодаваца. Овим законом је, такође, и то у члану 217. став 1, прописано да се синдикат сматра репрезентативним: ако је основан и дјелује на начелима синдикалног организовања и дјеловања (тачка 1), ако је независан од органа власти и послодаваца (тачка 2), ако се финансира претежно од чланарине и других сопствених извора (тачка 3), ако има потребан број чланова на основу приступница у складу са чл. 219. и 220. овог закона (тачка 4), и ако је уписан у регистар  у складу са законом и другим прописима, а ст. 2. и 3. овог члана да се приликом утврђивања репрезентативности на основу броја чланова, уколико је радник члан више синдиката, у обзир узима само посљедња потписана приступница синдикату, а да у случају да на одговарајућем нивоу организовања дјелује само један синдикат, сматра се да је исти репрезентативан, без обзира на број чланова које окупља. Законом је, такође, прописано да се репрезентативним синдикатом код послодавца сматра сваки синдикат који испуњава услове из члана 217. став 1. овог закона и у који је учлањено не мање од 20% запослених од укупног броја запослених код послодавца (члан 218), да се репрезентативним синдикатом у подручју, области или грани сматра сваки синдикат који испуњава услове из члана 217. овог закона и у који је учлањено не мање од 10% од укупно запослених у подручју, области или грани (члан 219. став 1), као и  да се удружење послодаваца сматра репрезентативним: ако је уписано у регистар у складу са законом и ако има потребан број запослених код послодаваца ‒ чланова удружења послодаваца у складу са чланом 221. овог закона (члан 220. став 1). Према члану 240. став 1. овог закона општи колективни уговор закључују: Влада Републике Српске,  репрезентативно удружење послодаваца и репрезентативни Синдикат, основан за територију Републике Српске.

        Полазећи од наведеног Суд је оцијенио да оспореним одредбама члана 219. став 2. и члана 221. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16)  законодавац није прекорачио своја уставна овлашћења из тачке 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава, нити  је нарушио уставни принцип о слободи синдикалног организовања и дјеловања из члана 41. Устава, који подразумијева право радника да слободно оснивају синдикате као организације, утемељене на доборовољности чланства, које настају и престају вољом  радника и, по правилу, немају прописано вријеме трајања. Имајући у виду да се оспореним законским одредбама само дефинишу критеријуми на основу којих се одређени синдикат односно удружење послодаваца сматра репрезентативним да буде социјални партнер и учествује у колективном преговарању и другим облицима социјалног дијалога, Суд је оцијенио да наведена уставна одредба није релевантна за оцјену оспорених одредаба Закона. Питање адекватности критеријума  на основу којих се одређује статус репрезентативног Синдиката у Републици, односно удружења послодаваца као легитимних учесника у закључивању Општег колективног уговора, по оцјени Суда, искључиво је ствар законодавне политике коју Уставни суд, сагласно одредби члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује. 

      У погледу навода предлагача да је дефинисањем различитих услова које треба да испуњава одређени синдикат да би се сматрао репрезентативним синдикатом на нивоу Републике у односу на услове на основу којих се удружење послодаваца сматра репрезентативним, Синдикат стављен у неравноправан положај у односу на друге социјалне партнере у поступку колективног преговарања, Суд је имао у виду да се начело равноправности, односно забрана дискриминације из члана 10. Устава, као једно од основних људских права, односи само на грађане, дакле на физичка лица, и то у погледу њихових личних својстава као што су раса, пол, језик, национална припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање и др. Због тога се, у конкретном случају, у контексту евентуалне неравноправности не могу оцјењивати законске одредбе које се односе исључиво на правне субјекте као што су синдикат и удружење послодаваца.

        Позивање предлагача на Конвенцију Међународне организације рада број 87 и  Конвенцију број 98, те Европску Конвенције за заштиту људских права и основних слобода није, по оцјени Суда, од утицаја на оцјену уставности оспорених законских одредби, будући да се законским дефинисањем критеријума репрезентативности не ограничавају универзалне слободе и права на синдикално организовање установљена наведеним међународним актима, како то паушално и погрешно тврди предлагач.

       На основу изложеног одлучено је као у диспозитиву ове одлуке.

       Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.