Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. јануара 2017. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Одбацује се приједлог за оцјењивање уставности члана 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15).
О б р а з л о ж е њ е
Jелшинград Ливар, Ливница челика а.д. Бања Лука, приједлогом је покренуо поступак за оцјењивање уставности члана 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15). У приједлогу се наводи да оспорена законска одредба, која прописује да право на старосну пензију има полицијски службеник, службеник Судске полиције Републике Српске и припадник службе обезбјеђења ‒ полицајац казнено-поправне установе у Републици Српској када наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота, није у сагласности са Уставом Републике Српске, и то чланом 5. став 1. ал. 3, 4. и 5, те члановима 10. и 108. став 1. Устава. Предлагач оспорава наведено законско рјешење због тога што њиме није омогућено да и радници који раде на радним мјестима на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем имају право на старосну пензију када наврше 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота. С тим у вези предлагач указује на ситуацију у којој се налазе радници овог предузећа који раде на радним мјестима на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем, а којима није омогућено да, као и лица из оспореног законског рјешења, имају право на старосну пензију када наврше 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота. Из наведених разлога предлаже да Суд утврди да оспорена одредба Закона није у сагласности са Уставом Републике Српске.
У одговору Народне скупштине Републике Српске оспорени су наводи предлагача да је оспорена законска одредба у несагласности са наведеним одредбама Устава Републике Српске. У одговору се наводи да је Законом о пензијском и инвалидском осигурању, сагласно уставном овлашћењу законодавца, уређено обавезно пензијско и инвалидско осигурање, као и права и обавезе по основу тог осигурања. Основни разлог за оспорено нормирање је, према наводима из одговора, цјелисходна процјена законодавца да полицијски службеници, службеници Судске полиције Републике Српске и припадници службе обезбјеђења ‒ полицајци казнено-поправних установа у Републици Српској најчешће навршавају 40 година пензијског стажа неколико година прије година прописаних као услов за остваривање права на старосну пензију из члана 42. став 1. Закона, па је неспорно да након навршених одређених година живота, због природе и тежине посла, не могу успјешно да обављају своју професионалну дјелатност. Поред тога, у одговору се указује на одредбу члана 43. Закона којом су, како се наводи, регулисана права и услови за стицање пензије радника који раде на радним мјестима са повећаним ризиком и којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем и наглашава да су осигураницима који раде на радним мјестима са повећаним ризиком, у односу на остале осигуранике, а у складу са цјелисходном процјеном законодавца, већ прописани повољнији услови за остваривање права на старосну пензију.
Оспореним чланом 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15) прописано је да се у члану 42. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11 и 82/13) додаје нови став, који гласи:“ (3) Изузетно од става 1. овог члана, право на старосну пензију има полицијски службеник, службеник Судске полиције Републике Српске и припадник службе обезбјеђења ‒ полицајац казнено-поправне установе у Републици Српској када наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота“.
Рјешењем број У-23/16 од 13. јула 2016. године („Службени гласник Републике Српске“ број 62/16) Уставни суд Републике Српске није прихватио иницијативу за оцјену уставности члана 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Службени гласник Републике Српске“ број 103/15). Тим рјешењем Суд је оцијенио да је прописивање као оспореном одредбом члана 4. Закона, сагласно овлашћењу законодавца из члана 68. тачка 12. Устава да уреди и обезбиједи систем у области социјалног осигурања ствар законодавне политике коју Устaвни суд, сагласно одредби члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује.
С обзиром на наведено Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одбацио приједлог за оцјењивање уставности члана 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15), јер је већ одлучивао о истој ствари.
На основу изложеног одлучено је као у диспозитиву овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-20/16
25. јануара 2017. године
|
|
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДA
Мр Џерард Селман, с.р.
|