Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5.  и  члана 61. став 1. тач. г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. новембра 2016. године,  д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 237. став 2, члана 247. став 2., чланова 301а и 301б, члана 383. став 2, члана 387. став 2. и члана 395 Закона о парничном поступку (“Службени гласник Републике Српске” бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13).    

О б р а з л о ж е њ е

           Центар за хуману политику из Добоја дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу  за покретање поступка за  оцјену уставности члана 237. став 2. члана 247. став 2. и чланова 301а и 301б Закона о парничном поступку (“Службени гласник Републике Српске” бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13). Давалац иницијативе истиче да се одредбама оспореног члана 237. став 2. овог закона доводе у неравноправан положај грађани и правна лица у Републици Српској по основу вриједности судског спора, ограничавају се и онемогућавају у коришћењу ревизије као правног средства и  да се тиме угрожавају уставни принципи о равноправности у правима, једнакости пред законом, уживању исте правне заштите и једнакој заштити права у поступку пред судом. Исти уставни принципи су угрожени и оспореним чланом 247. став 2. и члановима 301а и 301б Закона, којима се, како је наведено, грађани и правна лица доводе у неравноправан положај по основу образовања и имовног стања, односно да се они који немају финансијских могућности да ангажују адвоката, као и они који немају завршен правни факултет и положен правосудни испит, ограничавају или онемогућавају да као пуномоћници учествују у поступку по ревизији. Поред наведеног, по мишљењу даваоца иницијативе, оспорени чланови Закона нису у сагласности ни са чланом 300. истог закона. У иницијативи је наведено да је оспореним одредбама члана 247. став 2. и чланова 301а и 301б Закона, које су измијењене и допуњене 2013. године, суспендовано право странке  да изјави ревизију лично, чиме се ограничава приступ ревизионом суду и коришћење ревизије као правног средства.

Допуном иницијативе истог даваоца оспорена је уставност и  члана 383. став 2, члана 387. став 2, члана 395. као и, како је наведено, других чланова овог закона који се односе на трошкове поступка, такође због несагласности са члановима 10. и 16. Устава Републике Српске. Наиме, давалац иницијативе сматра да се и овим одредбама у неравноправан положај доводе лица или странке у парничном поступку у Републици Српској по основу образовања, друштвеног положаја или својства да неко јесте или није адвокат, правобранилац и слично, и у вези с тим предлаже да Суд од доносиоца Закона затражи да прецизније регулише право на трошкове лица која нису адвокати и правобраниоци, односно да се странкама које саме себе заступају признају разумни трошкови. Такође, допуном иницијативе исти давалац је оспорио уставност одредбе члана 103. Закона о измјенама и допунама Закона о парничном поступку (“Службени гласник Републике Српске” број 61/13), односно већ оспорену одредбу члана 395. основног закона. Овим поднеском је наглашено да је  прописивање судских трошкова по посебној тарифи за Правобранилаштво и Центар за пружање бесплатне правне помоћи несагласно са уставним одредбама о равноправности грађана јер ове институције не могу по два основа остваривати приходе или бити плаћени за свој рад. Посљедњом допуном иницијативе давалац иницијативе предлаже да Суд, у складу са његовим овлашћењима, донесе мјеру која би омогућила грађанима да буду обештећени за неостварена права због, како је наведено, постојања неуставних одредаба овог закона.

       У одговору на наводе из иницијативе, који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске, поред осталог, наведено је да  је иницијатива неоснована и да се истом нетачно и непотпуно тумачи Устав Републике Српске. Да би се могло говорити о дискриминаторским елементима одређених одредаба и поступања, они морају подразумијевати различит третман лица која се налазе у истим или сличним околностима, а у конкретном случају се ради о адресатима који имају право на награду за рад адвоката и других лица и којима закон признаје право на награду, с једне стране, и, са друге стране, адресата који не испуњавају услове утврђене Законом. Такође, истичу да се погрешно и непотпуно тумачи Устав када се тврди да постоји дискриминација у Законом одређеном праву на ревизију у парничном поступку, јер су, како је наведено, Законом уређени услови једнаки за све парничне странке  за улагање ревизије, као ванредног правног средства. Такође наводе, уколико се у примјени законске норме укаже евентуална потреба за измјене или допуне оспорених одредби Закона, у сврху њиховог побољшања или употпуњавања, те указивања на незадовољство одређеним законским рјешењем ‒ да то свакако није од уставоправног значаја већ редовне легислативне процедуре, као и то да није у надлежности Суда да оцјењује међусобну неусаглашеност одредаба члана 247. став 2. и чланова 301а и 301б са чланом 300. став 1. Закона о парничном поступку. С обзиром на наведено предлажу да Суд не прихвати поднесену иницијативу.

 Оспореним одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник Републике Српске” бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13) прописано је да ревизија није дозвољена ако вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде не прелази 30.000 KM, а у привредним споровима 50.000 КМ (члан 237. став 2); да је ревизија недозвољена ако није изјављена преко пуномоћника из члана 301б овог закона ако је изјављена од лица које није овлашћено за подношење ревизије или лица које је одустало од ревизије или ако лице које је изјавило ревизију нема правни интерес за подношење ревизије, или ако је ревизија изјављена против пресуде против које се по закону не може изјавити (члан 247. став 2); да, ако у имовинскоправним захтјевима вриједност предмета спора прелази износ од 50.000 КМ, пуномоћници правних лица могу бити само лица која имају положен правосудни испит и у поступку по ревизији странку мора, као пуномоћник, заступати адвокат, осим ако је сама странка адвокат, и да изузетно од става 1. овог члана, странка може сама изјавити ревизију, ако има положен правосудни испит, односно за странку ревизију може изјавити пуномоћник који је, према одредбама овог или других закона, овлашћен да заступа странку, а који има положен правосудни испит (чланови 301а и 301б); да парнични трошкови обухватају и награду за рад адвоката и других лица којима закон признаје право на награду (члан 383. став 2); да, ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, ови трошкови одмјериће се по тој тарифи (члан 387. став 2) и да се одредбе о трошковима поступка примјењују на странке које заступају Правобранилаштво и Центар за пружање бесплатне правне помоћи те да трошкови поступка из става 1. овог члана обухватају трошкове у складу са Тарифом о накнадама и наградама за рад адвоката у Републици Српској (члан 395).       

У поступку оцјењивања уставности оспорених одредби закона Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да су грађани равноправни у слободама,  правима и дужностима и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10); да свако има право на једнаку заштиту својих права пред судом (члан 16); да Република и општина буџетом утврђују јавне приходе и јавне расходе те да су средства буџета порези, таксе и други законом утврђени приходи  (члан 62); да Република уређује и обазбјеђује организацију, надлежност и рад државних органа (тачка 10. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава); да је надлежност Народне скупштине Републике Српске да доноси законе,  друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2); да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са уставом (члан 108. став 1) и да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђује законом (члан 122).

Полазећи од наведених уставних одредаба Суд је утврдио да је у њима садржано овлашћење Народне скупштине Републике Српске да овим законом одреди правила поступка редовних судова који расправљају и одлучују у грађанскоправним споровима. Сагласно наведеним уставним одредбама законодавац је прописао када странке могу изјавити ревизију као ванредни правни лијек, начин подношења тог правног лијека, начин заступања странке у овом поступку, као и одредити шта сачињава парничне трошкове и коме они припадају.       

Оцјењујући уставност оспорених одредаба члана 237. став 2, члана 247. став 2. и чланова 301а и 301б Закона Суд је утврдио да се прописивањем када ревизија није дозвољена и која лица могу бити пуномоћници правних лица у имовинскоправним захтјевима, а која лица као пуномоћници морају заступати странку у поступку по ревизији, те када странка може сама  изјавити ревизију, односно када пуномоћник може изјавити ревизију за странку ‒ не нарушава уставни принцип на једнаку правну заштиту зајемчен чланом 10. Устава, те да нису повријеђене ни одредбе члана 16. став 1. Устава, јер се ове одредбе Устава односе на све који се пред судом појављују као странке. У вези са наведеним, Суд је оцијенио да је законодавац оспореним одредбама Закона, свим правним и физичким лицима под истим условима омогућио судску заштиту у парничном поступку, што подразумијева и право на улагање ванредних правних лијекова, као и то да се, захтјевом за стручно заступање, права странака штите и грађани не дискриминишу према образовању и имовном стању, како тврди давалац иницијативе. Поред тога, законско ограничење могућности  изјаве ревизије кроз минималну утврђену вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде, како је прописано оспореним чланом 237. став 2. Закона, као и ограничење у имовинскоправним захтјевима из оспорених чланова 301а и 301б Закона, по оцјени Суда, сагласно је јавном интересу ефикасне судске заштите права, што подразумијева и право на одређени квалитет у поступку по ванредним правним лијековима, због чега се она не може сматрати обликом дискриминације грађана.

Имајући у виду одредбу члана 115. Устава Републике Српске, Уставни суд не може од доносиоца Закона да тражи да прецизније регулише право на трошкове лица која нису адвокати и правобраниоци, односно да се странкама које саме себе заступају признају разумни трошкови, како је предложено иницијативом, јер овим чланом Устава није предвиђена могућност да Уставни суд оцјењује међусобну сагласност оспорених одредаба члана 247. став 2. и чланова 301а и 301б  Закона са чланом 300. став 1. овог закона.

Поред тога, Суд је оцијенио да су рјешења из оспореног члана 383. став 2. и  члана 387. став 2. Закона, односно прописивање да парнични трошкови обухватају и награду за рад адвоката и других лица којима закон признаје право на награду и да ће се ови трошкови ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, одмјерити по тој тарифи, ствар законодавне политике, коју Уставни суд, такође на основу одредбе члана 115. Устава, није овлашћен да оцјењује, при чему треба имати у виду да зајемчено начело грађанске једнакости и равноправности из члана 10. Устава не подразумијева једнакост у апсолутном смислу те рјечи, већ гарантује једнакост лица која се налазе у идентичним правним ситуацијама.

Оцјењујући уставност оспореног члана 395. Закона о парничном поступку (“Службени гласник Републике Српске” бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13), Суд је утврдио да  Рјешењем број У-3/13 од 23. децембра 2013. године Уставни суд Републике Српске није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 395. Закона о парничном поступку (“Службени гласник Републике Српске” бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13). С обзиром  на то да је одлучивао о истој правној ствари, односно о уставности исте законске одредбе која је оспорена и овом иницијативом, Суд je, сходно члану 37. став 1. тачка  г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), одлучиo да иницијативу у овом дијелу не прихвати.

Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није надлежан да разматра захтјев даваоца иницијативе да се донесе мјера која би омогућавала грађанима да буду обештећени за неостварена права због, како је наведено, постојања неуставних одредаба овог закона.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана  40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење, Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.