Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана  61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. октобра 2016. године,  д о н и о  ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

           Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 2. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” број 60/15) у дијелу којим су у члану 348. Закона о стварним правима («Службени гласник Републике Српске» бр. 124/08, 58/09 и 95/11) додати нови ставови 7. и 10, и члана 3. истог Закона, у дијелу којим је послије члана 348. Закона о стварним правима («Службени гласник Републике Српске» бр. 124/08, 58/09 и 95/11) додат члан 348 а, ставови 1. и 3.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

          Вукота Говедарица из Гацка и Игор Остојић из Бијељине дали су Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање чланова 2. и 3. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” број 60/15). У иницијативи се наводи да су оспорене одредбе овог закона супротне одредби члана 58. ст. 1. и 2. Устава Републике Српске, односно да је овом члану Устава супротно прописивање да се средства у својини Републике Српске и локалне самоуправе могу отуђивати испод тржишне цијене или без накнаде и да детаљније услове за отуђење предметних некретнина и оснивање права грађења на истим доноси Влада и Скупштина јединице локалне самоуправе. Образлажући наведени став даваоци иницијативе наводе да је чланом 58. став 1. Устава Републике Српске утврђено да се средства у својини Републике Српске и јединице локалне самоуправе могу отуђивати, по правилу, само по тржишним критеријумима и да се услови отуђења некретнина у друштвеној својини утврђују законом. Због наведеног предлажу да Суд утврди несагласност оспорених одредаба чланова 2. и 3. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима са наведеним уставним одредбама.

           Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.

           Оспореним чланом 2. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” број 60/15) прописано је да се у члану 348. Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 124/08, 58/09 и 95/11) додају нови ст. 7, 8, 9, 10. и 11, који гласе:

«(7) Изузетно од става 1. овог члана, непокретности у својини Републике и јединице локалне самоуправе могу  се отуђити испод тржишне цијене или без накнаде, а у циљу реализације инвестиционог пројекта од посебног значаја за регионални, односно локални економски развој.

(8) Непокретности из става 7. овог члана, укључујући и право грађења и давања земљишта, у закуп, могу бити улог јавних партнера за оснивање заједничког привредног друштва, као и неког другог организационом облика, са приватним партнером, у складу са прописима који регулишу јавно-приватно партнерство.

(9) Одлуку о утврђивању посебног интереса на основу којег се приступа реализацији ивестиционог пројекта из става 7. овог члана доноси Влада – уколико су непокретности у својини Републике, односно скупштина јединице локалне самоуправе – уколико су непокретности у својини јединице локалне самоуправе.

(10) Детаљније услове и начин за отуђење непокретности из става 7. овог члана, за непокретности у својини Републике, уредбом прописује Влада за непокретности у својини Републике, односно правилником скупштине јединице локалне самоуправе за непокретности у својини јединице локалне самоуправе.

(11) Прописе из става 10. овог члана, Влада и скупштина јединице локалне самоуправе донијеће у року од три мјесеца од дана ступања на снагу овог закона.»

          Такође, оспореним чланом 3. истог Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима, прописано је да се послије члана 348. Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 124/08, 58/09 и 95/11), додаје нови члан 348а, који гласи:

            „(1) Ради отклањања посљедица елементарних непогода и стамбеног збрињавања угроженог становништва, на непокретностима у својини Републике или јединице локалне смоуправе може се основати право грађења, без накнаде.

            (2) Право грађења  из става 1. овог члана може се основати и у циљу рјешавања стамбених питања породица погинулих бораца и ратних војних инвалида.

            (3) Детаљније услове и начин  оснивања права грађења на непокретностима из ст. 1.  и 2. овог члана, уредбом прописује Влада за непокретности у својини Републике, односно правилником скупштине јединице локалне самоуправе за непокретности у својини јединице локалне самоуправе.

            (4) Прописе из става 3. овог члана, Влада и скупштина јединице локалне самоуправе донијеће у року од шест мјесеци од дана ступања на снагу овог закона.

            Суд је, прије свега, утврдио да из садржаја поднесене иницијативе произлази да су подносиоци иницијативе конкретно оспорили уставност одредаба члана 2. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” број 60/15), у дијелу којим су у члану 348. Закона о стварним правима («Службени гласник Републике Српске» бр. 124/08, 58/09 и 95/11) додати нови ставови 7. и 10, и  члана 3. истог Закона у дијелу којим је послије члана 348. Закона о стварним правима додат члан 348 а, ставови 1. и 3, због чега је оцјењивана уставност тих законских одредаба.

            У поступку оцјењивања оспорених законских одредаба Суд је имао у виду Амандман  XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава и којим је у тачкама 6, 8. и 18. утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, основне циљеве и правце привредног, научног, технолошког, демографског и социјалног развоја као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Такође, Суд је, у конкретном случају, имао у виду и члан 58. став 1. Устава, према којем својинска права и обавезе над средствима у друштвеној својини  и услови под којима се та средства преносе у друге облике својине уређују се законом, те став 2. овог члана који је замијењен тачком 2. Амандмана XXXI која гласи: “Средства у друштвеној и државној својини могу се отуђивати, по правилу, само по тржишним критеријима.“

            Полазећи од чињенице да су на основу друштвено-економских промјена наступиле и промјене у својинскоправним односима и да су Законом о стварним правима, у складу са новонасталим односима у тој области, на цјеловит начин уређени стицање, коришћење, располагање, заштита, ограничења и престанак права својине, других стварних права и државине, Суд је утврдио да се овим законом, поред регулисања услова и поступка за промет и располагање непокретностима у својини Републике и јединица локалне самоуправе, и правом грађења, оспореним одредбама прописују услови под којима се, изузетно од става 1. члана 348. Закона о стварним правима,  ове некретнине  могу  отуђити испод тржишне цијене или без накнаде, те се прописују услови под којима се на тим непокретностима у својини Републике или јединице локалне самоуправе може основати право грађења, без накнаде. У вези са наведеним Суд је имао у виду да се, према поменутој одредби става 1. члана 348. основног текста закона, непокретностима у својини Републике и јединица локалне самоуправе, као и са правом грађења може располагати само на основу јавног конкурса и уз накнаду утврђену по тржишној цијени, ако посебним законом није другачије одређено.

            Имајући у виду наведене одредбе Устава и Закона, Суд је, у поступку оцјењивања уставности оспорених дијелова одредаба члана 2. и 3. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима, оцијенио да прописивањем изузетака од става 1. члана 348. Закона о стварним правима није дошло до повреде уставне гаранције из члана 58. став 2. Устава према којој се средства у друштвеној и државној својини могу отуђивати, по правилу, само по тржишним критеријумима.

Имајући у виду да у погледу некретнина у јавном власништву посебан значај има регулисање поступка и услова за њихово располагање, Суд је оцијенио да је овим измјенама Закона, поред већ прописаних изузетака у њиховом располагању (члан 348. основног текста  Закона), прописано да се, такође изузетно, ове некретнине могу отуђити испод тржишне цијене или без накнаде у циљу реализације инвестиционог пројекта од посебног значаја за регионални, односно локални економски развој, као и да се ради отклањања посљедица елементарних непогода и стамбеног збрињавања угроженог становништва, на непокретностима у својини Републике или јединице локалне смоуправе може основати право грађења без накнаде.

Дакле, законодавац је, сходно својој цјелисходној процјени, поред императивне одредбе да се о непокретностима у својини Републике или јединице локалне смоуправе и о праву грађења може располагати само на основу јавног конкурса и уз накнаду утврђену по тржишној цијени, ако посебним законом није другачије одређено, одредио и изузетке у располагању са наведеним некретнинама које налажу различите животне ситуације. Ови изузеци, по оцјени Суда, поред тога што посебно одређују услове и начине располагања на непокретностима у својини Републике или јединице локалне смоуправе и праву грађења, као стварима у јавној својини, доприносе и једнакости свих учесника у поступку располагања истим, јер је чињеница да је значајан дио некретнина посебним прописима подвргнут различитим правним режимима.Такође, ратио легис ових изузетака је, по оцјени Суда, и у томе да се оваквим располагањем омогућава остваривање виших интереса који су често супротстављени, јер је профитабилно коришћење тих некретнина економски интерес јавноправног власника, док се потребе грађана остварују могућношћу њиховог стицања и коришћења под најповољнијим условима. С обзиром на наведено, Суд је оцијенио да оспорене одредбе члана 2. Закона у дијелу којим је у члану 348. Закона о стварним правима («Службени гласник Републике Српске» бр. 124/08, 58/09 и 95/11) додат нови став 7. и  члану 3. истог Закона, у дијелу којим је послије члана 348. Закона о стварним правима («Службени гласник Републике Српске» бр. 124/08, 58/09 и 95/11) додат члан 348 а став 1, нису несагласне уставној одредби става 2. члана 58. Устава који је замијењен тачком 2. Амандмана XXXI, односно да је, у смислу одреднице овог члана Устава која гласи „по правилу“ законодавац одредио, и поред правила да се непокретностима у својини Републике и јединица локалне самоуправе, као и са правом грађења може располагати само на основу јавног конкурса и уз накнаду утврђену по тржишној цијени, ако посебним законом није другачије одређено, и друге могућности располагања непокретностима у својини Републике и јединица локалне самоуправе, па тиме и могућност њеног отуђења испод тржишне цијене или без накнаде, као  и оснивање права грађења, без накнаде.

         Такође, и у погледу оспоравања новелираног члана 348. став 10.  и  новог члана 348 а став 3. Закона, којим је прописано да детаљније услове и начин за отуђење непокретности у својини Републике, уредбом прописује Влада, односно скупштина јединице локалне самоуправе за непокретности у својини јединице локалне самоуправе (новела члана 348. став 10) и да детаљније услове и начин оснивања права грађења на овим непокретностима, уредбом прописује Влада за непокретности у својини Републике, односно правилником скупштине јединице локалне самоуправе за непокретности у својини јединице локалне самоуправе (нови члан 348а став 3), Суд је оцијенио да законодавац није повриједио уставну гаранцију утврђену чланом 58. став 1. Устава, према којој се својинска права и обавезе над средствима у друштвеној својини  и услови под којима се та средства преносе у друге облике својине уређују законом.

Наиме, имајући у виду све аспекте настале својинске трансформације, односно претварања права управљања, коришћења и располагања на непокретностима у друштвеној, односно државној својини у право својине, на основу чега су оспореним одредбама Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима, сврстани у завршне одредбе, уређена су  и питања овлашћења Владе Републике Српске и јединице локалне самоуправе за разраду ових законских одредаба, Суд је оцијенио да се овако прописивање не може доводити у везу са уставним принципом из члана 58. став 1. Устава Републике Српске.

По оцјени Суда, подносиоци иницијативе су очигледно превидјели да је у одредби члана 58. став 1. Устава садржано овлашћење Републике Српске да законом уреди услове власничке трансформације једног, раније постојећег облика својине у други, сагласно позитивном законодавству, односно да се утврди обим слободе воље субјеката права у одлучивању приступања својинској промјени коју закон допушта и уређује. Отуда прописивање као у оспореним одредбама новелираних одредаба чланова 348. став 10. и 348а став 3. Закона не представља даље прописивање законских услова промјене титулара својинских права, већ управо разраду законских услова те власничке трансформације, који услови су претходно прописани одредбама чланова 348. став 1. и 348а став 1. истог закона, чиме се не доводе у питање уставне гаранције из члана 58. став 1. Устава,  на које се позивају подносиоци иницијативе.

           Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

           На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

          Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-47/15

26. октобра 2016. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>