Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачке а) и б)  Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. октобра 2016. године, д о н и о  је

 О Д Л У К У

   Утврђује се да члан 2. став 1. Одлуке о комуналној накнади ("Службени гласник Града Бања Лука" број 5/13), у дијелу који гласи: "... привременом или сталном, изграђеном са одобрењем за грађење или без одобрења за грађење...", и став 2. ове одлуке, нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" број 124/11).

О б р а з л о ж е њ е

      "Тржница" д.о.о. Бања Лука поднијела је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) приједлог за оцјењивање уставности и законитости члана 2. Одлуке о комуналној накнади ("Службени гласник Града Бања Лука" број 5/13), коју је донијела Скупштина Града Бања Лука. Предлагач сматра да доносилац предметне одлуке није могао оспореном одредбом члана 2. овог општег акта одредити обвезнике плаћања комуналне накнаде на начин који није у сагласности са чланом 24. Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гланик Републике Српске" број 124/11). У вези са наведеним, посебно истиче да није у надлежности скупштине јединице локалне самоуправе да одређује круг лица која су обвезници плаћања комуналне накнаде, јер је то питање у домену законодавца. Слиједом наведеног, предлаже да Суд, након проведеног поступка, утврди да оспорени члан 2. Одлуке о комуналној накнади није у сагласности са Законом о комуналним дјелатностима, те стога ни чланом 108. Устава Републике Српске.  

    Поред тога, предлагач тражи да Суд обустави од извршења појединачне акте и радње које су предузете на основу оспорене одлуке, до доношења коначне одлуке Суда о њеној уставности и законитости, са циљем спречавања даљих штетних посљедица које ће њеном примјеном настати за већи број физичких и правних лица на које се ова одлука односи.

   У одговору који је на приједлог доставила Скупштина Града Бања Лука наводи се да је оспорена одлука донесена на основу овлашћења из члана 22. Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гланик Републике Српске" број 124/11), те да је оспорена одредба ове одлуке у цијелости сагласна члану 24. овог закона, с обзиром на то да Одлуком њен доносилац није прописао обвезнике комуналне накнаде, како се то тврди у инцијативи, већ је преписана законска одредба која дефинише ове субјекте. Одлуком се, како се даље истиче, поштују права физичких и правних лица који су обвезници комуналне накнаде и у потпуности су стављени у равноправан положај, са циљем да се на законит начин прикупљају средства за обављање комуналних дјелатности заједничке комуналне потрошње.

   Одлука о комуналној накнади ("Службени гласник Града Бања Лука" број 5/13) донесена је на основу члана 22. Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" број 124/11), члана 30. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 101/04, 42/05 и 118/05) и члана 32. Статута Града Бања Лука ("Службени гласник Града Бања Лука" бр. 25/05, 30/07 и 17/12). Оспореним чланом 2. ове одлуке прописано је да су обвезници комуналне накнаде власници или носиоци права располагања на стамбеном, пословном или другом простору, привременом или сталном, изграђеном са одобрењем за грађење или без одобрења за грађење, носиоци станарског права, закупци стамбеног, пословног и другог простора, односно физичка и правна лица која су корисници објеката и уређаја заједничке комуналне потрошње (став 1). Под другим простором, у смислу ове одлуке, сматра се гаражни простор, помоћни простор, као и дворишни и господарски објекти и слично (став 2.).

      Приликом оцјењивања уставности и законитости оспореног члана 2. предметне одлуке, Суд је имао у виду да према тачки 11. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује систем јавних служби. Поред тога, одредбом члана 102. став 1. тачке 2. и 6. Устава Републике Српске утврђено је да општина преко својих органа, у складу са законом, уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности и извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини. Надаље, према члану 30. став 1. алинеја 9. Закона о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 101/04, 42/05 и 118/05), у надлежности скупштине општине је и да доноси одлуке о комуналним таксама и другим јавним приходима, када је овлашћена законом.

   Поред тога, Законом о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" број 124/11), који је означен као правни основ за доношење оспорене одлуке, прописано је да је корисник комуналне услуге физичко лице, предузетник, удружење грађана, привредно друштво и друга правна лица, органи, организације и институције јавних служби који на законит начин користе комуналне производе и услуге (члан 3. тачка т), да скупштина јединице локалне самоуправе, у складу са овим законом, прописује обавезу плаћања комуналне накнаде за коришћење објеката и уређаја заједничке комуналне потрошње (члан 22. став 1), те да се одлуком скупштине јединице локалне самоуправе којом се уводи обавеза плаћања комуналне накнаде одређују основи и мјерила којима се утврђује висина накнаде, зависно од степена опремљености насеља комуналним објектима и уређајима заједничке комуналне потрошње и квалитета и стандарда комуналних производа и услуга (члан 22. став 2). Према члану 23. истог закона, комунална накнада се одређује према јединици изграђене корисне површине (м2) за стамбени, пословни и помоћни простор и објекте друштвеног стандарда.

       У конкретном случају Суд је посебно узео у обзир и одредбу члана 24. Закона о комуналним дјелатностима, којом је утврђен круг лица која су обвезници комуналне накнаде тако што је прописано да су то власници стамбеног, пословног или другог простора, носиоци станарског права, закупци стамбеног, пословног или другог простора, односно физичка и правна лица која су корисници објеката и уређаја заједничке комуналне потрошње.    

      Имајући у виду наведене законске одредбе, Суд је оцијенио да је Скпштина Града Бања Лука била овлашћена да донесе оспорену одлуку, којом се, са циљем извршавања Закона о комуналним дјелатностима, поближе прописују основе, мјерила и критеријуми на основу којих се одређује висина комуналне накнаде, обрачун и рокови плаћања комуналне накнаде на подручју града. Међутим, по оцјени Суда, нормирањем из оспореног члана 2. став 1. предметне одлуке, у дијелу који гласи "... привременом или сталном, изграђеном са одобрењем за грађење или без одобрења за грађење...", као и става 2. истог члана, дошло је до повреде начела законитости из члана 108. Устава, јер је доносилац овог општег акта предметне правне односе уредио на начин који није у цијелости у сагласности са чланом 24. Закона о комуналним дјелатностима. Наиме, овом законском одредбом законодавац је, на основу својих уставних овлашћења, дефинисао субјекте који су обвезници комуналне накнаде, тако да се актом јединице локалне самоуправе не може на другачији начин регулисати ово питање. У конкретном случају, доносилац предметне одлуке је нормирањем из оспореног члана 2. став 1, у дијелу који гласи: "... привременом или сталном, изграђеном са одобрењем за грађење или без одобрења за грађење...", те става 2. овог члана, којим је дефинисао који објекти се сматрају "другим простором" у смислу овог члана, проширио одредбу члана 24. Закона о комуналним дјелатностима. Оваквим прописивањем Скупштина Града Бања Лука је, по оцјени Суда, изашла из оквира својих уставних и законских овлашћења, јер није могла додатно, мимо Закона, одређивати статус објеката чији власници су обвезници комуналне накнаде, нити је била овлашћена да дефинише који објекти се сматрају "другим простором" приликом утврђивања обавезе плаћања комуналне накнаде. Члан 22. Закона о комуналним дјелатностима, који је наведен као правни основ за доношење оспорене одлуке, не садржи овакво овлашћење за скупштину јединице локалне самоуправе, већ прописује да се њеном одлуком, у складу са законом: "одређују основи и мјерила за утврђивање висине комуналне накнаде зависно од степена опремљености насеља комуналним објектима и уређајима заједничке комуналне потрошње и квалитета и стандарда комуналних производа и услуга". Суд сматра да је уређивање ових правних односа у ингеренцији искључиво законодавца, који регулише сва темељна питања у погледу утврђивања обавезе плаћања комуналне накнаде, односно, у конкретном случају, дефинише објекте поводом којих настаје ова обавеза за титуларе одређених права на њима, тако да јединица локалне самоуправе не може подзаконским актом, који се доноси са циљем извршавања закона, интервенисати у ову материју на начин како је то прописано оспореном нормом предметне одлуке.

         С обзиром на чињеницу да је овим одлучено о уставности и законитости одредбе члана 2. оспорене Одлуке о комуналној накнади, Суд сматра да је беспредметно разматрати захтјев предлагача да се обуставе од извршења појединачни акти и радње који су донесени, односно предузети на основу ове одлуке.

      На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

     Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.