Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 13. јула 2016. године, д о н и о  ј е

Р  Ј  Е  Ш  Е  Њ  Е

Не прихвата се иницијатива за оцјену уставности члана 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15).

Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјену уставности члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11). 

Не прихвата се иницијатива за обуставу извршења појединачног акта, односно радње предузете на основу оспорених одредби Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15).

О б р а з л о ж е њ е

Раде Милић и Чедо Зекић из Козлука, Жељко Видовић из Бијељине, Драган Јовичић из Шековића и Витомир Мирон из Хан Пијеска дали су Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11) и члана 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15). Даваоци иницијативе сматрају да оспорене законске одредбе, којима је прописано да се лице са утврђеним посебним стажом не може истог одрећи, као и да, изузетно, право на старосну пензију има полицијски службеник, службеник Судске полиције Републике Српске и припадник службе обезбјеђења – полицајац казнено-поправне установе у Републици Српској када наврши 40 пензијског стажа, без обзира на година живота, нису у сагласности са начелом једнакости грађана утврђеним чланом 10. Устава Републике Српске, као и у односу на чл. 41. до 43. предметног закона. Сматрају да се оспореним рјешењем одређена категорија лица, у погледу услова пензионисања и висине пензије, доводи у неповољан положај у односу на остале осигуранике. У прилог томе даваоци иницијативе наводе да су у поступку пензионисања и да ће им се у пензијски стаж урачунати и посебан стаж у двоструком трајању, те да ће се, у догледно вријеме, у истој ситуацији наћи знатан број запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске. С обзиром на изложено даваоци иницијативе закључују да су оспореним законским одредбама, поред наведеног члана 10. Устава, повријеђени члан 2. став 2. Устава Босне и Херцеговине, члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члан 1. Протокола број 12 уз поменуту Конвенцију, те чл. 2, 3. и 24. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 59/09). Предлажу да Суд до доношења коначне одлуке обустави од извршења појединачнe актe, односно радње којe су предузетe на основу оспорених законских одредби. 

Рјешењем Уставног суда број У-23/16 од 27. априла 2016. године, иницијативе број У-24/16, број У-26/16 и број У-29/16, припојене су првоприспјелој иницијативи број У-23/16 и одлучено је да се води јединствен поступак.                                                               

У одговору Народне скупштине Републике Српске на наводе из иницијативе у предмету број У-20/16, којим је оспорен члан 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15), истиче се да давалац иницијативе погрешно тумачи одредбе чл. 5, 10. и 108. Устава Републике Српске, на чије кршење указује. Такође, сматрају да непотпуно тумачи и одредбе Закона којег оспорава, и да је превидио чињеницу да је, поред члана 42. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске, којим је предвиђено да осигураник који нема навршених 65 година живота има право на старосну пензију када наврши 60 година живота и 40 година пензијског стажа, уз прописан прелазни период за примјену ове законске одредбе, чланом 43. истог закона прописано да се осигуранику који има навршен стаж осигурања са увећаним трајањем, старосна граница за остваривање права на старосну пензију из члана 41. Закона (65 година живота) снижава за укупно увећање стажа, те да је увећање стажа представља разлику између укупно утврђеног стажа осигурања са увећаним трајањем и стажа осигурања у ефективном трајању за исти период, као и да се старосна граница из става 1. овог члана може снижавати највише до 55 година живота. Дакле поменутим законом су већ прописани повољнији услови за остваривање права на старосну пензију за осигуранике који раде на радним мјестима са повећаним ризиком у односу на остале осигуранике, сходно цјелисходној процјени законодавца. Сагласно наведеном, сматрају да је оспорени члан 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске у сагласности са чланом 10. Устава, јер се исти једнако односи на све осигуранике у истим правним ситуацијама, односно сви осигураници су у једнаком положају при остваривању конкретних будућих права. При томе, како је наведено, нема основа за оцјену сагласности оспорене законске одредбе са чл. 5. и 108. Устава Републике Српске, а евентуално другачије уређење предметне материје није уставноправно релевантно.

Оспореним чланом 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15) је прописано да се у члану 42. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11) додаје нови став 3. који гласи: " изузетно од става 1. овог члана, право на старосну пензију има полицијски службеник, службеник Судске полиције Републике Српске и припадник службе обезбјеђења-полицајац казнено-поправне установе у Републици Српској када наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота".   

У поступку оцјењивања оспореног члана 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15), Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, поред осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, као и социјалној правди (члан 5. став 1. алинеја 1. и 3), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповјест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим ако је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2) и да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12. Амандмана ХХХII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава). 

Приликом разматрања оспорене законске одредбе, Суд је имао у виду и члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којом је прописано да се уживање права и слобода предвиђених овом Конвенцијом обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

Такође, одредбе члана 1. Протокола број 12 уз ову Конвенцију, према којим ће се осигурати уживање свих права одређених законом без дискриминације по било ком основу као што су пол, раса, боја коже, језик, вјера, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, припадност националној мањини, имовина, рођење или други статус и да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по било којој основи наведеној у ставу 1.    

Сагласно наведеним уставним одредбама, Законом о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15) уређено је пензијско и инвалидско осигурање грађана, као и права и обавезе по овом основу, односно обавезно пензијско и инвалидско осигурање на основу међугенерацијске солидарности и добровољно пензијско и инвалидско осигурање за лица која нису обавезно осигурана по овом закону (члан 1), на начин да се права на основу тих осигурања остварују и користе само под условима прописаним законом, чији обим зависи од дужине пензијског стажа осигураника, висине плата и основица осигурања на које је плаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање (члан 3).

Релевантним одредбама овог закона је прописано: да право на старосну пензију има осигураник када наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања (члан 41), да осигураник који нема навршених 65 година живота има право на старосну пензију када наврши 60 година живота и 40 година пензијског стажа, док осигураник жена која нема навршених 65 година живота има право на старосну пензију када наврши 58 година живота и 35 година стажа осигурања (члан 42), да се осигуранику који има навршен стаж осигурања са увећаним трајањем старосна граница за остваривање права на старосну пензију из члана 41. овог закона снижава за укупно увећање стажа, да је увећање стажа разлика између укупно утврђеног стажа осигурања са увећаним трајањем и стажа осигурања у ефективном трајању за исти период, те да се старосна граница из става 1. овог члана може снижавати највише до 55 година живота (члан 43).

 Полазећи од наведеног, те имајући у виду да Устав не гарантује обим права по основу социјалног осигурања, што значи ни обим права на пензију, нити уређује услове и начин остваривања права по основу пензијског и инвалидског осигурања, па тако ни права на старосну пензију, Суд је оцијенио, да се сагласно наведеним уставним одредбама питање услова под којима се корисницима права из пензијског и инвалидског осигурања ово право обезбјеђује уређују законом. У погледу начина на који је оспореном одредбом члана 4. уређено ово питање, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем  није повријеђен принцип једнакости грађана из члана 10. Устава, односно да се прописани услови и начин остваривања права на старосну пензију једнако односе на све осигуранике, који се налазе у истој правној ситуацији прописаној том одредбом. Суд је оцијенио, да је прописивање као оспореном одредбом члана 4. да право на старосну пензију има полицијски службеник, службеник Судске полиције Републике Српске и припадник службе обезбјеђења-полицајац казнено-поправне установе у Републици Српској када наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота, сагласно овлашћењима законодавца из члана 68. тачка 12. Устава да уреди и обезбиједи систем у области социјалног осигурања и ствар је законодавне политике коју Уставни суд, сагласно одредби члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује.

Због свега наведеног, Суд је оцијенио да се оспореним прописивањем не доводе у питање гаранције из члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те члана 1. Протокола број 12 уз ову Конвенцију. 

Оцјењујући уставност оспореног члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11), Суд је утврдио да Рјешењем број У-53/13 од 19. марта 2014. године („Службени гласник Републике Српске“ број 25/14), Уставни суд Републике Српске није прихватио иницијативу за оцјену уставности члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11 и 82/13). Овим рјешењем Суд је оцијенио да је законодавац поступао у оквиру својих надлежности када је коришћење права која произлазе из утврђеног посебног стажа подвргнуо императивној законској норми умјесто вољи имаоца права, тј. негативно нормирао право на одрицање од утврђеног стеченог права, односно посебног стажа.

С обзиром на наведено, Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), одлучио да не прихвати иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11), јер је већ одлучивао о истој ствари.

У погледу захтјева за оцјену сагласности оспорених законских одредби са Уставом Босне и Херцеговине и међусобне сагласности појединих одредби оспореног Закона, Суд је оцијенио да, према члану 115. Устава Републике Српске, није у његовој надлежности да оцјењује сагласност закона и других прописа Републике Српске са Уставом Босне и Херцеговине, као ни међусобну сагласност, у овом случају члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11) и члана 4. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15), са одредбама чл. 41. до 43. овог закона, те Законом о забрани дискриминације („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 59/09), који је усвојила Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине.

Захтјев за обуставу извршења појединачног акта, односно радње, који су предузети на основу оспорених законских одредби, Суд није прихватио јер је донесена коначна одлука, у смислу одредбе члана 58. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12).     

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

 На основу изложеног одлучено је као у диспозитиву овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић, академик проф. др Снежана Савић.