Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 13. јула 2016. године, д о н и о  је

 О Д Л У К У

     Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 13. тачка 4. Закона о противградној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 39/03 и 110/08) и неуставности и незаконитости члана VI Одлуке о висини накнаде за финансирање система противградне заштите у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 16/10, 61/11, 47/13 и 24/14). 

О б р а з л о ж е њ е

    ''Grawe osiguranje" a.d. Banja Luka поднијело је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) приједлог за оцјену уставности члана 13. тачка 4. Закона о противградној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 39/03 и 110/08) и уставности и законитости члана VI Одлуке о висини накнаде за финансирање система противградне заштите у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 16/10, 61/11, 47/13 и 24/14), коју је донијела Влада Републике Српске. У приједлогу се наводи да оспорене одредбе предметног закона и одлуке, којима је прописано да су правна лица чија је дјелатност осигурање и реосигурање имовине и лица, поред осталих субјеката, обвезници накнада за финансирање система противградне заштите, нису у сагласности са чл. 50, 61, 62, 63 и 66. Устава Републике Српске, али није образложено на који начин су оспореним нормама нарушене ове уставне одредбе. Поред тога, предлагач сматра да је оспорено прописивање супротно и начелу равноправности из члана 10. Устава Републике Српске, јер дискриминише, односно доводи у неравноправан положај осигуравајућа друштва која се не баве осигурањем имовине, већ искључиво осигурањем лица. Наиме, у приједлогу се износи мишљење да је циљ законодавца био да финансирање противградне заштите врше они корисници који од ове заштите имају највише користи. Због тога, како се истиче, осигуравајућим друштвима која осигуравају пољопривредно земљиште, покретну и непокретну имовину и сл., овом дјелатношћу се смањује ризик од наношења штете, тако да систем противградне заштите директно утиче на њихове приходе. С друге стране, осигуравајућа друштва која осигуравају само лица, не осигуравају добра која могу бити под ударом града, због чега су, по мишљењу предлагача, плаћајући накнаду која иде у прилог другим субјектима, доведена у неравнораван положај. Сходно наведеном, предлаже се да Суд утврди да оспорене одредбе предметног закона и одлуке нису у сагласности са Уставом Републике Српске.

  У одговору који је на приједлог доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се, прије свега, да предлагач погрешно и непотпуно тумачи уставне одредбе на које се позива у конкретном случају. Доносилац предметног закона истиче да из оспорене законске одредбе јасно произлази да обавезу плаћања наведене накнаде имају искључиво правна лица која се баве осигурањем и реосигурањем имовине и лица, односно она која осигуравају и имовину и лица истовремено. Поред тога, у одговору се наводи да је законодавац, у складу са чланом 63. Устава, прописујући обвезнике предметне накнаде, водио рачуна о економској снази обвезника, те да његова намјера није да финансирање система противградне заштите сносе само обвезници који од наведеног система имају директну корист, како то погрешно тумачи предлагач. Такође се истиче да је законодавац, усвајајућу овакво рјешење, поступио у најбољем интересу, те је цијенећи разлоге цјелисходности и општег интереса, усвојио наведени закон, при чему је успоставио баланс између законске мјере и циља који се жели остварити. Коначно, у одговору се износи став да предлагач, у суштини, изражава своје незадовољство предметним законским рјешењем, што не може бити предмет оцјене уставности.

Влада Републике Српске у одговору на наводе из приједлога у погледу оспорене Одлуке о висини накнаде за финансирање система противградне заштите у Републици Српској наводи да је оспорена тачка VI ове одлуке у потпуности сагласна Уставу, те овом одредбом осигуравајућа друштва нису ни на који начин доведена у неравноправан положај. Посебно се истиче да је Одлука у складу са чланом 13. Закона о противградној заштити, којим је прописано који субјекти су обвезници накнаде за финансирање система противградне заштите, као и са чланом 14. овог закона, којим је Влади Републике Српске дато овлашћење за прописивање висине ове накнаде. У одговору се такође наводи да из смисла и правног значења оспорене одредбе Одлуке јасно произлази да обавезу плаћања накнаде имају искључиво правна лица која се баве осигурањем и реосигурањем имовине и лица, дакле осигуравајућа друштва која осигуравају и имовину и лица истовремено. У погледу навода приједлога о несагласности са чланом 63. став 2. Устава, којим је прописано да се финансирање јавних служби врши преко фондова и буџета, Влада указује на одредбу члана 10. Закона о систему јавних служби ("Службени гласник Републике Српске“ бр. 68/07 и 109/12), према којем се дјелатности из члана 3. обезбјеђују из буџета, непосредно од корисника, продајом производа и услуга на тржишту, из средстава социјалног осигурања и др. Из наведеног, како се наводи, произлази да је финансирање система противградне заштите на начин како је то прописано чланом VI ове одлуке, у складу са чланом 10. Закона о систему јавних служби, односно са чланом 61. став 2. Устава, јер је обезбјеђење средстава непосредно од корисника предвиђено наведеним чланом поменутог закона.

      Оспореним чланом 13. тачка 4. Закона о противградној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 39/03 и 110/08) прописано је да систем противградне заштите финансирају правна лица чија је дјелатност осигурање и реосигурање имовине и лица.

   Одлуку о висини накнаде за финансирање система противградне заштите у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 16/10, 61/11, 47/13 и 24/14), Влада Републике Српске донијела је на основу члана 43. став 3. Закона о Влади Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске“ број 118/08) и члана 14. Закона о противградној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 39/03 и 110/08). Оспореним чланом VI ове одлуке прописано је да накнаду за финансирање система противградне заштите плаћају правна лица чија је дјелатност осигурање и реосигурање имовине и лица (став 1.), те да висина накнаде из претходног става износи 0,25 % од укупног прихода оствареног по завршном рачуну за претходну годину (став 2.).   

      У поступку оцјењивања уставности оспореног члана 13. тачка 4. Закона о противградној заштити, Суд је имао у виду да према одредби тачака 8, 11. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, основне циљеве и правце привредног и технолошког развоја, развоја пољопривреде и села, политику и мјере за усмјеравање развоја, систем јавних служби, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Надаље, према члану 61. Устава, Република обезбјеђује функционисање јавних служби, у складу са законом, док је чланом 70. став 2. Устава утврђено да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте.

  У складу са наведеним уставним овлашћењима, Законом о противградној заштити уређена је организација система противградне заштите, обавезе носиоца послова противградне заштите, програм заштите, начин финансирања, као и друга питања од значаја за спровођење јединствености система, те је прописано да су послови противградне заштите послови од општег интереса за Републику (члан 1. и члан 3. став 2.). Тако је законодавац, уређујући питање финансирања система противградне заштите, чланом 13. овог закона прописао да су обвезници накнада за финансирање: Република, у складу са чл. 13, 21. и 25. Закона о пољопривреди („Службени гласник Републике Српске“ бр. 70/06, 20/07 и 86/07) (тачка 1.), јединице локалне самоуправе, у складу са чланом 22. Закона о пољопривреди (тачка 2.), правна лица која су власници, корисници или уживаоци обрадивих земљишних површина (тачка 3.), правна лица чија је дјелатност осигурање и реосигурање имовине и лица (тачка 4.) и физичка лица која су власници, корисници или уживаоци обрадивих земљишних површина (тачка 5.). 

    Оцјењујући уставност оспорене одредбе члана 13. тачка 4. предметног закона, Суд је утврдио да оваквим прописивањем нису нарушене гаранције из чл. 50, 61, 62, 63 и 66. Устава, као ни начело раноправности из члана 10. Устава, како се то наводи у приједлогу. Законодавац је, по оцјени Суда, у конкретном случају, у оквиру својих уставних овлашћења и обавеза, а са циљем обезбјеђивања јединственог система противградне заштите, који је од општег интереса за Републику, предметним законом уредио, поред осталог, и питање обвезника финансирања система противградне заштите. Поред финансирања путем средстава из буџета Републике и јединица локалне самоуправе, као један од начина финансирања предвиђено је и плаћање накнаде непосредно од корисника, те је оспореном одредбом члана 13. тачка 4. прописано да су обвезници и правна лица чија је дјелатност осигурање и реосигурање имовине и лица. Овакво нормирање, по оцјени Суда, представља одраз цјелисходне процјене законодавца и политике у уређивању предметних односа, те не доводи до повреде уставног начела равноправности, као ни других уставних одредаба на које се указује у приједлогу. Оправданост и цјелисходност појединих законских рјешења, сходно одредби члана 115. Устава, овај суд није надлежан да оцјењује.

      Приликом оцјене уставности и законитости оспорене одлуке, Суд је имао у виду да је чланом 90. тачка 3. Устава Републике Српске утврђено да Влада Републике Српске обезбјеђује провођење и извршава законе, друге прописе и опште акте, те да према члану 43. ст. 1. и 3. Закона о Влади Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске“ број 118/08), о питањима из своје надлежности Влада доноси, између осталог и одлуке, те да се одлуком прописују мјере Владе, оснивају јавне службе и друге организације, даје сагласност или потврђују општи акти органа или организација, обустављају од извршења акти министарстава, органа јединице локалне самоуправе и организација која врше јавна овлашћења и уређују друга питања од значаја за обављање послова Владе.  Осим тога, чланом 14. Закона о противградној заштити прописано је да висину накнаде за финансирање система противградне заштите за правна и физичка лица из члана 13. овог закона утврђује Влада Републике Српске.

      Сагласно наведеним уставним и законским одредбама, Влада је, по оцјени Суда, у оквиру својих овлашћења донијела оспорену одлуку, којом је, са циљем спровођења релевантних одредаба Закона о противградној заштити, поближе уредила питање висине накнаде за финансирање система противградне заштите свих субјеката који су обвезници ове накнаде, па тако и правних лица чија је дјелатност осигурање и реосигурање имовине и лица. Имајући у виду напријед наведено, а посебно оцјену у погледу уставности релевентне одредбе члана 13. тачка 4. Закона о противградој заштити, којом су утврђени обвезници предметне накнаде, те садржину члана 14. овог закона, којим је дато овлашћење Влади да пропише висину ове накнаде, Суд је оцијенио да оспореном одредбом Одлуке нису нарушене уставне гаранције на које се позива предлагач, односно да је чланом VI овог општег акта, његов доносилац, у складу са својим овлашћењима, а сагласно својој цјелисходној процјени, одредио висину накнаде за финансирање противградне заштите коју су обавезна да плате правна лица чија је дјелатност осигурање и реосигурање имовине и лица. У вези са наведеним, Уставни суд указује на то да није у оквиру његове надлежности да оцјењује цјелисходност оваквих нормативних рјешења.      

      На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

    Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и   судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.