Уставни суд Републике Српске, на снову члана 115. Устава Републике Српске, члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. априла 2016. године, д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 8а. став 3. Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 51/06, 1/07, 53/07, 41/08, 58/09, 79/11 и 28/13).

О б р а з л о ж е њ е

Игор Сјериков из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 1. Закона о измјени и допуни Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске“ број 79/11), у дијелу који се односи на став 3. измијењеног члана 8а. Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 51/06, 1/07, 53/07, 41/08 и 58/09), а што у природи одговара члану 8а. став 3. Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 51/06, 1/07, 53/07, 41/08, 58/09, 79/11 и 28/13) (у даљем тексту: Закон). Оспорена одредба Закона, која прописује искључиву страначку легитимацију приватизованог предузећа и Правобранилаштва Републике Српске (у даљем тексту: Правобранилаштво) у поступцима у којима се одлучује о праву својине на непокретностима које су у почетном билансу стања приказане као имовина предузећа, онемогућава трећим лицима, регистрованим власницима ових непокретности, да као странке у поступку равноправно заступају своје интересе. Додатно се истиче да је предмет купопродаје у поступку приватизације, у складу са чланом 4. Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске“ број 51/06), био државни капитал у предузећима, тј. акције, а не непокретности из почетног биланса стања, те стога купци овог капитала не би требало да су у могућности да остваре пренос права својине и на непокретностима. С обзиром на изложено, давалац иницијативе сматра да је оспорени члан 8а. став 3. Закона у супротности са чланом 56. став 1. и чланом 60. став 1. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), чланом 23. Закона о стварним правима, чланом 38. Закона о општем управном поступку и Законом о експропријацији.

Разматрајући дату иницијативу Суд је рјешењем од 25. новембра 2014. године покренуо поступак за оцјењивање уставности члана 8а. став 3. Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 51/06, 1/07, 53/07, 41/08, 58/09, 79/11 и 28/13).

У одговору на рјешење о покретању поступка који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да давалац иницијативе погрешно тумачи Устав и оспорени закон, јер Закон рјешава питања од општег и јавног интереса и то одређујући начин укњижбе у јавним евиденцијама, а никако начин стицања својине на непокретностима, како тврди иницијатор. Законодавац је, како се истиче, релевантним прописивањем утицао на отклањање застоја у рјешавању имовинско-правних односа који су у вези са приватизацијом, чиме је превенирао вођење управних спорова, а све у функцији заштите права на имовину. Поред тога, у одговору се указује да Уставни суд није надлежан да оцјењује сагласност оспорене законске одредбе са Законом о стварним правима, Законом о општем управном поступку и Законом о експропријацији, јер се ради о актима исте правне снаге.

Оспорена одредба члана 8а. став 3. Закона о приватизацији државног капитала у предузећима прописује да су странке у овом поступку, /у којем се одлучује о праву својине подносиоца захтјева на објекту који је био предмет приватизације и на земљишту неопходном за редовну употребу тог објекта (члан 8а. став 2)/, предузеће из става 1. овог члана и Правобранилаштво Републике Српске.

У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе Закона Суд је имао у виду да је Уставом утврђено: да се економско и социјално уређење заснива, између осталог, на равноправности свих облика својине и слободном привређивању (члан 50); да се законом може ограничити или одузети право својине уз правичну накнаду (члан 56. став 1); да се својинска права и обавезе над средствима у друштвеној својини и услови под којима се та средства преносе у друге облике својине уређују законом (члан 58. став 1); да се средства у друштвеној и државној својини могу отуђивати, по правилу, само по тржишним критеријумима (тачка 2. Амандмана XXXИ на Устав, којим је замијењен став 2. члана 58); да физичка и правна лица остварују својинска права на непокретности према њиховој природи и намјени, у складу са законом (члан 60. став 1); да Република уређује и обезбјеђује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација и контролу законитости располагања средствима правних лица и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 6, 9. и 18. Амандмана XXXИИ на Устав, којим је замијењен члан 68).

            Суд је, такође, узео у обзир да Закон уређује услове и поступак за продају и преношење државног капитала у предузећима, који је у својини Републике Српске, у својину домаћих и страних физичких и правних лица (члан 1); да су предмет приватизације акције и учешћа, као и државни капитал у предузећима која се до дана ступања на снагу овог закона нису конституисала у складу са Законом о предузећима, односно у складу са Законом о јавним предузећима (члан 4); да на основу евиденције о извршеној приватизацији државног капитала у предузећима по одредбама Закона о приватизацији државног капитала у предузећима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 24/98, 62/02, 38/03 и 109/05) и одредбама Оквирног закона о приватизацији предузећа и банака у Босни и Херцеговини („Службени гласник Босне и Херцеговине“, број 14/98), Инвестиционо-развојна банка Републике Српске а. д. Бања Лука, по захтјеву предузећа, издаје увјерење у којем се означавају непокретности онако како су у почетном билансу стања (програм приватизације) означене и исказане у имовини предузећа које је било предмет извршене приватизације, као и да на основу увјерења из става 1. овог члана, земљишнокњижне, катастарске документације и извода из судског регистра о оснивању предузећа, а по захтјеву предузећа, Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове проводи поступак и, након извршеног увиђаја и изјашњења од стране лица геодетске струке у погледу идентификовања земљишта испод објекта и земљишта неопходног за редовну употребу објекта, а по потреби и изјашњења вјештака друге струке, доноси рјешење којим се одлучује о праву својине подносиоца захтјева на објекту који је био предмет приватизације и на земљишту неопходном за редовну употребу тог објекта, док правоснажно рјешење из става 2. овог члана Републичка управа за геодетске и имовинскоправне послове доставља надлежном органу који је дужан то рјешење провести у јавним евиденцијама о непокретностима (члан 8а. ст. 1, 2. и 4).          

Исто тако, Суд је имао у виду да је Законом о Правобранилаштву Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 16/05, 77/06, 119/08, 78/11) прописано да је Правобранилаштво самосталан орган који у поступку пред судовима и другим надлежним органима предузима правна средства ради заштите имовинских права и интереса Републике Српске, града, општине и њихових органа и организација, те других органа и организација, који немају својство правног лица и нису уписани у судски регистар, а финансирају се из Буџета Републике Српске, као и да Правобранилаштво врши и друге послове одређене законом (члан 1. ст.1. и 2).

Чланом 38. Закона о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/02, 87/07 и 50/10) прописано је да је странка лице по чијем је захтјеву покренут поступак или против кога се води поступак, или које ради заштите својих права или правних интереса има право да учествује у поступку.

Суд је узео у обзир и да је чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију зајемчено  да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, те да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права, као и да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других дажбина или казни. 

Цијенећи цитиране уставне одредбе Суд је утврдио да  законодавац није прекорачио границе својих овлашћења када је оспореном одредбом Закона легитимисао Правобранилаштво и предузеће као странке у поступку из члана 8а. став 2. Закона, у поступку одлучивања о праву својине предузећа на објекту који је био предмет приватизације, односно на земљишту неопходном за његову редовну употребу. Како приватизација подразумијева продају и преношење државног капитала у предузећима, који је у својини Републике Српске, у својину домаћих и страних физичких и правних лица, то није спорно да, у смислу члана 38. Закона о општем управном поступку, постоји веза, тј. право или правни интерес Републике Српске и приватизованог предузећа да учествују у поступку из члана 8а. став 2. Закона. Имајући у виду да Правобранилаштво, по сили закона, између осталог, заступа и имовинска права и интересе Републике Српске, Суд је утврдио да се законодавац, нормирајући као у оспореном члану 8а. став 3. Закона, руководио цјелисходном процјеном да ће на прописани начин интереси субјеката предметних правних односа бити оптимално заштићени. Оспореним нормирањем није ускраћено право трећим лицима да постојање имовинских и других права и интереса на релевантним некретнинама остварују у поступцима пред редовним судовима. Узимајући у обзир свеукупност изложеног, прописивање из члана 8а. став 3. Закона, према оцјени Суда, нема за посљедицу одузимање ни ограничење имовинских права зајемчених Уставом и Конвенцијом, нити, пак, вријеђа друге одредбе Устава, а на шта указује давалац иницијативе. Исто тако, у складу са чланом 115. Устава, није у надлежности овог суда да цијени оправданост цјелисходне процјене законодавца, нити да утиче на законодавну политику тако што ће утврдити потребу, евентуалног, признавања страначке легитимације и другим субјектима права.

Поред овога, у погледу навода којима се указује на могућност злоупотребе оспорене законске одредбе у поступцима пред редовним судовима, као и питања исправности података о некретнинама исказаним у почетном билансу стања, Суд је утврдио да, сходно члану 115. Устава, није надлежан за оцјену истих јер се не може упуштати у примјену закона, нити у тачност података о врсти и обиму права приватизованог предузећа на појединим некретнинама.

Такође, према члану 115. Устава, Суд није надлежан да цијени међусобну усаглашеност одредаба различитих закона, односно, у конкретном случају несагласност Закона о приватизацији државног капитала у предузећима са Законом о стварним правима, Законом о општем управном поступку и Законом о експропријацији, јер се се ради о прописима исте правне снаге.

        На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

       Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.