Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тачке а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. априла 2016. године, д о н и о  је

 О Д Л У К У

      Утврђује се да члан 4. став 2. Одлуке о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 115/13) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/05, 64/06 и 12/09).

О б р а з л о ж е њ е

           Љиљана Мрђа Колунџија из Бање Луке дала је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 4. став 2. Одлуке о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 115/13), који је донио Управни одбор Агенције за осигурање Републике Српске. У иницијативи се наводи да оспорена одредба предметне одлуке није у сагласности са чланом 12. Закона о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности ‒ пречишћени текст („Службени гласник Републике Српске“ број 102/09). Давалац иницијативе, наиме, сматра да се тумачењем наведене законске одредбе долази до закључка да је на осигуравачу терет и обавеза да докаже узрочно-посљедичну везу између присуства алкохола или дрога код возача и настале штете, док из оспорене норме предметне одлуке произлази супротно, односно да је обавеза возача да докаже како не постоји релевантна веза између наступања осигураног случаја (настале штете) и вожње под утицајем алкохола, опојних дрога или других психоактивниих супстанци. Оваквим прописивањем је, како се даље истиче, супротно наведеном законском рјешењу објективизирана чињеница присуства алкохола или дрога код возача, чиме је осигуравач лишен обавезе доказивања постојања узрочно-посљедичне везе о којој је ријеч. Сходно наведеном, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да оспорена одредба члана 4. став 2. Одлуке о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској није у сагласности са Уставом Републике Српске и законом.

  У одговору који је на иницијативу доставила Агенција за осигурање Републике Српске наводи се да су према члану 7. став 1. Закона о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности, општа  правила грађанске одговорности за штету, која су прописана Законом о облигационим односима, саставни дио уговора о осигурању од аутоодговорности, те да према ставу 3. истог члана осигуравач исплаћује накнаду за штету на лицима, као и на имовини прузроковану саобраћајним незгодама трећим лицима за које је осигураник по закону одговоран. Међутим, како се даље истиче, преузимање обавезе осигуравача није безусловно, јер се осигураникова права на осигуравајуће покриће из уговора губе у случајевима прописаним чланом 12. наведеног закона. Одредбе о губљењу права из полисе осигурања и праву осигуравача на регрес од осигураника су такође саставни дио оспорене Одлуке о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској. Један од законских разлога за регресно право осигуравача, а који се односи на случај када је возач био под утицајем алкохола или дрога који су га онемогућили да има контролу над возилом, прописан је и чланом 12. став 1. алинеја 5. овог закона, којем одговара члан 4. став 1. тачка а) подтачка 4. оспорене одлуке. У оваквом случају, како се даље наводи, осигуравач мора утврдити да је узрок настале штете околност да је осигураник био под утицајем алкохола или опојних средстава, што га је онемогућило да има контролу над возилом, слиједом чега осигураник губи право на осигуравајуће покриће, а осигуравач стиче регресно право према осигуранику. По мишљењу доносиоца предметне одлуке, давалац иницијтиве неправилно тумачи члан 4. став 2. овог акта, због чега извлачи и погрешан закључак о њеној несагласности са законом. Овом одредбом није, као то сматра давалац иницијативе, уведена обавеза осигураника, већ му је дато право да оспори претпоставке одговорности и узрочности, које је већ утврдио осигуравач у складу са чланом 12. став 1. алинеја 5. наведеног закона и чланом 4. став 1. тачка а) подтачка 4. ове одлуке. Због тога се, како истиче Агенција за осигурање Републике Српске, не може сматрати да је одредбом члана 4. став 2. оспорене одлуке искључена претходна обавеза осигуравача да утврђује одговорност (кривицу) осигураника, како се то тврди у иницијативи. 

   Одлуку о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 115/13) донио је Управни одбор Агенције за осигурање Републике Српске на основу члана 7. став 2. алинеја 7. и члана 9. став 1. алинеја 2. Закона о друштвима за осигурање („Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/05, 1/06, 64/06 и 74/10), чл. 31. и 33. Закона о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности ‒ пречишћени текст („Службени гласник Републике Српске“ број 102/09) и члана 16. став 1. алинеја 2. Статута Агенције за осигурање Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 30/06). Оспореним чланом 4. став 2. ове одлуке прописано је да осигуравач нема право на накнаду у случају из става (1), тачка а) подтачка 4) овог члана ако осигураник односно возач докаже да између наступања осигураног случаја и вожње под дејством алкохола, опојних дрога или других психоактивних супстанци нема узрочно-посљедичне везе.

    Чланом 4. став (1), тачка а) подтачка 4) ове одлуке прописано је да уколико осигуравач плати одштету трећим оштећеним лицима, има право надокнаде исплаћеног/их износа одштете и стварних и оправданих трошкова од одговорног лица за незгоду (возача) и осигураника у случају ако је возач у тренутку саобраћајне незгоде био под утицајем алкохола, опојних дрога или других психоактивних лијекова и супстанци ‒ у складу са прописима који регулишу безбједност саобраћаја у БиХ, или је одбио да се подвргне тесту на утврђивање степена алкохолисаности и на присуство опојних дрога и психоактивних супстанци.

     У поступку оцјењивања уставности и законитости члана 4. став 2. Одлуке о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 115/13), Суд је имао у виду да према одредби тачака 6. и 18. Амандмана XXXИИ на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, чланом 108. став 2. Устава утврђено је да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

  У складу са наведеним уставним овлашћењима, Законом о друштвима за осигурање („Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/05, 1/06, 64/06 и 74/10) уређено је оснивање, пословање, надзор и престанак рада друштава за осигурање која обављају дјелатност осигурања у Републици Српској, те је основана Агенција за осигурање Републике Српске и прописана су њена овлашћења. Тако је чланом  6. став 1. овог закона прописано да Агенција за осигурање РС има регулаторну и надзорну функцију у циљу заштите лица која имају право на осигуравајуће покриће и накнаду из осигурања, према члану 7. став 1. алинеја 7. истог закона Агенција има овлашћења да доноси подзаконске акте, друге опште акте (правилнике, упутства, наредбе и одлуке) и појединачне акте (рјешења и закључке), док према члану 9. став 1.  алинеја 2. истог закона, Управни одбор ове агенције доноси подзаконске акте у складу са овлашћењима Агенције утврђеним законом и Статутом. Поред тога, Законом о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/05, 64/06 и 12/09), уређена су питања осигурања од одговорности за моторна возила, остала обавезна осигурања од одговорности, као и оснивање и овлашћења Заштитног фонда Републике Српске. Овим законом прописано је, између осталог, да је власник или корисник возила које се у Републици Српској креће по путевима или на подручју које је доступно јавности, обавезан да закључи уговор о осигурању од одговорности од штете коју употребом моторног возила причини трећим лицима искључујући одоговорност возара (осигурање од аутоодговорности), у складу са одредбама овог закона (члан 3. став 1), те је одређен рок у којем ће Агенција за осигурање Републике Српксе донијети подзаконске акте у складу са овим законом (члан 26). Поред тога, према члану 902. став 3. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04), општи услови осигурања су саставни дио уговора о осигурању, на шта је осигуравач дужан да упозори осигураника и да га упозна да садржајем ових услова.

  Сагласно наведеним законским одредбама, Управни одбор Агенције за осигурање Републике Српске је, по оцјени Суда, у оквиру својих овлашћења донио оспорену одлуку, којом су прописани обавезни заједнички услови за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској, односно поближе су уређена поједина питања уговорног односа између осигуравача и осигураника. Тако су, између осталог, чланом 4. став 1. ове одлуке, у оквиру регулисања губитка права из овог осигурања, прописани услови под којима осигуравач има право надокнаде исплаћеног износа одштете трећим оштећеним лицима и стварних и оправданих трошкова од одговорног лица за незгоду (возача) и осигураника или само од возача. Оспореним ставом 2. члана 4. Одлуке прописано је да осигуравач нема право на ову накнаду ако осигураник, односно возач докаже да између наступања осигураног случаја и вожње под дејством алкохола, опојних дрога или других психоактивних супстанци нема узрочно-посљедичне везе.

   Оцјењујући начин на који су оспореном одредбом Одлуке о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској регулисани предметни правни односи, Суд је утврдио да је оваквим нормирањем нарушено начело законитости из члана 108. став 2. Устава Републике Српске, односно да није у сагласности са Законом о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности. Приликом ове оцјене Суд је, прије свега, имао у виду да према овом закону, осигурање од аутоодговорности покрива грађанску одговорност власника, корисника или било којег возача моторног возила према трећим странама које имају захтјев за одштету од осигураника, у складу са одредбама важећег закона о облигационим односима (члан 7. став 1), те да осигуравач исплаћује накнаду за штету на лицима, као и штету на имовини или за њено уништење проузроковано у саобраћајним незгодама трећим лицима за које је осигураник по закону одговоран, као и накнаду оправданих трошкова које је осигураник имао у судском или вансудском поступку (члан 7. став 3). Поред тога, одредбом члана 12. алинеја 5. овог закона прописано је да осигуравач од аутоодговорности који је исплатио накнаду оштећеном у саобраћајној незгоди коју су проузроковала лица чија је одговорност према трећим странама покривена овим законом и, ако је њихова уговорна одговорност искључена у случајевима наведеним у овом члану, има право да ту накнаду потражује од лица која су одговорна за незгоду у складу са Законом о  облигационим односима, када је возач био под утицајем алкохола или дрога који су га онемогућили да има контролу над возилом. У вези са наведеним, Суд је узео у обзир и релевантне одредбе Закона о облигационим односима, којим је прописано да: ко другоме проузрокоје штету, дужан је надоканадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1), да кривица постоји када је штетник проузроковао штету намјерно или непажњом (члан 158), да се сматра да штета која је настала у вези са опасном ствари, односно опасном дјелатношћу потиче од те ствари, односно дјелатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете (члан 173), да за штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне дјелатности одговара лице које се њом бави (члан 174. став 1), те да се у случају удеса изазваног моторним возилом у покрету који је проузрокован искључивом кривицом једног имаоца, примјењују правила о одговорности по основу кривице (члан 178. став 1).

 Како из наведних законских одредба произлази, осигуравач је, у случају утврђене одговорности његовог осигураника за саобраћајну незгоду, дужан да трећим оштећеним лицима исплати накнаду штете, при чему је, дакле, неопходно постојање узрочне везе између употребе моторног возила и настале штете. Поред тога, законодавац је, напријед наведеном одредбом члана 12. алинеја 5. Закона о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности, предвидио и регресно право осигуравача према осигуранику, те губљење његовог права на осигуравајуће покриће, уколико је возач осигураног возила био под утицајем алкохола или дрога који су га онемогућили да има контролу над возилом. Одредбу суштински идентичну овој садржи и члан 4. став 1. тачка а) подтачка 4) оспорене Одлуке о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској, с тим да оспорени став 2. овог члана истовремено предвиђа могућност да осигураник, односно возач докаже да између осигураног случаја и вожње под дејством алкохола, опојних дрога или других психоактвних супстанци нема узрочно-посљедичне везе, у ком случају осигуравач нема право на регрес исплаћене накнаде трећим оштећеним лицима.

 По оцјени Суда, оваквим прописивањем је доносилац оспорене одлуке изашао из законских оквира, односно, супротно закону је предвидио обавезу возача да доказуе да не постоји релевантна веза између наступања осигураног случаја (настале штете) и вожње под дејством алкохола или опојних дрога. Наиме, осигуравач, у правилу, трећим лицима исплаћује накнаду након утврђене одговорности осигураника, односно возача, с тим да, према одредби члана 12. алинеја 5. Закона о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности, стиче регресно право уколико је возач био под утицајем алкохола или дрога који су га онемогућили да има контролу над возилом. Дакле, како из наведене законске одредбе произлази, да би остварио ово регресно право, осигуравач је у обавези да докаже постојање узрочно-посљедичне везе између настале штете и вожње под дејством алкохола или опојних дрога. Због тога, по оцјени Суда, оспорено нормирање из члана 4. став 2. предметне одлуке, којим се предвиђа обавеза осигураника, односно возача да побија постојање узрочне везе између настале штете и вожње под дејством алкохола, односно да доказује да су друге околности биле узрок штете, није у сагласности са наведеном нормом Закона о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности.

   Закон о осигурању од одговорности за моторна возила и осталим обавезним осигурањима од одговорности ‒ пречишћени текст ("Службени гласник Републике Српске“ број 102/09), који је, између осталог, наведен као правни основ за доношење оспорене одлуке, током овог поступка престао је да важи ступањем на снагу Закона о обавезним осигурањима у саобраћају („Службени гласник Републике Српске“ број 82/15), због чега је Суд оцијенио законитост оспорене одредбе у односу на овај закон у вријеме његовог важења.  

    С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности и законитости члана 4. став 2. Одлуке о заједничким условима за осигурање од одговорности за моторна возила у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 115/13) одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

  На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

    Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и  судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.