Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тач. а) и б)  Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  27. априла 2016. године, д о н и о   ј е

О Д Л У К У

        Утврђује се да члан 6. у дијелу који гласи: „.. и осигуравају јединствену примјену закона..“ Закона о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 44/15) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

         Утврђује се да члан 19. став 1. Правилника о унутрашњем судском пословању (“Службени гласник Републике Српске“ број 9/14) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 44/15).

О б р а з л о ж е њ е

      Милан Благојевић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 6. Закона о судовима Републике Српске  (“Службени гласник Републике Српске“ број 37/12), те уставности и законитости члана 19. став 1. Правилника о унутрашњем судском пословању (“Службени гласник Републике Српске“ број 9/14). Иницијативом и њеном допуном оспорен је наведени члан Закона, којим је прописано да судови штите права и слободе загарантоване Уставом Босне и Херцеговине, Уставом Републике Српске и законом, те обезбјеђују уставност и законитост и осигуравају јединствену примјену закона, равноправност и једнакост свих пред законом и то само у дијелу који гласи:“... и осигуравају јединствену примјену закона,...“. Овај члан Закона, у наведеном дијелу, давалац иницијативе оспорава, прије свега, у односу на члан 123. Устава Републике Српске, којим је утврђено да Врховни суд Републике, као највиши суд у Републици, обезбјеђује јединствену примјену закона. Имајући у виду да је наведеном уставном одредбом утврђена надлежност само Врховног суда Републике Српске да обезбјеђује јединствену примјену закона, давалац иницијативе износи мишљење да законодавац прописивањем као у оспореном члану Закона, будући да из његове садржине произлази да сви судови у Републици, између осталог, осигуравају јединствену примјену права, непосредно повређује не само раније наведени члан 123. Устава,  већ и  члан 108. став 1. Устава. С тим у везу давалац иницијативе доводи и оспорени члана 19. став 1. Правилника, којим је прописано да су правна схватања заузета на сједницама одјељења виших судских инстанци обавезујућег карактера за сва вијећа у саставу одјељења, наводећи да је на тај начин доносилац овог акта, на основу наведене законске одредбе, наметнуо обавезу вишим судским инстанцама да, када заузму правна схватања на сједницама својих одјељења то буде обавезујућег карактера за сва вијећа у саставу тог одјељења. Полазећи од тога да је оспореном одредбом Правилника наметнута обавеза вишим судским инстанцама да поступају онако како је прописао доносилац  подзаконског акта те да, како се наводи у иницијативи,  више судске инстанце нису само Врховни суд Републике Српске, већ и пет окружних судова, те Виши привредни суд, то је, према наводима даваоца иницијативе, повријеђен, прије свега, Закон о судовима Републике Српске, у којем такво нешто није прописано, а уз то и чланови 123. и 108. ст. 1. и 2. Устава. Осим наведених уставних одредби, по мишљењу даваоца иницијативе, наведеним чланом Закона, у оспореном дијелу, као и оспореним чланом Правилника повријеђен је и члан 25. Устава, којим је свакоме зајемчена слобода мисли. Детаљно наводећи како је оспореним прописивањем, по његовом мишљењу, повријеђена ова уставна одредба односно како је оспореним прописивањем судијама ограничена слобода мисли, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да наведена одредба Закона, у оспореном дијелу, није у сагласности са Уставом, а да оспорена одредба Правилника није у сагласности са Уставом и Законом о судовима Републике Српске.

         Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор  на наводе из иницијативе.

         У одговору који је доставило Министарство правде Републике Српске  су, прије свега, оспорени наводи даваоца иницијативе, у односу на одредбу члана 6. Закона о судовима Републике Српске.  С тим у вези у одговору се указује на одредбе чланова 121, 121а и 126. Устава, те наводи да  оспорено законско рјешење не ограничава самосталност судије при одлучивању у предметима који су му додијељени у рад, већ има за циљ да обезбиједи једнакост свих грађана пред законом, а што подразумијева да се у предметима са истим чињеничним или правним питањима не доносе различите одлуке. Имајући у виду да за судове важи принцип законитости који искључују судско тумачење као извор права, у одговору се наводи да начелни ставови  обавезују само суд који их је утврдио, а да  на остале судове овако заузети начелни ставови дјелују само снагом аргумента. У односу на оспорену одредбу Правилника, у одговору се наводи да и она има циљ да се у истом суду не доносе противрјечне одлуке, тј. да се у предметима са истим чињеничним и правним питањима, у истом суду, обезбиједи једнообразна примјена закона, а самим тим  и једнакост грађана пред законом. При томе је посебно наглашено да се правно схватање одјељења виших судских инстанци доставља нижим судовима али да оваква правна схватања не обавезују ниже судове већ да за њих имају само упућујући карактер.

         Оспореним чланом 6. Закона о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 44/15) прописано је да судови штите права и слободе загарантоване Уставом Босне и Херцеговине, Уставом Републике Српске и законом, те обезбјеђују уставност и законитост и осигуравају јединствену примјену закона, равноправност и једнакост свих пред законом.

         Правилник о унутрашњем судском пословању (“Службени гласник Републике Српске“ број 9/14) донесен је на основу члана 55. став 3. Закона о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске“ број 37/12), а уз претходну сагласност Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине. Овим правилником уређује се, како је то наведено у члану 1, организација и начин унутрашњег пословања основних, окружних, окружних привредних,Вишег привредног и Врховног суда Републике Српске и друга питања значајна за унутрашње судско пословање (став 1), а према ставу 2. овог члана унутрашње пословање у суду одвојено је од суђења (став 2).

        Оспореним чланом 19. став 1. овог  правилника  прописано је да су правна схватања  заузета на сједницама одјељења виших судских инстанци обавезујућег карактера за сва вијећа у саставу одјељења.

        Одредбама Устава Републике Српске у односу на које давалац иницијативе тражи покретање поступка за оцјену уставности и законотости наведених одредби Закона о судовима Републике Српске и Правилника о унутрашњем судском пословању, као и одредбама Устава које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности и законитости оспорених одредби наведених аката утврђено је: да је зајемчена слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења (члан 25), да Република, уређује и обезбјеђује, организацију, надлежност и рад државних органа (тачка 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је мијењан члан 68. Устава), да се државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти, односно да законодавну власт остварују Народна скупштина и Вијеће народа, да  извршну власт врши Влада, а да судска власт припада судовима (члан 69. ст. 1, 2,  4. и 5), да министарства и други републички органи управе проводе законе и друге прописе и опште акте Народне скупштине и Владе, као и акте предсједника Републике, рјешавају у управним стварима, врше управни надзор и обављају друге управне послове утврђене законом (члан 97. став 2), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности за законом (члан 108. ст. 1. и 2), да судску власт врше судови, који су самостални и независни и суде на основу Устава и закона (члан 121. ст. 1. и 2), да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима уређују законом (члан 122), те да Врховни суд Републике, као највиши суд у Републици, обезбјеђује јединствену примјену закона (члан 123).

         Приликом разматрања поднесене иницијативе, у дијелу којим је оспорен члан 6. Закона о  судовима Републике Српске,  Суд је имао у виду и друге одредбе  овог закона,  и то члан 2. којим је прописано да судску власт у Републици Српској врше судови, који су самостални и независни у оквиру дјелокруга и надлежности одређене законом, те  члан 35. тач. г) и  ж) којим је прописано да је Врховни суд надлежан да, поред осталог, заузима начелне ставове ради усаглашавања судске праксе и питањима за која оцијени да су од значаја за јединствену примјену закона у Републици Српској, те разматра актуелна питања судске праксе (тач. г) и ж).

          Полазећи од наведеног Суд је  оцијенио да члан 6.  у дијелу који гласи: „...и  осигуравају јединствену примјену закона...“ Закона о судовима Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 44/15) није у сагласности са Уставом Републике Српске. Приликом овакве оцјене  Суд је имао у виду да је Народна скупштина овлашћена да Законом о судовима Републике Српске уреди организацију, надлежност и функционисање основних судова, окружних судова, окружних привредних судова, вишег привредног суда и Врховног суда Републике Српске. Такође, да су судови органи државне власти који самостално и независно обављају судску власт у оквиру дјелокруга и надлежности одређене законом, те да при одлучивању суде на основу Устава и закона, као и да је у систему судске власти једино Врховни суд Републике, као највиша судска инстанца, изричито  овлашћен да обезбјеђује  јединствену примјену закона.

        С обзиром на наведено Суд је утврдио да је оспореним прописивањем, којим су обавезани  судови, дакле сви судови а не само Врховни суд, да осигуравају јединствену примјену прописа,  дошло до повреде члана 123. Устава, а тиме и  начела уставности из члана 108. став 1. Устава.

         Имајући у виду да члан 6. Закона, у оспореном дијелу, није у сагласности са поменутим одредбама Устава, Суд је оцијенио да није потребно посебно разматрати наводе даваоца иницијативе о повреди члана 25. Устава.

        У поступку разматрања оспореног члана 19. став 1. Правилника о унутрашњем судском пословању (“Службени гласник Републике Српске“ број 9/14) у смислу разлога и навода даваоца иницијативе, поред раније наведених одредби Устава и Закона о судовима Републике Српске, Суд је имао у виду и друге одредбе овог закона, и то члан 3. којим је прописано да су судови самостални и независни од законодавне и извршне власти, те забрањен  сваки облик утицаја на доношење судских одлука (став 1), као и да нико не смије утицати на независност и непристрасност судије при одлучивању у предметима који су му додијељени (став 3), затим члан 43. којим је прописано да је предсједник суда одговоран за руковођење цјелокупним судом и судском управом, као и  члан 55. којим је прописано да министар, уз претходну сагласност Високог судског и тужилачког савјета, доноси Правилник о унутрашњем судском пословању, те члан 56. којим су прописане надлежности министарства у оквиру судске управе, и то: израда законских текстова и других прописа за установљење, надлежност, састав и поступак пред судовима (тачка а), врши надзор и прати примјену овог закона и других прописа и подзаконских аката који се односе на организацију и пословање суда (тачка б), осигурање материјалних, финансијских, просторних и других услова за рад судова (тачка в), прикупљање статистичких и других података о раду судова (тачка г), надзор над финансијским и материјалним пословањем (тачка д), испитивање представки грађана на рад судова, које се односе на рад судова у пословима судске управе (тачка ђ), надзор над примјеном Правилника о унутрашњем судском пословању (тачка е), обука запослених у судовима Републике Српске који нису обухваћени обуком Центра за едукацију судија и тужилаца Републике Српске (тачка ж) и друге послове предвиђене овим законом (тачка з).

         Приликом разматрања оспорене одредбе Правилника Суд је имао у виду и члан 69. ст. 1. и  2. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12 и 121/12), којим је прописано да органи управе доносе правилнике, наредбе и упутства, а да се правилником разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе.

          Полазећи од наведених уставних и законских одредби Суд је утврдио да  је надлежни министар, уређујући  унутрашњу организацију  и пословање судова у Републици Српској,  оспореном одредбом Правилника, којом је прописао да су правна схватања заузета на сједницама одјељења виших судских инстанци обавезујућег карактера за сва вијећа у саставу одјељења, изашао из оквира својих овлашћења утврђених чланом 55. став 1. Закона о судовима Републике Српске и чланом 97. став 2. Устава. Наиме, наведеном одредбом Закона о судовима Републике Српске министар правде је овлашћен да правилником, уз претходно прибављену сагласност Високог судског и тужилачког савјета, уреди унутрашњу организацију и пословање судова у Републици Српској. Међутим, овлашћење надлежном  министру да уреди унутрашњу организацију  и пословање судова, по оцјени Суда, не садржи овлашћење да се правилником као подзаконским актом који се доноси ради извршења закона, регулише рад суда који се односи на судску власт, дакле на обављање судијске функције. Имајући у виду да судови могу судити само на основу Устава и закона (а не и  на основу правних схватања судских одјељења), као и да извршна власт нема никаквих овлашћења у односу на судску власт, односно да не може ни на који начин улазити у конкретне поступке за које су надлежни судови, као и одлуке које се тим поводом доносе, Суд је оцијенио да је надлежни министар прописивањем као у оспореном члану 19. став 1. предметног правилника, не само изашао из оквира својих уставних и законских овлашћења него и ограничио самосталност судске власти и тиме повриједио и начело подјеле власти из члана 69. Устава,  као и начело законитости из члана 108. став 2. Устава.

        Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

        На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

        Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.