Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. априла 2016. године, д о н и о  је

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

     Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 330а и члана 348. став 3. тачка д) Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске" бр. 124/08, 58/09 и 95/11).

О б р а з л о ж е њ е

        Ратомир Марковић из Угљевика дао је Уставном суду Републике Српске иницијативе за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 330а и члана 348. став 3. тачка д Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске" бр. 124/08, 58/09 и 95/11). Давалац иницијатива сматра да прописивање из оспорене одредбе члана 330а овог закона, којим је дата могућност да се бесправна градња на градском грађевинском земљишту легализује, те да се споразумно утврди цијена овако стеченог државног земљишта, доводи до повреде начела равноправности и једнакости пред законом из члана 10. Устава Републике Српске. Наиме, како се у иницијативи наводи, оваквим нормирањем се бесправни градитељи доводе у привилегован положај и дају им се повластице у стицању својине на градском грађевинском земљишту, у односу на легалне градитеље који немају овакву могућност. Поред тога, дискриминаторан карактер оспорене норме члана 330а овог закона се, по мишљењу даваоца иницијатива, огледа и у томе што законодавац није дао могућност легализације бесправне градње градитељима на осталом грађевинском, пољопривредном и шумском земљишту. У погледу члана 348. став 3. тачка д предметног закона, давалац иницијативе указује на повреду принципа из члана 58. Устава, јер сматра да се, сходно овој уставној одредби, непокретности у својини Републике могу отуђити само по тржишним критеријумима, а не слободном погодбом купца са Владом Републике Српске или скупштином локалне самоуправе, како је то предвиђено оспореним нормирањем. У вези с тим, истиче да се таквим прописивањем заобилази институт јавног конкурса, који је обавезан у случају свих других располагања непокретностима у својини Републике или јединице локалне самоуправе, чиме је, по његовом мишљењу, дошло и до повреде једнакости грађана у правима, која је зајемчена чланом 10. Устава. Сходно наведеном, предлаже да Суд утврди да оспорене одредбе чланова 330а и 348. став 1. тачка д Закона о стварним правима нису у сагласности са Уставом Републике Српске.

С обзиром на то да је у конкретним уставноправним стварима исти давалац посебним иницијативама тражио покретање поступка за оцјену уставности истог закона, Суд је, на основу члана 9. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 114/12, 29/13 и 90/14), рјешењем број У-3/15 од 25. марта 2015. године, спојио ове иницијативе ради вођења јединственог поступка, припајајући иницијативу која је заведена под бројем У-5/15 првоприспјелој иницијативи која је евидентирана под бројем У-3/15.

    У одговору који је на иницијативе доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да давалац иницијативе на непотпун начин тумачи одредбе Устава Републике Српске, јер да би се могло говорити о дискриминаторним елементима одређених законских одредаба, оне морају подразумијевати различит третман лица која се налазе у истим или сличним околностима. Даље се истиче да се члан 330а Закона  о стварним правима подједнако односи на сва лица која остварују право на легализацију бесправно изграђених објеката у истим ситуацијама, те да су ова лица доведена у једнак положај при остваривању будућих права и обавеза. Циљ законодавца за овакво прописивање је био да се у поступку легализације бесправно изграђених објеката ријеше имовинско-правни односи на земљишту на коме је саграђен објекат без одобрења за грађење. У погледу оспореног члана 348. став 3. тачка д) предметног закона, у одговору се такође износи став да оваквим прописивањем није дошло до повреде начела равноправности и једнакости пред законом из члана 10. Устава, као ни гаранција из члана 58. Устава, јер је свим грађанима дата могућност куповине дијелова грађевинске парцеле по начелима понуде и потражње, без обзира на то да ли се ради о имовини у својини јавноправног субјекта или имовини физичких, односно правних лица. Слиједом наведеног, предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу.

     Оспореним чланом 330а Закона о стварним правима („Службени гласник Републике Српске" бр. 124/08, 58/09 и 95/11) прописано је: да градитељ објекта изграђеног без одобрења за грађење на градском грађевинском земљишту у друштвеној, односно државној својини, који је изграђен до ступања на снагу овог закона, стиче право својине на земљишту које служи за редовну употребу тог објекта, у поступку легализације (став 1), да орган управе надлежан за имовинско-правне послове, у поступку легализације бесправно изграђеног објекта својим рјешењем утврђује право својине у корист градитеља, односно његовог правног сљедника, на земљишту које служи за редовну употребу тог објекта, ако се за објекат накнадно може издати одобрење за грађење у складу са прописима о уређењу простора и грађењу (став 2), да је градитељ бесправно изграђеног објекта дужан да власнику земљишта које служи за редовну употребу објекта плати тржишну цијену (став 3), да се тржишна цијена одређује споразумно пред органом управе надлежним за имовинско-правне послове, а уколико се споразум не постигне, цијена се одређује пред надлежним судом у ванпарничном поступку (став 4), да градитељ бесправно изграђеног објекта стиче право на упис права својине у јавну евиденцију на земљишту које служи за редовну употребу тог објекта на основу правоснажног рјешења из става 2. овог члана и уз доказ о плаћеној тржишној цијени (став 5).

   Према члану 348. став 3. тачка д овог закона, продаја, односно оптерећење правом грађења непокретности у својини Републике и јединица локалне самоуправе се изузетно може извршити непосредном погодбом ради обликовања грађевинске честице.

      У поступку оцјењивања оспорених законских одредаба Суд је имао у виду да је тач. 6. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, у конкретном случају релевантна је и одредба члана 58. став 1. Устава, према којем се својинска права и обавезе над средствима у друштвеној својини и услови под којима се та средства преносе у друге облике својине уређују законом, као и одредбе члана 60. став 1. Устава, којим је утврђено да физичка и правна лица остварују својинска права на непокретности према њиховој природи и намјени, у складу са законом.

  Сагласно наведеним уставним овлашћењима, а с обзиром на чињеницу да је усљед друштвено-економских промјена дошло и до промјена у својинскоправним односима, Законом о стварним правима су, у контексту новонасталих односа у овој области, на цјеловит начин уређени стицање, коришћење, располагање, заштита, ограничења и престанак права својине, других стварних права и државине. Тако су, између осталог, оспореним нормама овог закона, које су у саставу његових прелазних одредаба, прописани услови и поступак за успостављање јединства непокретности приликом легализације бесправно изграђених објеката на градском грађевинском земљишту, те услови за располагање непокретностима у својини Републике и јединица локалне самоуправе.

    Приликом оцјене уставности оспореног члана 330а предметог закона, Суд је утврдио да оваквим прописивањем није нарушено начело равноправности и једнакости грађана пред законом из члана 10. Устава, на које се указује у иницијативи. Прије свега, несумњиво је да је интенција законодавца за овакво нормирање била да се, као и код легално изграђених објеката, успостави режим правног јединства објекта и земљишта, али само уколико постоје услови да се бесправно изграђени објекат легализује у складу са прописима о уређењу простора и грађењу. Бесправни градитељи су, дакле, обавезни да у законом прописаном поступку издавања накнадног одобрења за грађење, изврше све обавезе према власнику земљишта које служи за редовну употребу објекта, те да уплате све законом прописане накнаде за издавање овог одобрења. Како из оспорене законске одредбе произлази, услови који су прописани за легализацију бесправно изграђених објеката на градском грађевинском земљишту, као и за упис права својине на земљишту које служи за редовну употребу тог објекта, подједнако се односе на све бесправне градитеље на градском грађевинском земљишту, дакле субјекте који се налазе у истим правним ситуацијама, због чега, по оцјени Суда, предметним прописивањем нису доведене у питање гаранције из члана 10. Устава, односно лица која третира оспорена законска одредба нису стављена у привилегован положај у односу на друге градитеље који се налазе у објективно различитим правним ситуацијама. У вези са наведеним, Суд сматра потребним да укаже на то да овај уставни принцип не подразумијева равноправност и једнакост грађана у апсолутном смислу, већ једнак третман субјеката који се налазе у истим или истоврсним околностима приликом реализације одређених права и обавеза. 

    Из истих разлога Суд је оцијенио да ни оспореним чланом 348. став 3. тачка д) Закона о стварним правима није дошло до повреде начела равноправности и једнакости, како је то зајемчено чланом 10. Устава. Наиме, овом законском одредбом је свим грађанима, под једнаким условима, омогућено да у случају потребе обликовања грађевинске парцеле, стекну право својине или право грађења на непокретностима у својини Републике или јединице локалне самоуправе. Оспореном нормом законодавац је, сходно својој цјелисходној процјени, а у оквиру Уставом утврђених принципа и у складу са политиком у уређивању предметних односа, прописао случајеве у којима се, изузетно, продаја, односно оптерећење правом грађења непокретности у својини Републике, односно јединице локалне самоуправе, може вршити непосредном погодбом, чиме нису нарушене ни уставне гаранције из члана 58. Устава, на које се указује у инцијативи. По оцјени Суда, предметним нормирањем није дошло до повреде принципа из ове уставне одредбе, према којем се средства у државној својини могу отуђивати само по тржишним критеријима, јер непосредна погодба представља само начин продаје ових непокретности, која је предвиђена као изузетак од општег правила да се њима може располагати само на основу јавног конкурса, како је то прописано чланом 348. став 1. Закона о стварним правима. Продаја непосредном погодбом, дакле, не утиче на начин формирања цијене, тако да продаја непокретности у својини Републике или јединице локалне самоуправе по тржишним критеријумима, како је то гарантовано чланом 58. Устава, није доведена у питање предметном законском одредбом. 

    С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), о уставности оспорених одредаба Закона о стварним правима одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

      На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

     Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.