Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. марта 2016. године, д о н и о    ј е

О  Д  Л  У  К  У

            Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 52. став 4. тачка б) Закона о ветеринарству у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 42/08 и 6/12).

О б р а з л о ж е њ е

            Ветеринарска комора Републике Српске (у даљем тексту: Комора), коју заступа Илија Ђакић, адвокат из Бање Луке, поднијела је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) приједлог за оцјену уставности члана 52. став 4. тачка б) Закона о ветеринарству у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 42/08 и 6/12). Предлагач сматра да је законодавац, пропуштајући да пропише рок у коме је надлежно министарство обавезно да дâ сагласност на цијене ветеринарских услуга утврђене од стране Коморе, као и пропуштајући да регулише критеријуме за утврђивање истих, омогућио Министарству да блокира редовно пословање Коморе, која, имајући у виду потпуни изостанак акта о сагласности, није у могућности да улаже правне лијекове. Истиче се да оспорена одредба Закона дозвољава интервенционизам државе, у овом случају ентитета, који се, у условима слободног тржишта, негативно одражава на пословање ветеринарских служби. Овакво мијешање није усмјерено на развој привреде и заштиту јавног интереса, те је оспорено прописивање у супротности са члановима 50. и 52. став 2. Устава. Предлагач наводи  да је оспорени члан Закона у супротности и са чланом 5. став 1. алинеја 4. (у приједлогу погрешно назначена као тачка 4), чл. 16, 45, 66. и 97. став 2, те чл. 111. и 113. Устава, што га чини неуставним и са аспекта члана 108. Устава. Поред овога, накнадно достављеном допуном приједлога, тражено је да Суд усклади оспорени члан 52. став 4. тачка б) Закона са чланом 58. став 3. тачка е) Закона о ветеринарству Босне и Хецеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 34/02). У прилог основаности свеукупности навода предлагач, такође, наглашава да, за разлику од оспорене одредбе Закона о ветеринарству у Републици Српској, чл. 40. и 64. Закона о лијековима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 19/01, 113/05 и 34/08) прописују рок за поступање надлежног органа, те право на правни лијек, док је чланом 84. став 2. Закона о лијековима и медицинским средствима Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 58/08) утврђено да Вијеће министара БиХ прописује начин контроле и обликовања цијена. 

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из приједлога.        

Оспореним чланом 52. став 4. тачка б) Закона о ветеринарству у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 42/08 и 6/12) прописано је да Ветеринарска комора утврђује минималне и максималне цијене ветеринарских услуга у првом кварталу текуће године уз претходно прибављену сагласност Министарства.

У поступку оцјењивања оспорене одредбе Закона о ветеринарству у Републици Српској, Суд је имао у виду да је тач. 6, 10, и 11. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора, организацију, надлежности и рад државних органа и систем јавних служби. Такође, Суд је узео у обзир да је одредбама Устава Републике Српске, у односу на које предлагач оспорава одредбе Закона, утврђено да се уставно уређење Републике  темељи на владавини права (члан 5. став 1. алинеја 4); да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, те да је свакоме је зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16); да је свако дужан да се придржава Устава и закона, као и да је свако дужан да савјесно и одговорно врши повјерену му јавну функцију (члан 45); да се економско и социјално уређење заснива се на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном  простору (члан 50);  да су забрањени су монополи (члан 52. став 2); да права и дужности Републике врше Уставом одређени републички органи, док су људска права и слободе, једнакост пред законом, самосталност и једнак положај предузећа и других организација, уставни положај и права јединица локалне самоуправе основа и мјера овлашћења и одговорности републичких органа (члан 66); да министарства и други републички органи управе проводе законе и друге прописе и опште акте Народне скупштине и Владе, као и акте предсједника Републике, рјешавају у управним стварима, врше управни надзор и обављају друге управне послове утврђене законом (члан 97. став 2); да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, док прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108); да државни органи и организације које врше јавна овлашћења могу у појединачним стварима рјешавати о правима и обавезама грађана или примјењивати мјере принуде и ограничења, само у законом прописаном поступку у коме је свакоме дата могућност да брани своја права и интересе и да против донесеног акта изјави жалбу, односно употреби друго законом предвиђено правно средство (члан 111); да се против појединачних аката судова, управних и других државних органа, као и организација које врше јавна овлашћења, донесених у првом степену, може изјавити жалба надлежном органу, а да се законом, изузетно, може искључити жалба, ако је на други начин обезбијеђена заштита права и законитости, као и да о законитости коначних појединачних аката, којима државни органи и организације које врше јавна овлашћења рјешавају о правима или обавезама, одлучује суд у управном спору, ако за одређену ствар није законом предвиђена друга судска заштита, док се само законом може, изузетно, у одређеним врстама управних ствари, искључити управни спор (члан 113).

Суд је, исто тако, узео у обзир да је чланом 1. Закона о ветеринарству у Републици Српској, између осталог, уређено обављање ветеринарске дјелатности, те организација и надлежности Ветеринарске коморе (члан 1), те да је чланом 52. ст. 1. и 5. прописано  да се доктори ветеринарске медицине, односно дипломирани ветеринари удружују у Ветеринарску комору Републике, док задатке из члана 52. став 4. тач. а) и б) обавља Ветеринарска комора као јавна овлашћења.

Суд је констатовао да се термин Министарство, у контексту овог закона, односи на Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде.

Надаље, Суд је имао у виду да је Законом о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09,74/10, 86/10, 24/12 и 121/12) прописано: да се овим законом, између осталог, оснивају министарства, као републичке управе (члан 1); да послове управе обављају министарства и други републички органи управе (члан 2 став 2); да органи управе доносе правилнике, наредбе и упутства (члан 69. став 1); да се односи органа управе са судовима, тужилаштвима и другим републичким органима заснивају се на правима и дужностима одређеним Уставом, законом и другим прописом (члан 105); да се поједини послови управе, ради њиховог ефикаснијег и економичнијег обављања, преносе законом на јединице локалне самоуправе, јавне установе и друга правна лица (члан 108. став 1); да орган управе врши контролу рада органа у обављању пренесених, односно повјерених послова и има, између осталог, право и дужност да даје претходну сагласност на све прописе које доносе у вези са обављањем пренесених, односно повјерених послова (члан 111. тачка а); да при при обављању повјерених, односно пренесених послова управе, носиоци јавних овлашћења имају иста права и дужности као органи управе, док Влада и органи управе задржавају и послије повјеравања, односно преношења послова управе, одговорност за њихово извршавање (члан 114).

С обзиром на наведено Суд је оцијенио да је законодавац, прописујући као у оспореном члану 52. став 4. тачка б) Закона о ветеринарству у Републици Српској, поступао у оквиру Уставом утврђених овлашћења. Наиме,  законски пренос надлежности, у конкретном случају Комори, у виду овлашћења да утврђује минималне и максималне цијене услуга, подразумијева, у смислу цитираних одредаба члана 111. тачка а) и члана 114. Закона о републичкој управи, да Влада и органи управе задржавају и послије повјеравања, односно преношења послова управе, одговорност за извршавање истих. Оваква одговорност реализује се, између осталог, и давањем претходне сагласности, што је, према оцјени Суда, у складу са уставним гаранцијама из чл. 45, 66. и 97. став 2. Устава, те је, стога, законодавац, регулишући као у оспореном члану, поступао у складу са обавезом обезбјеђења јединства законодавне политике, а сходно принципу владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава. Процјена потребе за утврђивањем рока у коме би надлежно министарство било обавезно да одлучи о давању претходне сагласности, као и питање дефинисања критеријума за поступање Коморе у оквиру надлежности из оспореног члана, предмет је законодавне политике, чију оправданост, у складу са чланом 115. Закона о Уставном суду, овај суд није надлежан да оцјењује.

Исто тако, Суд је утврдио да наводи о немогућности улагања правних лијекова у случају изостанка акта којим се одлучује о давању претходне сагласности нису од уставноправног значаја, у смислу гаранција из чланова 16, 111. и 113. Устава, јер релевантна сагласност нема карактер акта којим се одлучује о појединачном праву или на закону заснованом интересу, нити, иста садржи мјере принуде и ограничења.

Суд је, такође, констатовао да је обавеза Републике Српске да, с циљем афирмације темеља уставноправног уређења, активно утиче и регулише слободно тржиште и то путем усвајања регулативе, надзором над њеном примјеном, те обезбјеђењем инструмената за санкционисање повреда исте. Суд, надаље, није посебно разматрао наводе о неусаглашености члана 52. став 4. тачка б) Закона са члановима 50. и 52. став 2. Устава, будући да се оспорено прописивање не може довести у контекст принципа зајемчених овим члановима Устава. С обзиром на изложено Суд је оцијенио да је оспорено законско нормирање у складу са принципом уставности из члана 108. став 1. Устава, којим је утврђено да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом.

Имајући у виду чланом 115. Устава дефинисан стандард оцјене у поступцима контроле уставности, наводи предлагача којима се указује на поједина другачија законска рјешења нису од значаја за одлучивање овог суда, а Суд, исто тако, није овлашћен да међусобно усаглашава легислативна рјешења.

 На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.