Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 23. децембра 2015. године, д о н и о  је

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

     Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 1. став 3. Закона о унутрашњем дугу Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/12, 28/13, 59/13 и 44/14). 

О б р а з л о ж е њ е

      Клуб делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 1. став 3. Закона о унутрашњем дугу Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/12, 28/13, 59/13 и 44/14). У иницијативи се наводи да оспорена законска норма није у сагласности са одредбама чл. 5, 10, 13, 17. и 48. Устава Републике Српске, које предвиђају једнака права за све грађане, па тако и за жртве тортуре – логораше, без дискриминације по националном, вјерском или било ком другом основу. Давалац иницијативе сматра да се оспореним прописивањем ускраћује право на обештећење лицима која су неосновано лишена слободе у вези са ратним дејствима, иако имају право на отклањање повреда и накнаду као жртве тортуре, независно од тога када је дјело почињено. Такође истиче да овакво нормирање доводи до неравноправности грађана и онемогућава реализацију права признатих у судским поступцима, те се тако губи сврха и циљ вођења парничних поступака покренутих по тужбама за накнаду нематеријалне и материјалне ратне штете. Поред тога, у иницијативи се наводи да је предметна законска одредба супротна и члану 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), члану 1. Протокола број 1. и члану 1. Протокола број 12. уз Конвенцију, али се не образлаже у чему се, конкретно, састоји повреда ових чланова Конвенције.

    У одговору који је на иницијативу доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да је намјера законодавца била да оспореном законском одредбом створи позитивну подлогу за рјешавање предметне материје на начин да се сва лица која су у току ратних сукоба била неосновано лишена слободе, а то је утврђено судском одлуком пред редовним судовима у БиХ, ставе у равнораван положај, а да се истовремено постигне заштита буџета Републике. Због тога су обавезе које су настале на основу правоснажних и извршних судских одлука постале унутрашњи дуг, који се измирује у складу са овим законом. Законодавац је, како се даље истиче, усвајајући овакво рјешење, поступио у најбољем интересу грађана, па је, цијенећи разлоге цјелисходности и социјалне сигурности, у оквиру Уставом утврђених овлашћења, прописао начин измирења предметних обавеза Републике. Оспорена одредба се односи и примјењује једнако на све адресате у истим ситуацијама, анационална је, а лицима на која се односи омогућено је да право на накнаду штете реализују путем обвезница или у готовини, на начин који је прописан овим законом. Сходно наведеном, Народна скупштина предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу. 

      Оспореном одредбом члана 1. став 3. Закона о унутрашњем дугу Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/12, 28/13, 59/13 и 44/14) прописано је да се одредбе овог закона примјењују на правоснажне и извршне судске одлуке којима је утврђено право на надокнаду штете на основу неоснованог лишења слободе које је у вези са ратним дејствима у периоду од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године, а штета је утврђена у грађанској парници пред редовним судовима у Босни и Херцеговини, у складу са одредбама прописа којима се уређује парнични поступак и у извршном поступку, у складу са одредбама којима се уређује извршни поступак.  

   У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе Закона о унутрашњем дугу Суд је, прије свега, имао у виду да је тачкама 6, 17. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, финансирање остваривања права и дужности Републике, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, према члану 49. став 1. и 2. Устава, слободе и права се остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а законом се може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање.

   У наведеним уставним одредбама је, по оцјени Суда, садржано овлашћење законодавца да у општем интересу утврди структуру унутрашњег дуга и уреди поступак, начин и рокове утврђивања и измиривања унутрашњег дуга Републике Српске према физичким и правним лицима, те да, између осталог, дефинише појам и висину материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава, као и начин и услове под којима се измирује овај вид унутрашњег дуга. Тако је оспореном одредбом члана 1. став 3. овог закона прописано да у обавезе у оквиру унутрашњег дуга улазе и потраживања по основу правоснажних и извршних судских одлука којима је утврђено право на надокнаду штете на основу неоснованог лишења слободе које је у вези са ратним дејствима у периоду од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године, а штета је утврђена у грађанској парници пред редовним судовима у Босни и Херцеговини.

    Суд је оцијенио да оваквим прописивањем није дошло до повреде уставних принципа на које се позива давалац иницијативе. Прије свега, неосновани су наводи да је предметном законском нормом повријеђено начело равноправности и једнакости грађана, које је гарантовано чланом 10. Устава, јер су, како се истиче у иницијативи, припадници бошњачког народа дискриминисани у праву да остваре правичну накнаду штете признату у судским поступцима. Оспорена одредба, наиме, нема национални предзнак и подједнако се односи на сва лица која су издејствовала правоснажне и извршне судске одлуке за накнаду штете по основу неоснованог лишења слободе у прописаном периоду, без обзира на њихову националну припадност. Дакле, сва ова лица, под једнаким условима, могу реализовати своје право на накнаду ове штете утврђене у грађанским парницама у БиХ. У вези са наведеним, Суд подсјећа да уставни прицип једнакости и равноправности није апсолутан, већ гарантује равноправност у остваривању законом признатих права за категорије адресата које се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, што је у конкретном случају осигурано.

      Поред наведеног, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем нису нарушене ни гаранције из члана 13. Устава, на који се такође указује у иницијативи, јер се предметна законска одредба не односи на права заштићена овом уставном нормом, односно, ни директно, ни посредно не утиче на уживање права на људско достојанство, тјелесни и духовни интегритет, приватност, те лични и  породични живот.

     Исто тако, по оцјени Суда, у конкретном случају није дошло ни до повреде члана 17. став 2. Устава, којим је лицима неосновано лишеним слободе гарантовано право на рехабилитацију, накнаду штете и јавно извињење, као ни члана 48. Устава, према којем се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити. Наиме, оспореном законском одредбом законодавац је, сходно овлашћењима из тач. 6, 17. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, и члана 49. ст. 1. и 2. Устава, са циљем да обезбиједи макроекономску стабилнност и фискалну одрживост Републике, а према својој цјелисходној процјени, законом утврдио које обавезе Републике представљају унутрашњи дуг, те у оквиру тога, између осталог, предвидио и обавезе по основу накнаде штете због неоснованог лишења слободе у вези са ратним дејствима. Осим тога, одредбама чл. 14, 14а, 14б и 14в. овог закона прописан је начин измиривања ових обавеза, односно предвиђено је да се исте измирују у готовини или у обвезницама, те су одређени услови и поступак у којем се остварује право на накнаду предметне штете. Слиједом наведеног Суд је оцијенио да оспореним прописивањем нису нарушене гаранције из члана 17. став 2. и члана 48. Устава, те да су неосновани наводи даваоца иницијативе да је предметном законском нормом онемогућена реализација права на накнаду штете лицима неосновано лишеним слободе у ратном периоду.

   Наводи иницијативе који се односе на повреду члана 6. став 1. Конвенције, члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију и члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију су паушални и не садрже образложење у чему се, у конкретном случају, састоји повреда ових одредаба, због чега Суд није разматрао оспорени члан 1. став 3. Закона о унутрашњем дугу Републике Српске у односу на ове одредбе Конвенције.

    С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности члана 1. став 3. Закона о унутрашњем дугу Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/12, 28/13, 59/13 и 44/14) одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и  судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.