Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40 став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. новембра 2015. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјену уставности члана 62. став 1. Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске” број 40/13).
О б р а з л о ж е њ е
Ружица Куљић из Требиња дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 62. став 1. Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске” број 40/13) (у даљем тексту: Закон). У иницијативи и касније достављеним допунама иницијативе, позивајући се на лични примјер, давалац иницијативе наводи да се оспореном законском одредбом грубо вријеђају елементарна права на слободу и неометано располагање приватном својином, односно права гарантована одредбама чл. 10, 16, 54. и 68. Устава Републике Српске. Наиме, давалац иницијативе сматра да су јој органи за урбанизам и грађевинарство, на основу оспорене законске одредбе, онемогућили да учествује у поступку издавања локацијских услова будуће изградње објекта на подручју које се налази у непосредној близини зграде у којој станује и које је обухваћено спроведбеним документом просторног уређења. Такође сматра да је прописивањем као у оспореној законској одредби онемогућена и у подношењу жалбе која је, како наводи, гарантована Уставом. Због наведеног, те, по њеном мишљењу, пропуста законодавца да као услов будуће градње пропише обавезну сагласност власника сусједног објекта, предлаже да Суд оспорени члан 62. став 1. Закона о уређењу простора и грађењу оцијени неуставним, поништи Рјешење број: 15.03-361-332/15 од 17. априла 2015. године Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију, којим је одбијена њена жалба у предмету издавања грађевинске дозволе, као и то да до доношења одлуке Суд обустави примјену Рјешења број 07-361-175/14 од 24. фебруара 2014. године (грађевинска дозвола) и Рјешења број 07-364-211/14 од 31. јула 2014. године (локацијски услови), због, како је наведено, могућности да њиховим извршењем наступе неотклоњиве и штетне посљедице.
Одговор на наводе из иницијативе Уставном суду је доставила Народна скупштина Републике Српске, у коме је, поред осталог, наведен уставноправни основ оспореног законског рјешења, односно члан 59, члан 61. став 1. и Амандман XXXII тачка 6, којим је замијењен члан 68. Устава Републике Српске, као и то да је евидентно да подносилац иницијативе на непотпун и неразумљив начин тумачи одредбе Устава, али и одредбе оспореног закона. Наиме, у одговору доносиоца Закона истиче се да питање права својине није од утицаја за предметни поступак, односно да је очигледно да се оспореном законском одредбом не дотиче право својине нити се ово право оспорава или ограничава. С тим у вези, наводе да локацијски услови који се регулишу оспореном законском одредбом представљају технички документ којим се дефинише да ли се и под којим условима може градити на одређеном подручју и коме се издаје, а у поступку издавања грађевинске дозволе да се цијени да ли су на парцели на којој се планира градња ријешени имовинско-правни односи и да ли су за то приложени одговарајући докази. У одговору се такође указује на то да оспорено законско ријешење не уређује питање права учешћа у својству сусједа у поступку издавања локацијских услова, односно да је остваривање тог права омогућено приликом доношења спроведбеног документа просторног уређења, које претходи издавању локацијских услова. Истичући да оспорена одредба, као ни Закон у цјелини, није у супротности са наведеним одредбама Устава и да се, у овом случају, ради о незадовољству одређеним законским рјешењем, предлажу да Суд не прихвати предметну иницијативу.
Законом о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске” број 40/13) у оспореном члану 62. став 1. прописано је да се, ако је подручје будуће изградње обухваћено спроведбеним документом просторног уређења, локацијски услови састоје од овјереног извода из спроведбеног документа просторног уређења и урбанистичко-техничких услова.
Према члану 45. став 1. Устава свако је дужан да се придржава Устава и закона. Одредбама члана 68. тач. 5. и 8. Устава, који је мијењан Амандманом XXXII, утврђено је да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, коришћење простора, а чланом 108. став 1. Устава утврђено је да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом.
На основу наведених уставних одредаба, Суд је оцијенио да је оспорена одредба Закона донесена у оквиру овлашћења законодавца да уређује коришћење простора, што подразумијева и одређивање, поред осталог, и садржаја локацијских услова за подручје будуће изградње. Прописивање да се локацијски услови састоје од овјереног извода из спроведбеног документа просторног уређења и урбанистичко-техничких услова, ако је то подручје обухваћено спроведбеним документом просторног уређења, по оцјени Суда, у оквиру је надлежности за уређивање одређеног права, у конкретном случају права на издавање локацијских услова за изградњу објекта. Поред наведеног, Суд је оцијенио да се наведеним прописивањем не угрожава Уставом зајемчена равноправност грађана у слободама, правима и дужностима... (члан 10); једнакост у заштити својих права у поступку пред судом и другим државним органом и зајемченом праву на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16); једнакост правне заштите свих облика својине (члан 54) и уређивању и обезбјеђивању својинских и облигационих односа и заштити свих облика својине (тачка 6. члана 68. Устава који је измијењен Амандманом XXXII), већ се законом, сагласно Уставу, уређује садржај локацијских услова као техничког стручног документа, у смислу члана 59. став 1. Закона, који се једнако односе на сва заинтересована лица.
Указивање даваоца иницијативе да је пропуст законодавца да као услов будуће градње пропише обавезну сагласност власника сусједног објекта, по оцјени Суда, није од утицаја на одлучивање о уставности оспорене законске одредбе, с обзиром на то да Уставни суд, према члану 115. Устава, није надлежан да одлучује о оправданости и примјерености одређених нормативних рјешења у оспореном закону. Наиме, наведена питања су у домену законодавне политике, коју креира законодавац приликом доношења закона.
Како је у овом предмету донесена коначна одлука, Суд није посебно разматрао захтјев даваоца иницијативе којим је тражено обустављање извршења наведених појединачних правних аката.
Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-12/15 ПРЕДСЈЕДНИК
25. новембар 2015. године УСТАВНОГ СУДA
Џерард Селман с.р.