Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. септембра 2015. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 51. Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник Републике Српске“ бр. 111/08, 50/10, 12/13 и 33/14).
О б р а з л о ж е њ е
Ранко Гаврић, такси превозник из Мркоњић Града, дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 51. Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник Републике Српске“ бр. 111/08, 50/10, 12/13 и 33/14). У накнадно достављеним дописима, иницијативи се придружио и Ђуро Милетић, такође такси превозник из Мркоњић Града. Даваоци иницијативе, поред тога што захтијевају укидање или измјену оспореног члана Закона, наводе да је овај члан дискриминирајући и да је несагласан са нормама које регулишу дјелатност јавног превоза, како у нашем окружењу, тако и у свијету. Сматрају да се оспореном законоском одредбом онемогућава да такси превозници по позиву превозе путнике из друге локалне заједнице, односно да врше такси превоз путника између двије локалне заједнице са укљученим таксиметром као на нивоу локалне заједнице. На овај начин се, како наводе, ограничавају уставна права на рад и слободу рада и на економско и социјално уређење. У вези с тим истичу да се оспореном законском одредбом уставно право на рад и слободу рада које подразумијева право које се остварује на подручју цијеле Републике Српске, те право на економско и социјално уређење које се заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, прописују само за јавне превознике, што је чини дискриминирајућом и због чега предлажу да Суд утврди да ова одредба није у складу са чл. 39. и 50. Устава Републике Српске.
Народна скупштина Републике Српске, у одговору на наводе из иницијативе истиче да поднесак нема природу иницијативе за оцјењивање уставности закона, већ да подносиоци акта траже помоћ у рјешавању постојећих проблема с циљем измјена и допуна Закона о превозу у друмском саобраћају. Због наведеног предлажу да Уставни суд предметну иницијативу одбаци.
Оспореним чланом 51. Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник Републике Српске“ бр. 111/08, 50/10, 12/13 и 33/14 ) (у даљем тексту: Закон) прописано је: да такси превозник може вршити такси превоз само на подручју јединице локалне самоуправе на којем има регистровано сједиште (став 1); да се одредбе из става 1. овог члана не односе на појединачне вожње између двије јединице локалне самоуправе са повратном празном вожњом, односно повратном вожњом истих путника код које је цијена превоза уговорена и за које је унапријед издата возна карта (став 2); да такси превозник не може почињати превоз у зонама аутобуских стајалишта јавног превоза, на удаљености 25 метара прије и послије видно обиљеженог стајалишта (став 3) и да се одредбе ст. 1. и 2. овог члана не односе за такси превознике који имају регистровано сједиште у јединици локалне самоуправе која у свом саставу има више општина, ако такси превоз врше у оквиру те јединице локалне самоуправе (став 4).
У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе члана 51. Закона Суд је, прије свега, имао у виду да је тач. 6. и 18. Амандмана XXXII на Устав Репубике Српске утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, власничке и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, као и друге односе од интереса за Републику у складу са Уставом. Поред тога, Суд је имао у виду и одредбе Устава Републике Српске на чију повреду указује давалац иницијативе, односно члан 39. којим је, између осталог, утврђено да свако има право на рад и слободу рада (став 1) и да је свако слободан у избору занимања и запослења и под једнаким условима му је доступно радно мјесто и функција (став 3), као и члан 50. којим је утврђено да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору.
Такође Суд је, у конкретном случају, имао у виду и: одредбу члана 1. Закона, којим је прописано да се овим законом уређују услови и начин вршења превоза лица и ствари у друмском саобраћају као јавни превоз и превоз за властите потребе, услови вршења превоза, концесије у јавном линијском превозу лица, рад аутобуских станица и терминала градског, односно приградског превоза лица на територији Републике Српске и рад станица за технички преглед возила; одредбу члана 4. тачка у), којом је прописано да је такси превоз јавни ванлинијски превоз лица за који се цијена превоза утврђује таксиметром, по одобреном цјеновнику услуга или на основу погодбе; одредбу члана 3. став 1. тачка б), којом је прописано да ће јединица локалне самоуправе посебним прописом, у складу са овим законом и прописима донесеним на основу њега, уредити превоз лица и ствари на својој територији, а посебно начин и организацију такси превоза; одредбу члана 9. став 1. тачка б) подтачка 4), којом је као посебан услов који превозник мора да испуни ради стицања права на одговарајућу лиценцу прописан услов да има у власништву или држи по основу лизинга моторна возила која испуњавају техничко-експлоатационе и еколошке услове за поједине врсте превоза и то најмање једно путничко моторно возило са највише 1+4 регистрованих сједишта, које за вршење такси превоза може бити старости до 15 година, облика каросерије лимузина или караван, или једно путничко моторно возило намјенски произведено за превоз лица са посебним потребама (инвалидска лица) и одредбу члана 70. став 3. којим је прописано да је такси превозник који не испуњава услове из члана 9. став 1. тачка б) подтачка 4) овог закона за такси превознике ступањем на снагу овог закона дужан ускладити своје пословање најкасније до 31. децембра 2014. године.
Имајући у виду да из наведених уставних одредаба произлази овлашћење законодавца да уређује услове за oбављање одређене дјелатности, Суд је оцијенио да је право законодавца да уређујући услове и начин вршења превоза лица и ствари у друмском саобраћају као јавни превоз, уређује и услове и начин вршења такси превоза. С тим у вези Суд је оцијенио да прописивање као у оспореној одредби члана 51. став 1. Закона, односно да такси превозник може вршити такси превоз само на подручју јединице локалне самоуправе на којем има регистровано сједиште, право законодавца да, процјењујући друштвену оправданост уређивања ових односа, пропише такве услове и начин обављања такси превоза. Поред тога, Суд је оцијенио да је и прописивање као у ставу 2. овог члана, односно да се одредбе из става 1. овог члана не односе на појединачне вожње између двије јединице локалне самоуправе са повратном празном вожњом, односно повратном вожњом истих путника, те прописивање као у ставу 4., да се одредбе ст. 1. и 2. овог члана не односе на такси превознике који имају регистровано сједиште у јединици локалне самоуправе која у свом саставу има више општина, ако такси превоз врше у оквиру те јединице локалне самоуправе, као уређивање граничне ситуације, сагласно Уставу. Наиме, законодавац је, поред одређивања такси превоза као локалног превоза, односно превоза који се обавља на подручју јединице локалне самоуправе, одредио да такси превозник који је започео превоз на подручју јединице локалне самоуправе на којој има регистровано сједиште, може, у складу са прописаним условима, да заврши започети превоз на подручју јединице локалне самоуправе на којој нема регистровано сједиште, али не и да обавља дјелатност на подручју те јединице локалне самоуправе, што се сагласно Уставу, уређује законом.
С обзиром на то да се прописани услови за обављање дјелатности такси превоза односе подједнако на све који обављају те послове, Суд је оцијенио да прописивање као у оспореној одредби члана 51. Закона није у несагласности ни са чл. 39. и 50. Устава Републике Српске.
Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
СУДИЈА ИЗВЈЕСТИЛАЦ ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Миленко Араповић Џерард Селман
Број: У -52/14
30. септембар 2015. године