Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 30. септембра 2015. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 21. Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14).
О б р а з л о ж е њ е
Војин Бадњар из Љубије дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 21. Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), наводећи да исти не садржи одредбе којима би се запосленима јемчило право на једнократну новчану помоћ за посебне резултате у раду, као и новчану помоћ у случају инвалидности и дуготрајне болести, те помоћ у случају елементарних непогода или пожара у стану радника. Право на предметна новчана примања је, међутим, утврђено другим буџетским корисницима на које се примјењује Закон о платама запослених у Министарству унутрашњих послова („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), Закон о платама запослених у органима управе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), Закон о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), те Закон о платама запослених у јавним службама Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14). Поред овога, истиче се да, осим Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске, ниједан од претходно наведених закона не прописује платни коефицијент мањи од 11 за запослене са VII степеном стручне спреме, због чега су њихови адресати у привилегованом положају у односу на просвјетне раднике. Давалац иницијативе сматра да су, пропуштањем законодавца да оспореним чланом 21. Закона уреди право на релевантна новчана примања, повријеђена права запослених у области просвјете зајемчена чланом 10. Устава Републике Српске, као и право на уживање законом утврђених права без дискриминације, а како је зајемчено Протоколом број 12 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода, јер су једина категорија буџетских корисника која је изузета из права на предметну врсту примања. С обзиром на изложено, предлаже се да Суд оцијени да ли је оспорено нормирање у супротности са чланом 10. Устава, али и да Суд усвоји појединачне мјере с циљем окончања повреде, односно да, сходно члану 58. Закона о Уставном суду Републике Српске, рјешењем, наложи Влади Републике Српске обуставу извршења оспореног Закона до коначне одлуке Суда, те затражи од Народне скупштине Републике Српске хитне измјене оспореног члана, а како би се спријечило наступање неотклоњивих штетних посљедица.
Разматрајући дату иницијативу Суд је рјешењем од 26. јуна 2014. године покренуо поступак за оцјењивање уставности и законитости члана 21. Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 31/14). Истим рјешењем Суд није прихватио иницијативу за обуставу примјене предметног закона.
У одговору на рјешење о покретању поступка који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да се права утврђена Законом о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске једнако примјењују на сва лица запослена у институцијама просвјете и културе у Републици Српској, односно да исти није у супротности са чланом 10. Устава, као и да могућност другачијег уређења предметне материје не подразумијева да је позитивно законодавство у супротности са Уставом. Надаље се, у контексту навода о повреди члана 10. Устава, истиче да давалац иницијативе погрешно тумачи ову уставну гаранцију, те пореди лица која спадају у различите категорије и имају различит статус. Законодавац сматра да давалац иницијативе настоји да, путем поступка оцјене уставности, отвори процес измјена и допуна Закона. Сходно наведеном, Народна скупштина предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу.
Оспореним чланом 21. Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14) прописано је да запослени имају право на: а) отпремнину при одласку у пензију и у случају ако се из економских, организационих и технолошких разлога укаже потреба за престанком рада радника, б) накнаду трошкова превоза приликом доласка на посао и враћања са посла, в) накнаду за путне трошкове службених путовања у складу са важећим прописима, г) јубиларну награду, д) новчану накнаду приликом рођења дјетета, ђ) новчану помоћ породици у случају смрти радника, е) новчану помоћ у случају смрти члана уже породице и ж) накнаду по основу обављања функције предсједника или повјереника репрезентативне синдикалне организације (став 1). У ставу 2. оспореног члана утврђено да се висина примања из става 1. истог утврђује Посебним колективним уговором за запослене у области образовања и културе Републике Српске.
Разматрајући предметну иницијативу Суд је имао у виду да је чланом 10. Устава Републике Српске утврђено да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство, а у складу са чланом 39. став 5. Устава, свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором. Чланом 49. ставови 1. и 2. Устава утврђено је да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим ако је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, док се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање. Тачком 12. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе.
Поред овога Суд је узео у обзир да члан 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода прописује општу забрану дискриминације утврђујући да је уживање свих права утврђених законом осигурано без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовинско стање, рођење или други статус (став 1), док ни један орган власти не смије никога дискриминисати ни по којем основу, као што је наведено у ставу 1 (став 2).
Суд је утврдио да је, сагласно наведеним уставним одредбама, законодавац поступао у оквиру својих овлашћења регулишући предмет новчаних надокнада на начин као у оспореном члану 21. Закона о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14). Законодавац, наиме, пропуштајући да запосленима у области просвјете и културе утврди право на једнократну новчану помоћ за посебне резултате у раду, новчану помоћ у случају инвалидности и дуготрајне болести, те помоћ у случају елементарних непогода или пожара у стану радника, није, према оцјени Суда, повриједио уставне принципе из члана 10. Устава, с обзиром да начело равноправности не подразумијева једнакост у апсолутном смислу, већ гарантује једнак третман субјеката који се налазе у истим или истоврсним правним ситуацијама. Стога поређење права из рада и по основу рада која остварују адресати оспореног закона са корелативним правима службеника јавне управе, запослених у министарствима, радника у правосуђу итд. није од уставноправног значаја, будући да се ради о потпуно различитим категоријама субјеката права, који, притом, обављају значајно различите врсте послова, те имају битно различите обавезе и одговорности из радног односа. По оцјени Суда, законодавац има дискрецију да посебним законима, па тако и иницијативом потенцираним Законом о платама запослених у Министарству унутрашњих послова („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), Законом о платама запослених у органима управе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), Законом о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), те Законом о платама запослених у јавним службама Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), а на темељу општег принципа, регулише права и обавеза по основу рада за поједине категорије запослених на начин различит од оног коришћеног у оспореном закону. Од значаја је, притом, да ли је остваривање појединих права из рада и по основу рада која су предвиђена општим прописима обезбијеђено и категоријама запослених на које се примјењују посебни прописи и то тако да сва лица у тој категорији запослених, која се налазе у истој ситуацији, право остварују на исти начин. Поред тога, гарантујући право на зараду по основу рада, Устав Републике Српске не јемчи право на одређену врсту прихода нити утврђује висину ове зараде. Устав, такође, не познаје ограничења у погледу надлежности законодавца да системским или посебним законима регулише право на зараду по основу рада, што подразумијева његово овлашћење да, између осталог, утврди и врсте примања. Стога, нормирајући као оспореним чланом 21, законодавац није онемогућио, нити ограничио право адресата Закона на зараду по основу рада, што је, према оцјени Суда, у сагласности са чланом 39. став 5. Устава. Регулисање радноправних односа је, у овом контексту, ствар цјелисходне процјене законодавца, чија оправданост, према члану 115. Устава, није у домену уставносудске контроле.
Суд није разматрао констатацију подносиоца иницијативе да су, у оквиру категорије буџетских корисника, адресатима Закона утврђени најнижи платни коефицијенти, цијенећи да иста не садржи елементе уставноправног оспоравања, те да је дата у функцији поткријепљења раније изложених навода. Надаље, како се ни у једном од у случајева непрописивања надокнада не ради о легислативом пропусту, није у надлежности овог суда да оцјењује уставност норме којом је њен доносилац пропустио да уреди нешто што му није ни било у обавези.
С обзиром на то да је Суд утврдио да оспореним законским нормирањем нису повријеђена релевантна Уставом зајемчена права, то не постоји основ за разматрање евентуалне дискриминације у уживању ових права, чију забрану гарантује члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију.
Исто тако, сходно члану 115. Устава, није у надлежности Суда да законодавцу налаже интервенције у погледу појединих легислативних рјешења.
На основу изложеног одлучено је као у диспозитиву овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
СУДИЈА ИЗВЈЕСТИЛАЦ ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Проф. др Марко Рајчевић Џерард Селман
Број: У-50/14
30. септембар 2015. године