Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 60. став 1. тачке а) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. маја 2015. године, д о н и о је
О Д Л У К У
Утврђује се да члан 2. Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14) није у сагласности с Уставом Републике Српске.
Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 3, члана 6. став 2, те чланова 13. и 16. Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14).
О б р а з л о ж е њ е
Удружење судија Републике Српске, које заступа Миленко Милекић, предсједник Управног одбора овог удружења, поднијело је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) приједлог за оцјену уставности Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14). У првом дијелу приједлога се, суштински, оспорава сагласност одредаба чланова 2. и 16. овог закона са Уставом Републике Српске, јер како се истиче, судијама не јамче заштиту раније стечених права. Наводи се да су судије, у складу са раније важећим Законом о платама и другим накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 30/07 и 118/07), остварили одређено повећање личних примања у 2012. години, као и да је и након измјена и допуна Закона о платама и другим накнадама судија и тужилаца у Републици Српској објављених у Службеном гласнику Републике Српске“ број 116/12, постојао основ за обрачун овако увећаних плата. Ступањем на снагу оспореног Закона, односно престанком важења Закона о платама и другим накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 30/07, 118/07 и 116/12), примања судија су, оспореним чланом 2, враћена на износе прије повећања. Сматрају, стога, да су одредбе члана 2, али и члана 16. оспореног Закона, којим се раније важећи закон ставља ван снаге, у супротности са начелом из члана 127. Устава. Иако предлагач, формално, као предмет оспоравања обухвата и члан 3. Закона, изложено образложење не садржи аргументацију у овом смислу. У другом дијелу приједлога се износи становиште да су, пропуштањем законодавца да оспореним законом пропише право адресата на накнаду трошкова исхране, превоза на посао и са посла, прековремени рад, рад у нерадне дане, ноћни рад и рад у дане државних празника, накнаду због болести или повреде, накнаду трошкова за случај смрти или тешке болести, накнаду на име одвојеног живота и трошкова смјештаја у току рада, те да регулише право на једнократну новчану помоћ у случају смрти блиског сродника, повријеђена права предлагача зајамчена члановима 10, 97. (приједлогом погрешно означен као члан 92), 121, 121а. Устава, као и чланом 14. Европске Конвенције о заштити људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), те чланом 1. Протокола број 12 уз Конвенцију. У прилог наведеном се истиче да су судије и тужиоци у Републици Српској дискриминисани у односу на судије и тужиоце у Федерацији Босне и Херцеговине и то због начина на који члан 6. оспореног закона регулише начин обрачуна основице и повећања плата, што у суштини одговара одредби става 2. овог члана, као и због непрописивања надокнада за одвојен живот и њој сродних накнада, а имајући у виду уставну обавезу из Амандмана LXXXV на Устав, којим је допуњен члан 97. Устава (приједлогом погрешно означен као члан 92), због чега је нарушен и принцип равномјерне заступљености конститутивних народа и Осталих у правосуђу. Аргументацију за основаност предметних навода предлагач налази у норми члана 43. став 2. Закона о високом судском и тужилачком савјету („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), као и ставовима Уставног суда Босне и Херцеговине заузетим у предметима број У-7/12 и У-29/13. Предлагач сматра да су због непрописивања права на наведене накнаде, судије и тужиоци у Републици Српској дискриминисани и у односу на све друге запослене у Републици Српској, јер су закони који регулишу материју плата у другим секторима, утврдили право запослених на предметне врсте накнада. У том смислу се истиче да је и рјешење из члана 13. оспореног Закона дискриминаторног карактера, јер накнаду путних трошкова уређује различито у односу на друге, како сматрају, релевантне законе. С обзиром на изложено, поред приједлога да се утврди неусаглашеност Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14) са претходно наведним члановима Устава, предлаже се, такође, да Суд наложи Народној скупштини Републике Српске да донесе потребне измјене и допуне овог закона, којима би се утврдило право судија и тужилаца на релевантне накнаде.
Суд је рјешењем број: У-86/14 од 29. октобра 2014. године, сагласно одредбама члана 4. став 3. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) и члана 14. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 144/12, 29/13 и 90/14), покренуо поступак и за оцјену уставности члана 3. Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14).
У одговору на наводе из приједлога који је Суду доставила Народна скупштина Републике Српске истиче се да због чињенице да се ради о стеченом праву судијске плате из 2012. године нису умањене оспореним законским прописивањем, а како су износи основне мјесечне плате предвиђени оспореним законом идентични износима из раније важећег закона, то није повријеђена ни уставна одредба која не дозвољава умањење плата судијама. Надаље се излаже становиште да су наводи о дискриминаторном карактеру оспорених одредаба засновани на незадовољству предлагача непостојањем одређеног законског рјешења, што не може бити предмет уставносудске контроле. Поред овога, сматрају да су наводи о дискриминацији утемељени на неадекватном међусобном поређењу лица која се налазе у различитим околностима и која имају различит ниво стечених права, као и на погрешном тумачењу уставне норме, док је законодавац, прописујући на начин као оспореним одредбама, остао у границама својих овлашћења. Народна скупштина није доставила одговор на Рјешење о покретању поступка за оцјену уставности члана 3. Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14).
Оспореним чланом 2. тачке 1–11. Закона прописано је да основна мјесечна плата судија износи: за судије основних судова и окружних привредних судова – 2.400 КМ, за шефове одјељења основних судова и окружних привредних судова – 2.600 КМ, за предсједнике основних судова и окружних привредних судова – 2.800 КМ, за предсједнике основних судова са 30 или више судија – 3.200 КМ, за предсједнике основних судова са 60 или више судија – 3.600 КМ, за судије окружних судова и Вишег привредног суда – 3.000 КМ, за шефове одјељења окружних судова – 3.200 КМ, за предсједнике окружних судова и Вишег привредног суда – 3.400 КМ, за судије Врховног суда Републике Српске – 3.800 КМ, за шефове одјељења Врховног суда Републике Српске – 4.000 КМ, за предсједника Врховног суда Републике Српске – 4.400 КМ.
Оспореним чланом 3. Закона тачке 1–7 прописано је да основна мјесечна плата тужилаца износи: за тужиоце окружних тужилаштава – 2.400 КМ, за шефове одсјека окружних тужилаштава – 2.600 КМ, за замјенике главног тужиоца окружних тужилаштава – 3.000 КМ, за главне тужиоце окружних тужилаштава – 3.400 КМ, за републичке тужиоце – 3.800 КМ, за замјенике главног републичког тужиоца – 4.000 КМ, за главног републичког тужиоца – 4.400 КМ.
Надаље, оспореним чланом 6. став 2. Закона прописано је да уколико судија или тужилац ради пола радног времена у складу са посебним законом или прописима, основна мјесечна плата из члана 2, односно члана 3. овог закона обрачунава се према броју дана проведених на раду за тај мјесец, док оспорени члан 13. Закона нормира да судије и тужиоци имају право на накнаду за путне трошкове у складу са прописима о унутрашњем пословању суда или тужилаштва и одобреним буџетом суда, односно тужилаштва.
Одредбом оспореног члана 16. Закона прописано је да ступањем на снагу овог закона престаје да важи Закон о платама и другим накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске” бр. 30/07, 118/07 и 116/12).
У конкретном случају Суд је имао у виду да члан 10. Устава јамчи да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. Поред овога, Суд је имао у виду да, у складу са чланом 39. став 5. Устава, свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором, те да се, у складу са одредбом члана 49. ставови 1. и 2. Устава, слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим ако је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, као и да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање, те да сходно тачки 10. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује организацију, надлежности и рад државних органа. Надаље, Амандманом LXXXV на Устав, којим је допуњен члан 97. Устава, утврђено је да ће конститутивни народи и група Осталих бити пропорционално заступљени у јавним институцијама у Републици Српској, те да ће се, као уставни принцип, таква пропорционална заступљеност базирати на попису из 1991. године, док се Анекс 7. у потпуности не проведе, у складу са Законом о државној служби Босне и Херцеговине, као и да ће се овај општи принцип прецизирати ентитетским законима који ће утврдити конкретне рокове и регулисати горе поменути принцип у складу са регионалном етничком структуром ентитета. Према садржају ове одредбе Устава, под појам јавне институције спадају „министарства у Влади Републике Српске, општински органи власти, окружни судови у Републици Српској, као и општински судови у Републици Српској“. Суд је, исто тако имао у виду да сходно члану 121. Устава судску власт врше судови, који су самостални и независни и суде на основу Устава и закона, штитећи људска права и слободе, утврђена права и интересе правних субјеката и законитост, као и да је у складу са чланом 121а. Устава, који је додат Амандманом XCIV на Устав, судство самостално и независно од извршне и законодавне власти у Републици Српској, да Високи судски и тужилачки савјет Републике Српске обезбјеђује самосталност, независност, непристрасност, стручност и ефикасност судства и тужилачке функције у Републици Српској, а да надлежности Високог судског и тужилачког савјета, између осталог, укључују именовање, провођење дисциплинског поступка и разрјешење судија, осим судија Уставног суда Републике Српске и обухватају и „јавне тужиоце и замјенике јавних тужилаца“ у Републици Српској, док се састав и додатне надлежности Високог судског и тужилачког савјета утврђују законом. Суд је, надаље, узео у обзир став 1. члана 127. Устава који је измијењен Амандманом XCVI на Устав Републике Српске, а којим је, поред осталог, утврђено да плата и друге накнаде судији не могу бити умањене за вријеме вршења судијске функције, осим као посљедица дисциплинског поступка у складу са законом, као и одредбу члана 138а. Устава, која је додата на основу Амандмана CXIV на Устав Републике Српске, а којом је као изузетак од принципа из члана 127. Устава, утврђено да плата и/или друге накнаде судији могу бити умањене законом донесеним до 10. јануара 2006. године (став 1), те да се умањење из става 1. овог члана може извршити само једном (став 2), док се ставови 1. и 2. овог члана не могу тумачити тако да је на било који начин или у било којем облику, директно или индиректно, дозвољено неко друго умањење плата и/или других накнада судија заштићених чланом 127. овог Устава.
Поред наведеног, Суд је узео у обзир да, у складу са чланом 108. Устава, закони морају бити у сагласности са Уставом, као и да у складу са чланом 109. истог, закони, други прописи и општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније ступе на снагу.
Суд је, надаље, имао у виду да су Законом о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14), утврђене плате, накнаде и одређена материјална права судија и тужилаца у Републици Српској (члан 1). Суд је, исто тако, узео у обзир да је чланом 5. ставови 1. и 2. Закона утврђено да се плате прописане чл. 2. и 3. овог закона неће повећавати све док просјечна мјесечна нето плата у Републици Српској израчуната за календарску годину не достигне или не буде већа од 1000 КМ, те да ће се, почев од године која услиједи након године у којој просјечна мјесечна нето плата у Републици Српској израчуната за календарску годину први пут достигне или буде већа од 1000 КМ, основна мјесечна плата судија и тужилаца прописана чл. 2. и 3. овог закона, годишње повећати за проценат повећања просјечне мјесечне нето плате у Републици Српској. Суд је, такође, водио рачуна и о принципу стечених права, јер су до часа ступања на правну снагу сада важећег Закона нето плате судија и тужилаца већ биле увећане за проценат који одговара проценту повећања нето плате у БиХ.
Поред овога, Суд је узео у обзир да су адресатима оспореног закона, поред права на накнаду плате у пуном износу, за таксативно наведене случајеве одсуствовања с посла (члан 7. ставови 1. и 2, те чланови 8. и 9. Закона), предвиђене и друге врсте накнада и то: право на нето накнаду за годишњи одмор у износу од 50% основне мјесечне плате (члан 7. став 4), право на једну основну мјесечну плату прописану чланом 2, односно чланом 3. овог закона као накнада приликом одласка у пензију (члан 10), као и накнаду за трошкове настале у току едукације у складу са прописима о унутрашњем пословању суда или тужилаштва и одобреним буџетом суда или тужилаштва (члан 14), док у случају упућивања на вршење дужности судије у другом суду, у складу са чланом 50. или чланом 51. Закона о Високом судском и тужилачком савјету, судија има право на накнаду трошкова у складу са прописом који доноси Високи судски и тужилачки савјет уз сагласност Министарства правде. Суд је узео у обзир да је и раније важећи закон садржавао идентичне одребе, односно није прописивао накнаде, по врсти и обиму, различите од напријед наведених.
Суд је, исто тако, имао у виду да је чланом 68. став 2. Закона о судовима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 37/12) прописано да су радници суда, у смислу овог закона, сва запослена лица осим судија.
Суд је, такође, узео у обзир да је чланом 14. Конвенције утврђено да се уживање права и слобода предвиђених овом конвенцијом обезбјеђује без дискриминације по било којој основи, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус, као и да је чланом 1. Протокола број 12 уз Конвенцију прописана општа забрана дискриминације, те ће се тако уживање свих права предвиђених законом осигурати без дискриминације на било којој основи као што је пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго увјерење, национално или социјално поријекло, припадност националној мањини, имовина, рођење или други статус (став 1), док јавне власти никога не смију дискриминисати на било којој основи, које су наведене у ставу 1 (став 2).
Цијенећи цитиране уставне и законске одредбе Суд је утврдио да је оспорени члан 2. Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14) у супротности са Уставом Републике Српске. Задржавајући у одредбама члана 2. важећег закона износе основне мјесечне плате судија на нивоу плата из раније важећег релевантног Закона, у околностима када је просјечна исплаћена нето плата по запосленом остварена у Босни и Херцеговини за 2011. годину износила 816 КМ (према службеним подацима Агенцијe за статистику Босне и Херцеговине – Саопштење о просјечној исплаћеној мјесечној нето плати запослених у Босни и Херцеговини за 2011. годину, објављено у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 32/12), законодавац је, према оцјени Суда, поступио супротно уставној забрани умањења судијских плата из става 1. члана 127. Устава, који је измијењен Амандманом XCVI на Устав, те супротно одредби члана 138а. Устава, који је додат Амандманом CXIV на Устав. Суд је, надаље, утврдио да је на овај начин повријеђен концепт зајамчене финансијске самосталности судија, чиме је законодавац одступио од прокламованог начела самосталности судства на индивидуалном, те посљедично и на институционалном нивоу, због чега, према оцјени Суда, оспорени члан 2. Закона није у сагласности ни са гаранцијама самосталности и независности у раду судова из члана 121. став 2. и члана 121а. став 1. Устава, а који члан је додат Амандманом XCIV на Устав.
Оцјењујући уставност члана 3. Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14), Суд је утврдио да оваквим прописивањем висине плате тужилаца нису доведене у питање уставне гаранције из члана 127. став 1. Устава, који члан је измијењен Амандманом XCVI на Устав, те члана 138а. Устава, који је додат Амандманом CXIV на Устав. Суд је, такође, оцијенио да одредбом члана 3. Закона није онемогућено, нити ограничено право тужилаца на зараду по основу рада, што је у сагласности са чланом 39. став 5. Устава. Суд је, стога, становишта да је прописивање висине основне мјесечне плате тужилаца, односно њених евентуалних законских умањења, ствар цјелисходне процјене законодавца приликом уређивања ових правних односа, а питање оправданости законског рјешења, према члану 115. Устава, није у домену уставносудске контроле.
Наводи о неусаглашености члана 16. Закона са Уставом, којима се, суштински, проблематизује немогућност реализације раније стечених судијских права, у контексту већ утврђених разлога неуставности одредбе члана 2. Закона, нису од значаја за одлучивање у овој правној ствари.
Надаље, Суд је утврдио да није од уставноправног значаја аргументација предлагача да је законодавац неуставно, а у контексту члана 121. Устава и члана 121а. Устава, који је додат Амандманом XCIV на Устав, пропустио да оспореним законом нормира право судија и тужилаца на накнаду трошкова исхране, превоза на посао и са посла, прековремени рад, рад у нерадне дане, ноћни рад и рад у дане државних празника, као и накнаду због болести или повреде, накнаду трошкова за случај смрти или тешке болести, накнаду на име одвојеног живота и трошкова смјештаја у току рада, те да регулише право на једнократну новчану помоћ у случају смрти блиског сродника. Имајући у виду да уставотворац, јамчећи неумањивост примања судија, тежи реализацији принципа независног судства, али и уважавајући чињеницу да право на предметне накнаде није предвиђао ни раније важећи закон, Суд је, у првом реду, утврдио да пропуштајући да уреди ове надокнаде, законодавац није умањио примања адресата, а што је у сагласности и са прокламованим уставним начелима из става 1. члана 127. Устава, који је измијењен Амандманом XCVI на Устав, те члану 138а. Устава, који је додат Амандманом CXIV на Устав.
Поред тога, гарантујући право на зараду по основу рада, Устав Републике Српске не јамчи право на одређену врсту прихода нити утврђује висину ове зараде. Устав, такође, не познаје ограничења у погледу надлежности законодавца да системским или посебним законима регулише право на зараду по основу рада, што подразумијева његово овлашћење да, између осталог, утврди и врсте примања као и методологију њиховог обрачуна.
У погледу истицања забране дискриминације у смислу одредбе члана 14. Конвенције и члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију, Суд је утврдио да није у његовој надлежности да цијени наводе о дискриминирајућем положају судија и тужилаца из Републике Српске у односу на судије и тужиоце из Федерације Босне и Херцеговине, односно судије и тужиоце који своје активности обављају у релевантним институцијама на нивоу Босне и Херцеговине. По оцјени Суда, положај, структура и надлежности судија и тужилаца су елемент различитих, независних, ентитетских правосудних система, односно јасно издвојеног, у потпуности другачије позиционираног и различито структурисаног државног правосудног апарата, те се на њих примјењује различито ентитетско, односно државно законодавство, па са уставноправног аспекта нема мјеста поређењу њихових статусних, односно приходовних ситуација. Посљедично, овај Суд налази да нису уставноправно утемељене ни тврдње да се ова наводна дискриминација огледа и у начину на који је чланом 6. став 2. Закона утврђен метод обрачуна основне мјесечне плате, као и у пропуштању законодавца да регулише право адресата Закона на накнаду за одвојен живот и њој сродне накнаде, а чиме би, наводно, био повријеђен принцип из Амандмана LXXXV на Устав, којим је допуњен члан 97. Устава (приједлогом погрешно означен као члан 92).
Одређујући да ће се начин провођења принципа конститутивности народа прецизирати ентитетским законима, те у том циљу дефинишући оквир за овакво прецизирање, уставотворац ничим не ограничава право законодавца у смислу његових овлашћења у регулисању економске сфере, нити га, како је напријед већ изложено, ограничава у овлашћењу да регулишући право на зараду по основу рада, утврди и врсте примања као и методологију њиховог обрачуна. Суд је, стога, становишта да је процјена сврсисходности законског рјешења, како са аспекта приједлогом потенциране институционализације концепта заступљености конститутивних народа и групе Осталих, тако и са аспекта његове економске и социјалне оправданости, предмет законодавне политике, а разматрање такве цјелисходности, како је већ истицано, сходно члану 115. Устава, није у надлежности овог суда.
Надаље, Суд је утврдио да ни непрописивањем права на накнаде за одвојен живот и њој сродне накнаде, законодавац није, а сходно уставним начелема, умањио судијска, па ни тужилачка примања, будући да ни у овом случају раније важеће законодавство није прописивало право на предметне накнаде. Исто тако, како се ни у једном од у случајева непрописивања надокнада не ради о легислативом пропусту, није у надлежности овог суда да оцјењује уставност норме са становишта да је њен доносилац пропустио да њоме уреди нешто што му није ни било у обавези.
Суд је, надаље, оцијенио да, у контексту навода о повреди члана 10. Устава, нема мјеста поређењу начина на који је чланом 13. Закона регулисано право судија и тужилаца на путне трошкове са начином на који је ово право регулисано другим законима, односно да је, на генералном нивоу, неутемељено поредити права из рада и по основу рада која остварују адресати овог закона са корелативним правима службеника јавне управе, запослениих у министарствима, радника у правосуђу итд., будући да се ради о потпуно различитим категоријама субјеката права, који, притом, обављају значајно различите врсте послова, те имају битно различите обавезе и одговорности из радног односа. По оцјени Суда, законодавац има дискреционо овлашћење да посебним законима, па тако приједлогом потенцираним Законом о платама запослених у органима управе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), Законом о платама запослених у јавним службама Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), Законом о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), Законом о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), те Законом о платама запослених у области просвјете и културе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), а на темељу општег принципа, регулише права и обавеза по основу рада за поједине категорије запослених на начин различит од оног коришћеног у оспореном закону. Од значаја је, притом, да ли је остваривање појединих права из рада и по основу рада, која су предвиђена општим прописима, обезбијеђено и категоријама запослених на које се примјењују посебни прописи и то тако да сва лица у тој категорији запослених, која се налазе у истој ситуацији, право остварују на исти начин.
С обзиром на то да је Суд утврдио да законским нормирањем које је оспорено у другом дијелу приједлога нису повријеђена релевантна Уставом зајамчена права, то не постоји основ за разматрање евентуалне забрањене дискриминације у уживању ових права, коју забрану гарантују члан 14. Конвенције, односно члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију.
Надаље, имајући у виду чланом 115. Устава дефинисан стандард оцјене у поступцима контроле уставности закона пред овим судом, наводи предлагача којима се указује на мериторне одлуке других уставних судова у сличним предметима нису од значаја за одлучивање овог суда.
Исто тако, сходно члану 115. Устава, није у надлежности Суда да цијени међусобну сагласност појединих закона, па тако ни усаглашеност оспореног закона са Законом о високом судском и тужилачком савјету („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), нити је у надлежности Суда да законодавцу налаже конкретне интервенције у погледу појединих легислативних рјешења.
На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.
Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-86/14 ПРЕДСЈЕДНИК
27. мај 2015. године УСТАВНОГ СУДА
Џерард Селман