Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тач. г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. марта 2015. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјену уставности Закона о амнестији за недопуштено држање минско-експлозивних средстава и оружја у Републици Српској (“Службени гласник Републике Српске” број 67/13) и оцјену уставности члана 50. став 2. и члана 51. став 2. Закона о оружју и муницији (“Службени гласник Републике Српске” бр. 70/07, 24/09, 118/09 и 40/11).
О б р а з л о ж е њ е
Мирослав Вуковић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности Закона о амнестији за недопуштено држање минско-експлозивних средстава и оружја у Републици Српској (“Службени гласник Републике Српске” број 67/13) и оцјену члана 50. став 2. и члана 51. став 2. Закона о оружју и муницији (“Службени гласник Републике Српске” број 70/07). Уопштено оспоравајући Закон о амнестији за недопуштено држање минско-експлозивних средстава и оружја у Републици Српској, давалац иницијативе наводи да му је, на основу овог закона, достављен неуставан акт којим се позива да поднесе захтјев за легализацију оружја за које већ посједује оружни лист, те да овај акт не сматра валидним, званичним и законитим јер није потписан од стране овлашћеног судског органа. Такође, у вези с тим наводи да је неуставна и одредба овог закона, којом се као нелегални држалац оружја поистовјећује са лицима која никада нису имала правни основ за набавку и ношење оружја. У касније достављеним дописима, те у допуни иницијативе којом је, на тражење Суда, иницијатива прецизирана, давалац иницијативе наводи да је прописивање у члану 10. став 2. Закона о амнестији за недопуштено држање минско-експлозивних средстава и оружја у Републици Српској у колизији са чланом 8. став 1. овог закона и да се чланом 50. став 2. и чланом 51. став 2. Закона о оружју и муницији, супротно Уставу, ускраћује власничко право на ствари према њеној природи.
У одговору Народне скупштине Републике Српске наведено је да предметни поднесак нема природу иницијативе, већ да може имати циљ измјене и допуне оспорених закона, те да овим поднеском нису наведене уставне одредбе које се, евентуално, предметним законима крше. С обзиром на то да давалац иницијативе од Уставног суда, како је наведено, очигледно тражи помоћ у погледу легализације оружја и издавања новог оружног листа, предлажу да Суд, ову иницијативу одбаци.
Суд је у овом поступку, прије свега, утврдио да из навода иницијативе, као и навода касније достављених поднесака, произлази да је овом иницијативом конкретно оспорен члан 50. став 2. и члан 51. став 2. Закона о оружју и муницији (“Службени гласник Републике Српске” бр. 70/07, 24/09, 118/09 и 40/11), а да се оспоравање Закона о амнестији за недопуштено држање минско-експлозивних средстава и оружја у Републици Српској (“Службени гласник Републике Српске” број 67/13) односи на тумачење и оцјену међусобне усклађености појединих одредби овог закона. С обзиром на то да Уставни суд, у смислу члана 115. Устава, није надлежан да даје тумачења нити да оцјењује међусобну усклађеност појединих одредаба истог прописа, иницијатива у овом дијелу није прихваћена.
На основу наведеног, у овом поступку је оцјењивана уставност оспорених одредаба Закона о оружју и муницији (“Службени гласник Републике Српске” бр. 70/07, 24/09, 118/09 и 40/11), којим је у члану 50. став 2. прописано да ће за прекршај из става (1) овог члана поред новчане казне бити изречена и заштитна мјера одузимања оружја и муниције, а чланом 51. став 2. да су лица којима је издат оружни лист за оружје за личну безбједност, по одредбама закона који је био на снази у вријеме издавања оружног листа, дужна да у периоду од дана ступања на снагу овог закона до 31. децембра 2011. године поднесу захтјев надлежном органу за замјену оружног листа.
У поступку оцјењивања уставности оспорених чланова Закона о оружју и муницији, Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да је живот човјека неприкосновен (члан 11. став 1); да су слобода и лична безбједност човјека, људско достојанство, тјелесни и духовни интегритет, човјекова приватност, лични и породични живот неповредиви (члан 12. став 1. и члан13); да се законом може ограничити или одузети право својине уз правичну накнаду (члан 56. став 1) и да Република уређује и обезбјеђује безбједност, остваривање и заштиту људских права и слобода, својинске и облигационе односе... и организацију, надлежност и рад државних органа (ст. 2, 5. 6. и 10. члана 68. који је замијењен Амандманом XXXII).
Поред наведених уставних одредаба, Суд је, у овом поступку, имао у виду, са оспореним одредбама Закона о оружју и муницији (“Службени гласник Републике Српске” број 70/07, 24/09, 118/09 и 40/11) повезане одредбе овог закона којима је прописано: да се ватрено и ваздушно оружје може набављати само на основу одобрења надлежне организационе јединице Министарства унутрашњих послова Републике Српске (у даљем тексту: надлежни орган) на чијем подручју је пребивалиште физичког лица, односно сједиште правног лица које је поднијело захтјев за издавање одобрења (члан 8. став (1)); да се одобрење за набављање оружја неће издати лицу које не испуњава услове прописане ставом (1) овог члана или уколико то налажу интереси безбједности (члан 10. став (2); да се оружни лист за држање оружја издаје на неодређено вријеме, осим оружја за личну безбједност и да оружни лист за држање оружја за личну безбједност важи пет година од дана издавања а приликом подношења захтјева за нови оружни лист, за оружје исте врсте, уз захтјев се прилажу докази прописани чланом 10. став (1) т. а), б), в), г), д), ђ) и ж) (члан 13. став (1)); да оружје за личну безбједност може да носи лице које посједује оружни лист и дозволу за ношење тог оружја на безбједан начин који неће изазвати узнемиреност и негодовање грађана, да лице које жели да носи оружје за личну безбједност подноси писани образложени захтјев надлежном органу и да, на основу захтјева из става (2) овог члана руководилац надлежног органа, рјешењем одобрава ношење оружја за личну безбједност ако утврди да постоје изузетно оправдани разлози за заштиту личне безбједности подносиоца захтјева, те да се против рјешења којим се одбија захтјев за ношење оружја за личну безбједност може изјавити жалба министру у року од 15 дана од дана уручења рјешења и да се против рјешења донесеног по жалби не може водити управни спор ( члан 18); да руководилац надлежног органа доноси рјешење којим се ношење оружја забрањује и дозвола за ношење оружја одузима и кад надлежни орган прије истека важења дозволе нађе да су престали разлози због којих је ношење оружја одобрено (члан 19. став (4))); да ће оружни лист, односно одобрење за држање оружја, дозволу за ношење оружја, оружје и муницију одузети надлежни центар јавне безбједности уколико лице: набави оружје супротно члану 8. став (1) овог закона, престане да испуњава неки од услова прописан чланом 10. став (1) овог закона, не поступа у складу са другим одредбама овог закона или уколико то налажу интереси безбједности, те да се против рјешења из става (3) овог члана може изјавити жалба министру у року од 15 дана од дана уручења рјешења и да се против рјешења донесеног по жалби може водити управни спор (члан 33. ст. (1), (4) и (5)) и да рјешење о одузимању садржи и позив власнику да у року од шест мјесеци по правоснажности рјешења сам нађе купца или га прода посредством овлашћеног предузећа за промет оружја и муниције и уколико власник одузетог оружја и муниције не поступи у складу са ставом (2) овог члана, оружје и муниција постају власништво Републике Српске (члан 34. ст. (2) и (3)).
Република Српска има право и дужност да обезбиједи безбједност Републике и њених грађана. Она обезбјеђује заштиту слобода и права грађана, па и право на личну и имовинску сигурност. Имајући у виду наведене уставне одредбе којима је утврђено да су живот, физички и психички интегритет и безбједност Уставом зајемчене и заштићене вриједности, те природу ватреног оружја као опасне ствари, којом се ове вриједности могу угрозити, Суд је оцијенио да је законодавац био овлашћен да, уређујући услове за набављање, држање и ношење оружја, законом утврди и случајеве ограничења права својине на оружју. Наиме, с обзиром на то да је оспореним одредбама Закона о оружју и муницији, у јавном интересу, поред осталих, прописано да се за одређене прекршаје изрекне заштитна мјера одузимања оружја и муниције, те одређивање рока у коме је лице коме је издат оружни лист за оружје за личну безбједност обавезно да поднесе захтјев надлежном органу за издавање новог оружног листа, Суд је оцијенио да је сврха оваквог прописивања оправдана и легитимна. Ограничење права својине на оружју за које власник више нема одобрење да га држи у интересу је безбједности грађана и заштите њихових уставних права. Надлежни орган има дискреционо право да утврђује да ли у одређеном случају постоје разлози за издавање новог оружног листа који би оправдавали да се у конкретном случају одобри ношење оружја за личну безбједност. Све ово је прописано у јавном интересу с циљем обезбјеђивања и заштите свих грађана. Због тога су оспорене одредбе члана 50. став 2. и члана 51. став 2. Закона о оружју и муницији, по оцјени овог суда, сагласне са чланом 60. став 1. Устава Републике Српске.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-17/14 ПРЕДСЈЕДНИК
25. март 2015. године УСТАВНОГ СУДА
Џерард Селман