Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачке а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. марта 2015. године, д о н и о је
О Д Л У К У
Утврђује се да члан 78. став 1. тачка б) Гранског колективног уговора за запослене у области трговине, угоститељства, туризма и услужних дјелатности Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 94/06), члан 64. став 1. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области шумарства, прераде дрвета и папира Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 108/06), члан 84. алинеја 2. Посебног колективног уговора саобраћаја и веза Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 75/06), члан 66. алинеја 2. Посебног колективног уговора пољопривреде и прехрамбене индустрије Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 110/06), члан 66. тачка б) Гранског колективног уговора текстила, коже и обуће Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 121/06) и члан 101. алинеја 3. тачка б) Колективног уговора енергетике Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 31/08) нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду ("Службени гласник Републике Српске" бр. 38/00, 40/00, 47/02, 38/03, 66/03 и 20/07).
О б р а з л о ж е њ е
Момчило Гламочић из Кнежева дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности и законитости члана 78. тачка б) Гранског колективног уговора за запослене у области трговине, угоститељства, туризма и услужних дјелатности Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 94/06), који су закључили Синдикат трговине, угоститељства, туризма и услужних дјелатности Републике Српске и Удружење послодаваца трговине, туризма и угоститељства Републике Српске, члана 64. став 1. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области шумарства, прераде дрвета и папира Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 108/06), који су закључили Синдикат шумарства, прераде дрвета и папира Републике Српске и Удружење послодаваца прераде дрвета Републике Српске, члана 84. алинеја 2. Посебног колективног уговора саобраћаја и веза Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 75/06), који су закључили Синдикат саобраћаја и веза Републике Српске и Удружење послодаваца саобраћаја и веза при Привредној комори Републике Српске, члана 66. алинеја 2. Посебног колективног уговора пољопривреде и прехрамбене индустрије Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 110/06), који су закључили Синдикат пољопривреде и прехрамбене индустрије Републике Српске и Удружење послодаваца пољопривреде и прехрамбене индустрије Републике Српске, члана 66. тачка б) Гранског колективног уговора текстила, коже и обуће Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 121/06), који су закључили Синдикат текстила, коже и обуће Републике Српске и Удружење послодаваца текстилне и кожарско-прерађивачке индустрије Републике Српске и члана 101. алинеја 3. тачка б) Колективног уговора енергетике Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 31/08), који су закључили Удружење послодаваца енергетике Републике Српске и Синдикат удружених радника енергетике Републике Српске. Накнадно, Мира Ћајић из Сокоца је дала иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 64. став 1. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области шумарства, прераде дрвета и папира Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 108/06). У иницијативама се наводи да је прописивање као у оспореним одредбама предметних колективних уговора супротно члану 95. Закона о раду, који не предвиђа право на накнаду плате предсједнику и повјеренику синдиката код послодавца, као услов за дјеловање синдикалне организације. Оваквим нормирањем је, по мишљењу давалаца иницијатива, дошло до повреде и члана 39. Устава Републике Српске, као и члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. У иницијативама се посебно истиче да је Уставни суд у својој одлуци број У-33/12 од 25. септембра 2013. године утврдио да члан 56. став 1. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области образовања и културе Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 17/08, 26/09, 26/10 и 76/11), који је по свом садржају идентичан наведеним одредбама колективних уговора оспорених у овом предмету, није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду.
Рјешењем овог суда број У-13/14 од 19. марта 2014. године покренут је поступак за оцјењивање уставности и законитости члана 78. тачка б) Гранског колективног уговора за запослене у области трговине, угоститељства, туризма и услужних дјелатности Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 94/06), члана 64. став 1. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области шумарства, прераде дрвета и папира Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 108/06), члана 84. алинеја 2. Посебног колективног уговора саобраћаја и веза Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 75/06), члана 66. алинеја 2. Посебног колективног уговора пољопривреде и прехрамбене индустрије Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 110/06), члана 66. тачка б) Гранског колективног уговора текстила, коже и обуће Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 121/06) и члана 101. алинеја 3. тачка б) Колективног уговора енергетике Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 31/08), јер Суд сматра да постоје разлози да се у поступку пред Судом оцијени да ли су оспорене одредбе предметних колективних уговора у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду.
С обзиром на то да је посебним иницијативама тражена оцјена уставности и законитости исте одредбе Посебног колективног уговора за запослене у области шумарства, прераде дрвета и папира Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 108/06), Суд је, на основу члана 19. став 1, члана 61. став 1. тачка ђ) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) и члана 9. ст. 2. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 114/12, 29/13 и 90/14), 25. новембра 2014. године донио рјешење о спајању ових предмета ради вођења јединственог поступка, припајајући иницијативу Мире Ћајић из Сокоца, која је заведена под бројем У-95/14, првоприспјелој иницијативи коју је поднио Момчило Гламочић из Кнежева, евидентираној под бројем У-13/14.
У одговорима које су на рјешење о покретању поступка доставили Сидикат шумарства, прераде дрвета и папира Републике Српске, Синдикат саобраћаја и веза Републике Српске, Синдикат пољопривреде и прехрамбене индустрије Републике Српске, Синдикат текстила, коже и обуће Републике Српске и Синдикат трговине, угоститељства, туризма и услужних дјелатности Републике Српске указује на то да се колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду могу одредити повољнија права од права утврђених Законом о раду. Такође се наводи да је оспореним колективним уговорима регулисано, између осталог, да се овим општим актима ближе уређују обим обавеза и начин остваривања права и обавеза из радог односа, поступак колективног преговарања, састав и начин рада тијела за мирно рјешавање колективних спорова између послодавца и радника, те међусобни односи учесника у закључивању колективних уговора, као и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодаваца. Истиче се да оспореним одредбама наведених колективних уговора није утврђен мањи обим права од права утврђених Законом о раду и Општим колективним уговором, нити је овим законом забрањено да се предметна питања регулишу колективним уговорима, те да сврха колективног преговања и уговарања и јесте да потписници уреде и она права која нису регулисана законима, а што није на штету било којег учесника. Због тога предлажу да Суд не прихвати иницијативу.
Синдикат удружених радника енергетике Републике Српске у одговору на рјешење о покретању поступка износи мишљење да нису основани наводи иницијативе, те указује на одредбе члана 94. ст. 1. и 2, члана 158, члана 159. став 1, члана 160. ст. 2. и 3. Закона о раду. Наводи да ове законске одредбе ни директно, ни посредно не забрањују да се колективним уговором пропише накнада синдикату, како је то регулисано оспореним Колективним уговором енергетике Републике Српске. Поред тога, истиче да је оспорена одредба члана 101. алинеја 3. тачка б) овог уговора идентична члану 51. став 1. тачка б) Општег колективног уговора Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 40/10), те да се овим одредбама реализује члан 160. став 3. Закона о раду.
Удружења послодаваца текстилне и кожарско-прерађивачке индустрије, саобраћаја и веза, трговине, туризма и угоститељства, пољопривреде и прехрамбене индустрије и прераде дрвета Републике Српске у својим одговорима на рјешење о покретању поступка наводе да су оспорени грански и посебни колективни уговори из ових области донесени на основу чл. 3. и 65. Општег колективног уговора ("Службени гласник Републике Српске" број 27/06), који је одлуком Уставног суда Републике Српске број У-36/06 од 26. новембра 2008. године оцијењен као неуставан у цјелини, због чега сматрају да нема обавезе примјене оспорених уговора од дана објављивања наведене одлуке Уставног суда. Поред тога, у одговору Удружења послодаваца енергетике Републике Српске износи се став да оспорена одредба члана 101. Колективног уговора енергетике Републике Српске није у сагласности са Законом о раду, јер су њиме предвиђена права радника која излазе из оквира Законом утврђених права, те да за такво прописивање не постоји законско овлашћење.
Грански колективни уговор за запослене у области трговине, угоститељства, туризма и услужних дјелатности Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 94/06), Посебни колективни уговор за запослене у области шумарства, прераде дрвета и папира Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 108/06), Посебни колективни уговор саобраћаја и веза Републике Српске („Службени гласник Републике Српске" број 75/06), Посебни колективни уговор пољопривреде и прехрамбене индустрије Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 110/06) и Грански колективни уговор текстила, коже и обуће Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 121/06) донесени су на основу члана 130. Закона о раду ("Службени гласник Републике Српске" бр. 38/00, 40/00, 47/02, 38/03 и 66/03) и чл. 3. и 65. Општег колективног уговора (Службени гласник Републике Српске" број 27/06). Оспореним одредбама ових колективних уговора прописано је да послодавац обезбјеђује синдикату за његово дјеловање, поред осталог, накнаду плате у висини од 15% предсједнику или повјеренику синдиката код послодавца до 100 радника, односно за сваких наредних 100 радника још по 2,5 % на основну плату.
Колективни уговор енергетике Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 31/08) донесен је на основу чл. 10, 13, 158-160. и 162-164. Закона о раду ‒ пречишћени текст. Оспореним чланом 101. алинеја 3. тачка б) прописано је да послодавац обезбјеђује синдикату накнаду на основну плату у висини од 15% предсједнику синдиката код послодавца до 100 радника, плус по 2,5% на сваких сљедећих 100 радника, с тим да укупан износ не може прећи 25% накнаде на основну плату.
У поступку оцјењивања оспорених одредаба предметних колективних уговора Суд је имао у виду да је чланом 39. ст. 1. и 5. Устава Републике Српске утврђено да свако има право на рад и слободу рада и да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором, те да према члану 108. став 2. Устава, прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом. Поред наведених уставних одредаба, Суд је узео у обзир и одредбу члана 128. Закона о раду ("Службени гласник Републике Српске" бр. 38/00, 40/00, 47/02, 38/03, 66/03 и 20/07), којим је прописано да се колективним уговорима ближе уређују обим и начин остваривања права и обавеза из радног односа, у складу са законом и другим прописима, поступак колективног уговарања, састав и начин рада тијела овлашћених за мирно рјешавање колективних спорова између радника и послодавца, међусобни односи учесника у закључивању колективних уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодаваца. У конкретном случају релевантне су и одредбе чл. 85. и 86. овог закона, према којима, у складу са колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду, радник има право на увећање плате по основу отежаних услова рада, радног стажа, прековременог рада, рада ноћу, рада празником и другим данима у које се по закону не ради, те да има право на накнаду плате за вријеме одсуствовања с рада у случајевима предвиђеним овим законом, колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду. Поред тога, чланом 87. став 1. истог закона прописано је да се колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду ближе уређују случајеви и услови за остваривање права на накнаду плате, висина накнада, начин исплате и друга питања у вези са остваривањем права радника на наканду плате.
Полазећи од цитираних уставних и законских одредаба Суд је оцијенио да оспорене норме предметних колективних уговора нису у сагласности са Законом о раду, чиме је истовремено нарушено начело законитости из члана 108. Устава Републике Српске. Наиме, како је прописано чланом 128. овог закона, колективним уговорима ближе се уређују обим и начин остваривања права и обавеза из радног односа, у складу са законом и другим прописима. Сходно томе, одређујући право на накнаду плате предсједнику или повјеренику синдиката на начин као у оспореним члановима наведених колективних уговора, учесници у њиховом закључивању су, по оцјени Суда, изашли из законских оквира, јер су увели нову накнаду која није предвиђена Законом. Прописивање основа за накнаду плате је у домену законодавца, а колективним уговором, као подзаконским актом се може, само у оквиру законом предвиђених накнада, одредити повољнији обим већ утврђених права. Оваква могућност је и предвиђена чланом 13. став 2. Закона о раду, којим је прописано да се колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду могу одредити повољнија права од права утврђених законом, ако овим законом није изричито другачије одређено.
У погледу осталих навода учесника у закључивању оспорених колективних уговора, који се односе на питање обавезне примјене ових аката, Суд је оцијенио да сходно члану 115. Устава Републике Српске, примјена општих аката није у домену уставносудске контроле, нити је ово питање од значаја за оцјену уставности и законитости оспорених норми предметних колективних уговора.
На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.
Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-13/14 ПРЕДСЈЕДНИК
25. март 2015. године УСТАВНОГ СУДА
Џерард Селман