Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. фебруара 2015. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 33. став 5. Закона о адвокатури (“Службени гласник Републике Српске” бр. 30/07 и 59/08) у дијелу који гласи: “Против одлуке Извршног одбора из става 4. овог члана жалба није дозвољена, али се може покренути управни спор пред Врховним судом Републике Српске.“
О б р а з л о ж е њ е
Радослав Шљивић из Бијељине дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 33. став 5. Закона о адвокатури (“Службени гласник Републике Српске” бр. 30/07 и 59/08) у дијелу који гласи: “Против одлуке Извршног одбора из става 4. овог члана жалба није дозвољена, али се може покренути управни спор пред Врховним судом Републике Српске.“ Давалац иницијативе сматра да се овом одредбом крши једно од основних начела у управном поступку, начело двостепености, односно да је искључивањем могућности подношења жалбе на одлуку о захтјеву за упис у Именик адвоката Адвокатске коморе Републике Српске прекршено начело двостепености, утврђено чланом 113. став 1. Устава Републике Српске.
У одговору Народне скупштине Републике Српске наведено је да се ради о произвољном и непотпуном тумачењу уставне одредбе, односно да давалац иницијативе на неадекватан начин тумачи уставну одредбу на чије кршење се позива. С тим у вези наводе да је неспорно да члан 113. Устава у ставу 1. прописује могућност за улагање жалбе на појединачне акте судова и других управних и државних органа, али и то да се истим чланом Устава дозвољава одступање од генералног начела, које подразумијева да се законом може искључити жалба, ако је на други начин обезбијеђена заштита права и законитости. Поред тога, наводе да се истом уставном одредбом прописује да о законитости коначних појединачних аката, којима државни органи и организације које врше јавна овлашћења рјешавају о правима или обавезама, одлучује суд у управном поступку, ако законом није предвиђена друга судска заштита, као и то да законодавац има могућност да, изузетно, у одређеним врстама управних ствари, искључи чак и управни спор. С обзиром на то да сматрају да је законодавац доношењем оспореног закона остао у границама Уставом зајемчених овлашћења, те да није у надлежности Уставног суда да преиспитује цјелисходност одређеног законског рјешења, предлажу да се иницијатива не прихвати.
Одредбом члана 33. Закона о адвокатури (“Службени гласник Републике Српске” бр. 30/07 и 59/08), у оспореном дијелу, прописано је да против одлуке Извршног одбора из става 4. овог члана жалба није дозвољена, али се може покренути управни спор пред Врховним судом Републике Српске.
Уставом Републике Српске је прописано да се против појединачних аката судова, управних и других државних органа, као и организација које врше јавна овлашћења, донесених у првом степену може изјавити жалба надлежном органу и да се законом, изузетно, може искључити жалба, ако је на други начин обезбијеђена заштита права и законитости (члан 113. ст. 1. и 2).
Имајући у виду наведене уставне одредбе, Суд је оцијенио да законодавац, прописивањем као у оспореном дијелу члана 33. став 5. Закона о адвокатури, није изашао изван Уставом утврђених овлашћења, односно да уређивање питања изјављивања жалбе на одлуку о захтјеву за упис у Именик адвоката Адвокатске коморе Републике Српске на начин како је то учињено овом одредбом Закона представља реализацију наведених уставних овлашћења. Наиме, с обзиром на то да из одредаба члана 113. ст. 1. и 2. Устава произлази овлашћење законодавца да, поред осталог, пропише да против одлуке Извршног одбора из става 4. овог члана жалба није дозвољена, али се може покренути управни спор. Суд је оцијенио да прописивање као у оспореној законској одредби представља досљедну примјену наведеног члана Устава.
Поред наведеног, Суд је оцијенио да одлучивање о оправданости и цјелисходности оспореног рјешења дијела члана 33. став 5. Закона о адвокатури не спада у надлежност Уставног суда утврђену чланом 115. Устава.
Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-12/14 ПРЕДСЈЕДНИК
24. фебруар 2015. године УСТАВНОГ СУДА
Џерард Селман