Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

         Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 19. новембра 2014. године, д о н и о  је

 

 

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

       Не прихватају се иницијативе за оцјењивање уставности члана 147. став 1. тачка 3. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

           Душан Остојић из Угљевика дао је 6. марта 2014. године Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 147. став 1. тачка 3. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13), а Живан Петровић из Угљевика је 17. марта 2014. године дао иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности исте законске одредбе. У иницијативама се наводи да je оспореним чланом предметног закона нарушено начело равноправности у слободама и правима грађана из члана 10. Устава и члана 14. Европске Kонвенције за заштиту људских права и основих ослобода, јер су запослени у општинским органима управе који су остварили посебан стаж у складу са Законом о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата, доведени у неравноправан положај у односу на раднике у другим гранама и дјелатностима, на које се примјењују искључиво одредбе Закона о раду. Даваоци иницијатива, наиме, истичу да према оспореној одредби предметног закона запосленим у органима јединица локалне самоуправе није омогућено да им се, на њихов захтјев, посебан стаж рачуна у једноструком трајању, како је то предвиђено Законом о раду, због чега лицима на које се односи оспорена норма радни однос може престати супротно њиховој вољи, само по основу посебног статуса утврђеног Законом о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата. Оваквим прописивањем је, по мишљењу давалаца иницијaтива, дошло и до повреде права на рад и слободу рада утврђеног чланом 39. Устава. Сходно наведеном, предлажу да Суд утврди да оспорена законска одредба није у сагласности са Уставом Републике Српске. 

 

     С обзиром на то да је посебним иницијативама тражена оцјена уставности исте одредбе Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13), Суд је на основу члана 9. ст. 2. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 114/12 и 29/13), 24. априла 2014. године донио рјешење о спајању ових предмета ради вођења јединственог поступка, припајајући иницијативу Живана Петровића која је заведена под бројем У-31/14, првоприспјелој иницијативи коју је поднио Душан Остојић, евидентираној под бројем У-23/14.

 

     У одговору који је на иницијативу доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да су чланом 10. Устава гарантовани искључиво једнакост и равноправност у реализацији законом признатих права и обавеза за категорије адресата који се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, што је оспореним законским рјешењем осигурано, те да предметна законска одредба није у супротности ни са гаранцијама из члана 39. Устава. Такође се износи став да у иницијативи нису наведени разлози због којих је оспорена законска одредба неуставна, већ да давалац иницијативе у суштини изражава незадовољство постојећим законским рјешењем, као и примјеном предметног закона од стране органа јединица локалне самоуправе. Поред тога, Народна скупштина истиче да Закон о локалној самоуправи, као lex specialis у односу на Закон о раду, регулише радноправни статус запослених у општинској, односно градској управи, те између осталог, и случајеве у којима службеницима и техничким и помоћним радницима престаје радни однос. У погледу навода о повреди члана 14. Европске Kонвенције за заштиту људских права и основих ослобода, у одговору се указује на то да ова конвенција не познаје општу обавезу недискриминације, већ осигурава равноправност у уживању права и слобода која су гарантована другим одредбама овог међународноправног инструмена. 

 

   Оспореним чланом 147. став 1. тачка 3. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13) прописано је да службенику престаје радни однос када наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања или 60 година живота и 40 година пензијског стажа.

 

      У поступку оцјењивања члана 147. став 1. тачка 3. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13), Суд је, прије свега, имао у виду да је чланом 5. став 1. тачка 9. Устава утврђено да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на локалној самоуправи, да се према члану 102. став 2. Устава систем локалне управе уређује законом, те да према одредбама тачака 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе, запошљавање, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Суд је такође узео у обзир и одредбу члана 39. став 4. Устава, према којој запосленим може престати радни однос противно њиховој вољи на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором. Поред тога, у конкретном случају Суд је имао у виду и принцип равноправности из члана 10. Устава према којем су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. 

 

     Из наведених уставних одредаба, по оцјени Суда, произлази овлашћење Републике да законом уреди територијалну организацију и систем локалне самоуправе, као и друга питања од значаја за цјеловито регулисање ове области. Сагласно овим овлашћењима, Законом о локалној самоуправи су уређене јединице локалне самоуправе, начин и услови њиховог формирања, органи, имовина, финансирање, акти и јавност рада ових субјеката, те, између осталог, радноправни статус лица запослених у органима јединица локалне самоуправе. Тако је чланом 110. овог закона прописано да у градској, односно општинској управи послове обављају градски, односно општински службеници, технички и помоћни радници, док су чланом 111. дефинисана радна мјеста на којима запослени имају статус службеника и дјелокруг њихових послова. Уређујући питање престанка рада службеника, оспореном одредбом члана 147. став 1. тачка 3. овог закона, као један од начина престанка радног односа, прописан је случај када службеник наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања или 60 година живота и 40 година пензијског стажа. Поред тога, према члану 116а овог закона, на права и дужности службеника која нису уређена овим законом примјењују се општи прописи о раду и колективни уговор.

 

      Цијенећи наводе давалаца иницијативе да је оспореним прописивањем нарушено уставно начело равноправности грађана, Суд је утврдио да у конкретном случају није дошло до повреде гаранација из члана 10. Устава. У иницијативи се, наиме, прави поређење између субјеката који се не налазе у истим правним ситуацијама, односно између лица која имају статус градских или општинских службеника и запослених лица у другим дјелатностима на која се примјењују искључиво одредбе Закона о раду. Законом о локалној самоуправи, који представља посебан закон у погледу статуса службеника у органима јединица локалне самоуправе, регулисан je, између осталог, радноправни стутус ових субјеката, те тако и услови за престанак њиховог радног односа, с тим да је истовремено прописана супсидијарна примјена Закона о раду на права и дужности службеника која нису уређена овим законом. Законодавац је, дакле, сходно својој цјелисходној процјени, у оквиру Уставом утврђених принципа и у складу са политиком у уређивању предметних односа, регулисао услове за престанак радног односа градских и општинских службеника, а чињеница што није, као у Закону о раду, предвидио и могућност једноструког рачунања посебног стажа на захтјев запосленог, не представља, по оцјени Суда, повреду начела једнакости и равноправности грађана.  У вези са наведеним, Суд сматра да треба указати на то да ово уставно начело не подразумијева једнакост у апсолутном смислу, већ гарантује једнак третман субјеката који се налазе у истим или истоврсним правним ситуацијама приликом реализације одређених права и обавеза. Оспорена одредба се, дакле, подједнако односи на све службенике у јединицама локалне самуправе, због чега, по оцјени Суда, овакавим нормирањем није дошло до повреде гаранција из члана 10. Устава. Поред тога, Суд је оцијенио да је оспорено законско рјешење у сагласности и са одредбом члана 39. став 4. Устава, према којем запосленим може престати радни однос противно њиховој вољи на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором, те да предметна законска норма не доводи у питање ни гаранције о праву на рад и слободи рада из члана 39. став 1. Устава, на које се указује у иницијативи.

 

       У погледу навода о повреди члана 14. Европске Kонвенције за заштиту људских права и основних ослобода, Суд указује на то да се гаранције о забрани дискриминације из овог члана могу посматрати само у вези са уживањем других суштинских права и слобода утврђених овом конвенцијом и не постоје самостално. С обзиром на чињеницу да је давалац иницијативе само паушално навео повреду члана 14. Конвенције, те да исти није довео у везу са кршењем било којег другог гарантованог права, Суд је одлучио да и у овом дијелу не прихвати дату иницијативу.  

 

       Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљене информације пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности предметне законске одредбе одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

   

       На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

 

       Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

 

 

 

 Број: У-23/14                                                                                             ПРЕДСЈЕДНИК

19. новембар 2014. године                                                                          УСТАВНОГ СУДА

 

                                                                                                                   Џерард Селман

                                                                                                                                                                         

                                                                                                                                                                                                                                   

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>