Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 57. тачка а), члана 60. став 1. тач. а) и б) и члана 61. став 1. тач. б), г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 19. новембра 2014. године, д о н и о ј е
О Д Л У К У
Утврђује се да: члан 67. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области медија и графичке дјелатности Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 94/06); члан 55. тачка б) Посебног колективног уговора за област правосуђа (“Службени гласник Републике Српске” бр. 115/06, 69/07, 18/08 и 63/08); члан 18. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у органима управе Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 14/08, 25/08 и 116/08), нису у сагласности са Уставом и Законом о раду.
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 56. Гранског колективног уговора финансијских организација Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 11/07).
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 47. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 95/09 и 18/11).
Обуставља се поступак за оцјену уставности и законитости члана 79. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/06 и 16/08).
О б р а з л о ж е њ е
Момчило Гламочић из Кнежева дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости: члана 67. став (1) тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области медија и графичке дјелатности Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 94/06), који су закључили Синдикат медија и графичара Републике Српске и Удружење послодаваца графичке и информативне дјелатности, кинематографије, производње целулозе, папира и производа од папира Републике Српске; члана 47. став 1. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 95/09), који су закључили Синдикат здравства и социјалне заштите Републике Српске и Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске; члана 56. Гранског колективног уговора финансијских организација Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 11/07), који су закључили Синдикат финансијских организација Републике Српске и Удружење послодаваца банкарско-финансијских и осигуравајућих организација Републике Српске; члана 55. став 1. тачка б) Посебног колективног уговора за област правосуђа (“Службени гласник Републике Српске” бр. 115/06, 69/07, 18/08 и 63/08), који су закључили Синдикат правосуђа Републике Српске и Министарство правде Републике Српске; члана 18. став 1. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у органима управе Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 14/08, 25/08 и 116/08), који су закључили Синдикат управе Републике Српске и Министарство управе и локалне самоуправе Републике Српске и члана 79. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/06 и 16/08), који су закључили Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске и Министарство унутрашњих послова Републике Српске. Из садржаја иницијативе произлази да њен давалац сматра да оспорене одредбе наведених аката немају правног основа у Закону о раду, а тиме ни у Уставу Републике Српске, односно да се подзаконским актом није могла прописати накнада плате предсједнику или повјеренику синдиката код послодавца која није прописана тим законом.
Разматрајући дату иницијативу, Суд је рјешењем број У-91/13 од 19. марта 2014. године одлучио да покрене поступак за оцјену уставности и законитости члана 67. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области медија и графичке дјелатности Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 94/06); члана 47. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 95/09); члана 56. Гранског колективног уговора финансијских организација Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 11/07); члана 55. тачка б) Посебног колективног уговора за област правосуђа (“Службени гласник Републике Српске” бр. 115/06, 69/07, 18/08 и 63/08); члана 18. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у органима управе Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 14/08, 25/08 и 116/08) и члана 79. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/06 и 16/08), јер сматра да постоје разлози да се у поступку пред Судом оцијени да ли су предметне одредбе ових уговора у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду («Службени гласник Републике Српске» бр. 38/00, 40/00, 47/02, 38/03 и 20/07).
Одговоре на рјешење о покретању поступка, на тражење Суда, доставила су следећа министарства и синдикалне организације Републике Српске: Министарство управе и локалне самоуправе, Министарство здравља и социјалне заштите; Министарство унутрашњих послова; Министарство правде, Синдикат радника унутрашњих послова, Синдикат медија и графичара; Синдикат финансијских организација, Синдикат управе, Синдикат правосуђа, Синдикат здравства и социјалне заштите, Удружење послодаваца графичке и информативне дјелатности, кинематографије, производње целулозе, папира и производа од папира и Удружење послодаваца банкарско-финансијских и осигуравајућих организација. У одговорима министарстава је наведено да оспорени чланови наведених посебних колективних уговора нису у супротности са одредбама Закона о раду, изузев одговора Министарства унутрашњих послова у коме је наведено да, иако сматрају да оспорени члан 69. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске није у сагласности са Законом о раду, синдикалним повјереницима припада посебна новчана накнада за обављање синдикалних активности које не обављају професионално, већ додатно, поред редовних послова. Синдикалне организације су у својим одговорима навеле да сматрају да Уставни суд тражену иницијативу треба да одбије као неосновану, те да не постоји ниједан основ да се ускрати право за обе стране потписнице уговора да одреде услове које су један према другом прихватили да испуне. Сматрају, такође, да је то и сврха колективног преговарања и колективних уговора, те да се поставља питање зашто уопште постоје ови уговори ако се њима не могу уговарати већа, и друга права радника од оних која су прописана Законом о раду. Различити ставови, у односу на претходно наведене, садрже одговори Удружења у којима се наводи да су Посебни колективни уговор за запослене у области медија и графичке дјелатности Републике Српске и Грански колективни уговор финансијских организација Републике Српске донесени, између осталог, на основу чл. 3. и 65. Општег колективног уговора («Службени гласник Републике Српске» број 27/06), који је Уставни суд Републике Српске, својом Одлуком број У-36/06 од 26. новембра 2006. године, прогласио неуставним и незаконитим. Поред тога, Удружење послодаваца графичке и информативне дјелатности, кинематографије, производње целулозе, папира и производа од папира, наводе да сам појам «посебног колективног уговора» не постоји у овим прописима, због чега сматрају да је Посебан колективни уговор за запослене у области медија и графичке дјелатности Републике Српске неважећи, а то исто сматра и Удружење послодаваца банкарско-финансијских и осигуравајућих организација у погледу важења Гранског колективног уговора финансијских организација, с тим да, по њиховом мишљењу, од дана објављивања наведене одлуке Уставног суда не постоји ни обавеза примјене овог колективног уговора.
Оспореним одредбама: члана 67. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области медија и графичке дјелатности Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 94/06), који је погрешно означен као члан 67. став 1. тачка б), а који има само један став, па је очигледно да се иницијатива односи на члан 67. тачка б); члана 55. тачка б) Посебног колективног уговора за област правосуђа (“Службени гласник Републике Српске” бр.115/06, 69/07, 18/08 и 63/08) и члана 18. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у органима управе Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 14/08, 25/08 и 116/08), који су такође погрешно означени као члан 55. став 1. тачка б) и члан 18. став 1. тачка б), а који имају само један став, те се очигледно иницијатива односи на члан 55. тачка б) и члан 18. тачка 6), у истовјетном тексту, прописано је да послодавац обезбјеђује синдикату услове за његово дјеловање, од којих и накнаду плате у висини од 15% предсједнику или повјеренику синдиката код послодавца до 100 радника, односно за сваких наредних 100 радника још по 2,5% на основну плату.
Оспореним одредбама члана 47. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 95/09 и 18/11), који је такође погрешно означен као члан 47. став 1. тачка б), а који има само један став, због чега се иницијатива односи на члан 47. тачка б), прописано је да послодавац обезбјеђује синдикату услове за његово дјеловање, од којих и накнаду плате у висини од 15% предсједнику већинског репрезентативног синдиката код послодавца до 100 радника, односно за сваких наредних 100 радника још по 2,5% на основну плату.
Одредбом члана 56. Гранског колективног уговора финансијских организација Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 11/07), у поглављу под насловом »Услови за рад синдиката», прописано је да послодавац обезбјеђује синдикату услове за његово дјеловање у складу са одредбама Закона о раду и Општим колективним уговором.
Према оспореним одредбама члана 79. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/06 и 16/08), који такође има само један став, па је очигледно да се иницијатива односи на члан 79, а не на члан 79. став 1, како то наводи подносилац иницијативе, Министарство на свим нивоима организовања обезбјеђује Синдикату следеће услове за његово дјеловање: -коришћење одговарајућих просторија и потребне административно-техничке услуге, -накнаду плате у висини од 20% регионалном повјеренику и члану Републичког одбора СРУП-а РС, од просјечно исплаћене плате у Министарству за претходни мјесец, - накнаду плате у висини од 10% повјеренику синдикалне подружнице, од просјечно исплаћене плате у Министарству за претходни мјесец, ако се за то створе материјалне претпоставке.
Уставом Републике Српске је утврђено да свако има право на рад и слободу рада и свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. ст. 1. и 5).
Законом о раду («Службени гласник Републике Српске» бр. 38/00, 40/00, 47/02, 38/03 и 20/07), у члану 128. прописано је да се колективним уговором ближе одређују обим и начин остваривања права и обавеза из радног односа, у складу са законом и другим прописима, поступак колективног уговарања, састав и начин рада тијела овлашћених за мирно рјешавање колективних спорова између радника и послодаваца, међусобни односи учесника у закључивању колективних уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодаваца. Поред наведеног, овим законом је прописано: да у складу са колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду, радник има право на увећање плате по основу отежаних услова рада, радног стажа, прековременог рада, рада ноћу, рада празником и другим данима у које се по закону не ради (члан 85); да радник има право на накнаду плате за вријеме одсуствовања са рада у случајевима предвиђеним овим законом, колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду (члан 86); да се колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду ближе уређују случајеви и услови за остваривање права на накнаду плате, висина накнада, начин исплате и друга питања у вези са остваривањем права радника на накнаду плате (члан 87. став 1) и да накнада плате за вријеме коришћења годишњег одмора, државног празника, привремене спријечености за рад због повреде на раду или професионалне болести, као и за вријеме прекида рада због пропуста послодавца да предузме одговарајуће мијере заштите на раду, износи у висини од 100% просјечне плате коју је радник остварио у одговарајућем предходном периоду, или од плате коју би остварио да је био на раду (члан 88. став 1).
Имајући у виду садржину наведених уставних и законских одредби, Суд је оцијенио да се оспореним одредбама: члана 67. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области медија и графичке дјелатности Републике Српске; члана 55. тачка б) Посебног колективног уговора за област правосуђа; члана 18. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у органима управе Републике Српске нарушава уставни принцип обавезне сагласности општих аката са законом из члана 108. Устава Републике Српске. Овакву оцјену Суд заснива на чињеници да прописано право на накнаду плате предсједнику или повјеренику синдиката није у сагласности са одредбама чл. 85, 86, 87. став 1, 88. став 1. и 128. Закона о раду («Службени гласник Републике Српске» бр. 38/00, 40/00, 47/02, 38/03 и 20/07), односно чл. 92, 93, 94. став 1, 95. став 1. и 158. Закона о раду – пречишћени текст («Службени гласник Републике Српске» број 55/07). Наиме, прописивањем права на накнаду плате предсједнику или повјеренику синдиката на начин као у оспореним одредбама Колективних уговора, по оцјени Суда је, посебним колективним уговорима као подзаконским актима, поред законом утврђених права на накнаду и увећање плате радника, одређено ново право на накнаду плате које није предвиђено законом. У вези са наведеним Суд је имао у виду овлашћење из члана 13. став 2. Закона о раду, којим је прописано да се колективним уговором могу одредити повољнија права од права утврђених овим законом, ако овим законом није изричито другачије одређено. По оцјени Суда, то не значи да се то може учинити ван оквира законом утврђених права, што произлази и из одредбе члана 128. Закона о раду.
Имајући у виду наведену неусклађеност оспорених чланова посебних колективних уговора са Законом о раду, Суд је оцијенио да наведене одредбе нису у сагласности ни са чланом 108. став 2. Устава Републике Српске, према коме прописи и други општи акти морају бити у складу са законом.
Међутим, у поступку оцјењивања уставности и законитости члана 56. Гранског колективног уговора финансијских организација Републике Српске, којим је прописано да послодавац обезбјеђује синдикату услове за његово дјеловање у складу са одредбама Закона о раду и Општим колективним уговором, Суд је, такође имајући у виду садржину наведених уставних и законских одредби, оцијенио да је оспорени члан овог колективног уговора у сагласности са тим уставним и законским одредбама, те да се иницијатива у овом дијелу не прихвата.
Такође, Суд није прихватио иницијативу ни у дијелу којим је тражено оцјењивање уставности и законитости члана 47. тачка б) Посебног колективног уговора за запослене у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 95/09 и 18/11), јер је већ одлучивао о његовој уставности и законитости и Одлуком број У-75/13 од 24. септембра 2014. године утврдио да исти није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о платама запослених лица у јавним установама у области здравства Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 11/09).
У односу на оцјену уставности и законитости члана 79. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 72/06 и 16/08), с обзиром на чињеницу да је ступањем на снагу Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” број 93/14) исти престао да важи, Суд је, у складу са чланом 57. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио да поступак обустави.
У погледу осталих навода учесника оспорених колективних уговора, односно разлога због чега сматрају поједине колективне уговоре неважећим, те од када по њиховом мишљењу не постоји обавеза њихове примјене, Суд је оцијенио да, према члану 115. Устава Републике Српске, предметни наводи нису од утицаја на оцјену уставности и законитости оспорених аката.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.
Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-91/13 ПРЕДСЈЕДНИК
19. новембра 2014. године УСТАВНОГ СУДА
Џерард Селман