Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. октобра 2014. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјену уставности члана 15. став 1. Закона о трговини („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/07 и 52/11) и члана 23. став 1. Одлуке о радном времену у угоститељским, трговинским, занатским, услужним и другим објектима на подручју општине Прњавор („Службени гласник Општине Прњавор" број 36/13).
О б р а з л о ж е њ е
"Металеx" д.о.о. Прњавор дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 15. став 1. Закона о трговини („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/07 и 52/11) и члана 23. Одлуке о радном времену у угоститељским, трговинским, занатским, услужним и другим објектима на подручју општине Прњавор („Службени гласник Општине Прњавор" број 36/13), коју је донијела Скупштина Општине Прњавор. У погледу оспорене одлуке, из навода иницијативе, као и образложења о повреди Устава, произлази да се оспорава само став 1. члана 23. овог општег акта. У иницијативи се наводи да је оспорена одредба Закона о трговини, којом је прописано да радно вријеме и распоред дневног и седмичног радног времена продајних објеката утврђује орган јединице локалне самоуправе, супротна члану 52. Устава Републике Српске. Давалац иницијативе сматра да би радно вријеме продајних објеката у свим општинама на подручју Републике требало бити на исти начин и под истим условима уређено законом, а не актом јединице локалне самоуправе. У погледу члана 23. став 1. оспорене одлуке, у иницијативи се износи мишљење да је прописивањем радног времена за малопродајне објекте недјељом до 13,00 сати, привредним субјектима неосновано ограничено право на имовину, као и право на слободно привређивање и стицање добити. Давалац иницијативе, наиме, истиче да овакво прописивање није у функцији заштите општег интереса, те да циљ којим се руководио доносилац предметне одлуке није сразмјеран са ограничењем које се намеће лицима која се баве малопродајом на подручју општине Прњавор. Сходно наведеном, предлаже да Суд утврди да оспорене одредбе Закона о трговини и Одлуке о радном времену у угоститељским, трговинским, занатским, услужним и другим објектима на подручју општине Прњавор нису у сагласности са Уставом Републике Српске.
У одговору који је на иницијативу доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да је иницијатива у великој мјери непотпуна и неуредна, јер су површно побројани чланови Устава са којим, по мишљењу даваоца иницијативе, оспорена законска одредба није у сагласности. Такође се наводи да је прописивање из члана 15. став 1. Закона о трговини, којим је дато овлашћење органу јединице локалне самоуправе да утврђује радно вријеме и распоред дневног и седмичног радног времена продајних објеката, сагласно Уставу, који је општинама дао у искључиву надлежност да својим актима нормирају ова правна питања.
Скупштина општине Прњавор у свом одговору на иницијативу наводи да је оспорена одлука у цијелости законита, односно да је сагласна са Законом о трговини, Законом о занатско-предузетничкој дјелатности и Законом о угоститељству, који су дали у надлежност јединицама локалне самоуправе да регулишу радно вријеме продајних објеката на свом подручју. Поред тога, истиче да су неосновани наводи иницијатора да је оспореном одредбом ове одлуке ограничено Уставом утврђено право привредних субјеката на имовину и право на слободно привређивање, јер сви ови субјекти могу слободно користити своју имовину и располагати њоме, а имају и могућност да се региструју као продајни објекат типа "драгстор", те тако обављају малопродајну дјелатност са радним временом од 00,00 до 24,00 сата. Сходно наведеном, доносилац предметне одлуке предлаже да Суд не прихвати дату иницијативу.
Оспореним чланом 15. став 1. Закона о трговини („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/07 и 52/11) прописано је да радно вријеме и распоред дневног и седмичног радног времена проданих објеката, радно вријеме у дане државних празника и нерадних дана у којима је трговац дужан пословати, те радно вријеме за тржнице, сајмове, изложбе и друге повремене начине обављања трговине утврђује орган јединице локалне самоуправе.
Одлука о радном времену у угоститељским, трговинским, занатским, услужним и другим објектима на подручју општине Прњавор („Службени гласник Општине Прњавор" број 36/13) донесена је на основу чл. 21. и 30. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05 и 118/05), члана 30. Закона о угоститељству („Службени гласник Републике Српске“ број 15/10), члана 13. Закона о занатско-предузетничкој дјелатности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 117/11 и 121/12), члана 15. став 1. Закона о трговини („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/07 и 52/11), члана 2. став 2. и члана 26. Уредбе о критеријумима за одређивање радног времена у угоститељским објектима („Службени гласник Републике Српске“ број 44/11) и члана 30. Статута Општине Прњавор – пречишћени текст („Службени гласник Општине Прњавор" број 8/13). Оспореним чланом 23. став 1. ове одлуке прописано је да радно вријеме малопродајних објеката који се баве прометом мјешовите робе, претежно прехрамбеним производима, као и малопродајних објеката типа цвјећара, може трајати сваким радним даном од 06.00 до 22.00 часа, а недјељом од 07.00 до 13.00 часова.
У поступку оцјењивања члана 15. став 1. Закона о трговини Суд је, прије свега, имао у виду одредбе тачака 6, 8. и 18. Амандмана XXXИИ на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, а према којима Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, правни положај предузећа и других организација, основне циљеве и правце привредног развоја и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Сагласно наведеним уставним одредбама, законодавац је, у оквиру својих овлашћења, а са циљем развоја и унапређења трговачке дјелатности, Законом о трговини уредио услове за обављање трговине и трговинских услуга, облике трговине, ограничавање тржишта, као и друга питања од значаја за обављање трговине на територији Републике Српске. Између осталог, приликом уређивања питања услова за обављање трговине, оспореном одредбом члана 15. став 1. овог закона јединицама локалне самоуправе је дато у надлежност да својим општима актима утврђују радно вријеме и распоред дневног и седмичног радног времена продајних објеката, радно вријеме у дане државних празника и нерадних дана у којима је трговац дужан пословати, те радно вријеме за тржнице, сајмове, изложбе и друге повремене начине обављања трговине.
Оцјењујући предметну законску норму Суд је имао у виду да Устав нити једном освојом одредбом не уређује питање радног времена, тако да законодавац, у оквиру свога овлашћења да утврђује циљеве и правце привредног развоја, односно привредне односе уопште, има могућност да сходно својој цјелисходној процјени, уреди надлежност за регулисање радног времена привредних субјеката који се баве трговинском дјелатношћу. Руководећи се овим овлашћењем, те чињеницом да јединице локалне самоуправе имају најбољи увид у потребе за снабдијевањем друштвене заједнице на свом подручју, оспореном законском одредбом је органима јединица локалне самоуправе повјерено нормирање овог питања. Законодавац је, дакле, утврдио оквир и основне услове за обављање трговине на велико и мало, а питање радног времена трговина је, као питање од значаја за извршавање овог закона, препустио локалним заједницама. Овакво прописивање је, по оцјени Суда, у сагласности и са одредбом члана 102. ст. 1. тачка 6. Устава, према којем општина, преко својих органа, у складу са законом, извршава законе, друге прописе и опште акте Републике, чије је извршавање повјерено општини.
Поред тога, Суд је утврдио да предметном одредбом Закона о трговини није дошло до повреде принципа из члана 52. Устава, на који указује давалац иницијативе, а којим је утврђено да се слободно предузетништво може законом ограничити ради заштите интереса Републике, човјекове околине, здравља и безбједности људи. Наиме, чињеница да је органима локалне самоуправе дато овлашћење да регулишу радно вријеме продајних објеката на свом подручју, по оцјени Суда, ни на који начин не утиче на слободу предузетништва, тако да се оспорено прописивање не може довести у везу са наведеним уставним гаранцијама.
Оцјењујући уставност члана 23. став 1. Одлуке о радном времену у угоститељским, трговинским, занатским, услужним и другим објектима на подручју општине Прњавор, Суд је имао у виду да је чланом 21. алинеја 2. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05 и 118/05 и 98/13) прописано да општина обезбјеђује услове за развој и унапређење угоститељства, занатства и трговине и прописује радно вријеме и друге услове њиховог рада и пословања, којима се остварују захтјеви грађана у оквиру тих дјелатности, те да према члану 30. алинеја 2. истог закона, скупштина општине доноси одлуке и друга општа акта и даје њихово аутентично тумачење. Поред тога, према члану 15. став 1. Закона о трговини („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/07 и 52/11), радно вријеме и распоред дневног и седмичног радног времена проданих објеката, радно вријеме у дане државних празника и нерадних дана у којима је трговац дужан пословати, те радно вријеме за тржнице, сајмове, изложбе и друге повремене начине обављања трговине утврђује орган јединице локалне самоуправе. Сагласно наведеним законским одребама, Скупштина Општине Прњавор је, по оцјени Суда, била овлашћена да донесе оспорену одлуку којом је одредила радно вријеме у угоститељским, трговинским, занатским, услужним и другим објектима на подручју те општине, те да, између осталог, оспореном одредбом члана 23. став 1. овог акта уреди радно вријеме малопродајних објеката који се баве прометом мјешовите робе, претежно прехрамбеним производима и објеката типа цвјећара. Начин на који је регулисано радно вријеме наведених објеката, односно распоред дневног и седмичног радног времена је, по оцјени Суда, ствар цјелисходне процјене доносиоца ове одлуке, који је, познајући потребе за функционисање своје локалне друштвене заједнице, регулисао ово питање са циљем дјелотвотног снабдијевања потрошача робама које су неопходне у свакодневном животу. Суд је оцијенио да оваквим прописивањем није дошло до повреде уставних гаранција о заштити имовинских права и права на слободно привређивање субјеката који се баве трговином, на шта указује давалац иницијативе. Наиме, утврђивањем радног времена трговина не задире се у право на имовину лица која се баве овом дјелатношћу, нити се ограничава слобода предузетништва, већ се уређују услови рада и пословања трговина. Према томе, без обзира на распоред дневног и седмичног радног времена, лица која обављају трговинску дјелатност могу, у складу са законом и Уставом, своју имовину користити и слободно њоме располагати. Сходно наведеном, оспореним прописивањем, по оцјени Суда, нису нарушене уставне гаранције на које се позива давалац иницијативе, па тиме ни начело уставности из члана 108. став 1. Устава.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, у складу са чланом 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорених одредаба Закона о трговини и Одлуке о радном времену у угоститељским, трговинским, занатским, услужним и другим објектима на подручју општине Прњавор, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-92/13 ПРЕДСЈЕДНИК
29. октобар 2014. године УСТАВНОГ СУДА
Џерард Селман