Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. јуна 2014. године,  д о н и о је

   О Д Л У К У

          Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 78. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11 и 82/13).

    О  б  р  а  з  л  о  ж  е њ е

          Приједлогом Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске  покренут је пред Уставним судом Републике Српске поступак за утврђивање неуставности члана 78. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11). Из садржине приједлога произлази да оспорена одредба Закона, која са погибијом у вршењу војне дужности у периоду од 17. августа 1990. године до 19. јуна 1996. године изједначава смрт која је наступила као посљедица рањавања у вршењу тих дужности, као и  смрт због болести која је узрочно-посљедично везана за вршење војне дужности, доводи у неравноправан положај породице несталих бораца у односу на породице погинулих бораца. С тим у вези предлагач указује  на одредбе Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 131/11 и 40/12) којим је, као оквирним законом за област борачко-инвалидске заштите, дата дефиниција породице погинулог борца и која се као таква, према његовом мишљењу, мора примјењивати и у другим прописима, јер свако другачије поступање онемогућава породице несталих лица у остваривању њихових права. Имајући у виду  да оспореном законском одредбом нису обухваћене породице несталих бораца и да оне због тога не могу да остваре право на породичну пензију, предлагач сматра да је на тај начин повријеђено начело равноправности грађана из члана 10. Устава, те предлаже да Суд утврди да оспорена законска одредба није у сагласности са Уставом, као и да изнесе своје приједлоге за измјену наведене законске одредбе.

          У одговору Народне скупштине Републике Српске на наводе предлагача истиче се, прије свега, да Уставни суд на основу члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну усаглашеност закона уопште, па тако ни Закона о пензијском и инвалидском осигурању са Законом о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске. Поред тога, у одговору се оспорава тврдња предлагача да оспорено законско рјешење није у сагласности са чланом 10. Устава, и у вези с тим истиче да је наведеним уставним начелом загарантована искључиво једнакост и равноправност у реализацији законом признатих права и обавеза и то за категорије адресата које се налазе у истим или сличним правним ситуацијама. При томе, законодавац  је,  како се наводи у одговору, овлашћен да права и обавезе одређених истоврсних или сличних група регулише на различит начин ако се таквим поступањем исправљају постојеће неједнакости међу њима или ако за то постоје други оправдани разлози, а није  у надлежности Суда да цијени цјелисходност оваквих решења.

         Према оспореном члану 78. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11 и 82/13) са погибијом у вршењу војне дужности у периоду од 17. августа 1990. године до 19. јуна 1996. године изједначена је смрт која је наступила као посљедица рањавања у вршењу тих дужности, као и смрт због болести која је узрочно-посљедично везана за вршење војне дужности.

          Уставом Републике Српске утврђено је: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), као и да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12. Амандмана XXXИИ на Устав Републике Српске којим је мијењан члан 68. Устава).

           Полазећи од наведених уставних одредаба Законом о пензијском и инвалидском осигурању утврђено је право на породичну пензију као право из пензијског и инвалидског осигурања које се остварује под условима и на начин утврђен овим законом, а стиче се у случају смрти осигураника односно корисника старосне и инвалидске пензије. Законом је, такође, прописано да право на породичну пензију могу остварити чланови породице умрлог осигураника, односно корисника пензије, као и да су чланови породице умрлог осигураника, поред осталих и родитељи (отац и мајка, очух и маћеха, усвојилац) које је осигураник или корисник пензије издржавао до своје смрти. Прописујући услове за остваривање права на породичну пензију родитељу лица из члана 37. став 1. овог закона  (ради се о  лицу којем се посебан стаж рачуна у двоструком трајању) које је погинуло у вршењу војне дужности у периоду од 17. августа 1990. године до 19. јуна 1996. године, законодавац је,  по оцјени Суда, на основу и у оквиру наведеног уставног овлашћења оспореном законском одредбом, којом је са погибијом у вршењу војне дужности у периоду од 17. августа 1990. године до 19. јуна 1996. године изједначио смрт која је наступила као посљедица рањавања у вршењу тих дужности, као и смрт због болести која је узрочно-посљедично везана за вршење војне дужности, омогућио да и родитељи ових лица остваре право на породичну пензију. Утврђивање круга лица која могу остварити право на породичну пензију и услова који морају бити испуњени како на страни умрлог осигураника, односно корисника пензије, тако и на страни чланова породице ствар је законодавне политике коју Уставни суд сагласно члану 115. Устава није надлежан да оцјењује.

         Разматрајући наводе предлагача који се односе на несагласност оспорене одредбе члана 78. став 1. Закона са начелом равноправности грађана из члана 10. Устава Суд је, прије свега, констатовао да предлагач  не тврди да је оспорена одредба несагласна са наведеним уставним начелом због оних лица која на основу наведеног прописивања могу остварити право на породичну пензију, већ у суштини, због тога што том одредбом нису обухваћена и нестала лица, како би и њихове породице могле остварити право на породичну пензију. Дакле, по оцјени Суда, интенција предлагача није да се из правног поретка уклони оспорена законска одредба, јер се тиме не би постигло изједначавање породица несталих лица са породицама погинулих лица, односно лица чија је смрт изједначена са погибијом у вршењу војне дужности у периоду од 17. августа 1990. године до 19. јуна 1996. године, већ да, како то предлагач наводи, Суд  надлежним органима да своје мишљење и приједлог за измјену оспорене одредбе Закона. Имајући у виду одредбу члана 115. Устава Суд је утврдио да није надлежан за одлучивање овим поводом. Наиме, Суд је на основу наведене уставне одредбе надлежан да цијени уставност постојеће правне норме, а не и непостојећих, односно шта би та норма требало да садржи, а није надлежан ни да даје мишљења о појединим законским рјешењима те да  предлаже њихове измјене и допуне. 

        Уз то, Суд је  утврдио да оспорена законска одредба, која прописује да се са погибијом у вршењу војне дужности у периоду од 17. августа 1990. године до 19. јуна 1996. године изједначава смрт која је наступила као посљедица рањавања у вршењу тих дужности, као и смрт због болести која је узрочно-посљедично везана за вршење војне дужности,  не доводи у питање остваривање начела једнакости грађана из члана 10. Устава, јер наведена законска одредба не искључује остваривање права на породичну пензију било ког лица, па ни чланова породице несталих лица. Приликом овакве оцјене Суд је имао у виду да је са чињеницом смрти изједначено проглашење несталог лица умрлим, који поступак је прописан Законом о ванпраничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 36/09), те да се проглашење несталог лица умрлим и податак о смрти који је доказан у судском или другом законом прописаном поступку уписује у матичну књигу умрлих — члан 25. Закона о матичним књигама („Службени гласник Репубчлике Српске“ бр. 111/09 и 43/13). Дакле, по оцјени Суда, након што се нестало лице у судском или другом законом прописаном поступку прогласи умрлим и податак о смрти упише у матичну књигу умрлих, породица несталог лица на исти начин као и породица сваког другог умрлог осигураника,  остварује право на породичну пензију.

          У  погледу навода да оспорена одредба Закона није у сагласности са одредбама Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 131/11 и 40/12) Суд је утврдио да Уставни суд, према одредбама члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну усклађеност закона као аката исте правне снаге. 

          На основу изложеног одлучено је као у  изреци  ове одлуке.

          Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Зоран Липовац, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-54/13                                                                                                                                ПРЕДСЈЕДНИК

26. јун 2014. године                                                                                                                  УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                                                                                                                           Џерард Селман