Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачке г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. јуна 2014. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјену уставности члана 37. и члана 47. став 5. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" број 134/11 и 82/13).
О б р а з л о ж е њ е
Ђорђе Хрвачевић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 37. и члана 47. став 5. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" број 134/11). У иницијативи се наводи да је чланом 37. оспореног закона, према којем се вријеме проведено на служењу обавезног војног рока (који је био предвиђен ранијим прописима) не признаје као посебан пензијски стаж, нарушено начело равоправности из члана 10. Устава Републике Српске. Давалац иницијативе, наиме, указује на то да су лица која нису служила обавезни војни рок била у могућности да раде, остварују право на плату, те на основу уплаћених доприноса остваре и право на пензијски стаж. Насупрот томе, лица на служењу обавезног војног рока нису могла да раде и остваре посебан пензијски стаж за то вријеме, чиме су, како се наводи, доведена у неравноправан положај. Поред тога, давалац иницијативе је мишљења да се у оваквим околностима служење обавезног војног рока може сматрати принудним радом, што је супротно члану 39. став 2. Устава. У погледу оспорене одредбе члана 47. став 5. предметног закона, којим је годишњи лични коефицијент ограничен на максималну вриједност 4, у иницијативи се наводи да овакво прописивање није у сагласности са чл. 10, 39. и 48. став 1. Устава. С обзиром на то да право на пензију проистиче из права на рад, по основу којег се остварује право на зараду, на коју се плаћају доприноси, давалац иницијативе сматра да се висина личног коефицијента, а тиме и висина пензије која проистиче из уплаћених доприноса, не може ограничавати на начин како је то прописано оспореном законском одредбом. Сходно наведеном, предлаже да Суд утврди да одредбе чланова 37. и 47. став 5. Закона о пензијском и инвалидском осигурању нису у сагласности са Уставом Републике Српске.
У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да су чланом 10. Устава Републике Српске загарантовани искључиво једнакост и равноправност у остваривању законом признатих права и обавеза и то за категорије адресата који се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, што је оспореним законом осигурано. Доносилац предметног закона указује на то да се у иницијативи прави поређење лица која су служила војни рок у односу на она лица која нису, тако да се не ради о истој категорији адресата. Такође истиче да, према прописима на нивоу Босне и Херцеговине којима је уређена област одбране и оружаних снага, није предвиђено обавезно служење војног рока, а да је према ранијим прописима, лице на служењу обавезног војног рока било осигурано за случај инвалидности због повреде на раду или професионалне болести, али да ни у том периоду није имало стаж осигурања, нити посебан стаж. Поред тога, Народна скупштина наводи да примједба даваоца иницијативе да оспореним прописивањем није уређен статус лица за вријеме проведено на служењу обавезног војног рока није релевантана и не може представљати предмет оцјене пред Уставним судом, те да није у надлежности тог суда да оцјењује да ли је законодавно овлашћење требало бити искоришћено на другачији начин.
Оспореним чланом 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11 и 82/13) прописано је: да се посебан стаж у двоструком трајању рачуна борцу, припаднику оружаних снага СФРЈ или војних формација под командом тих снага, за вријеме оружаних сукоба на територији те државе од 17. августа 1990. до 19. маја 1992. године и борцу, припаднику Војске Републике Српске и припаднику Министарства унутрашњих послова, за вријеме оружаних сукоба на територији бивше БиХ од 19. маја 1992. до демобилизације (став 1. тачке а) и б)). Лицима из става 2. у посебан стаж у двоструком трајању рачуна се и вријеме проведено у заробљеништву, као и вријеме проведено на лијечењу и медицинској рехабилитацији, због посљедица болести или повреда задобијених у оружаним сукобима и заробљеништву, а посебан стаж у складу са ст. 1. и 2. овог члана утврђује Фонд за пензијско и инвалидско осигурање Републике Српске рјешењем, по основу правоснажног рјешења о категоризацији борца (ст. 2. и 3.). Посебан стаж, у складу са ставом 1. тачка б) и ставом 2. овог члана, рачуна се закључно са даном демобилизације, односно са даном ослобађања из заробљеништва или завршетка лијечења и медицинске рехабилитације, а најдаље до 19. јуна 1996. године (став 4).
Чланом 47. став 5. предметног закона прописано је да годишњи лични коефицијент може износити највише четири.
У поступку оцјењивања уставности члана 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Суд је имао у виду да је тачкама 12. и 18. Амандмана XXXИИ на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, Суд је узео у обзир и гаранције из члана 10. Устава, према којем су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. Исто тако, Суд је имао у виду и одредбу члана 49. Устава, којим је утврђено да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а законом се може прописати начин остваривања појединих права и обавеза само када је то неопходно за њихово остваривање.
Сагласно напријед наведеним уставним овлашћењима, Законом о пензијском и инвалидском осигурању установљено је, на начелима узајамности и солидарности, обавезно и добровољно пензијско и инвалидско осигурање, дефинисане су врсте права која се остварују по основу овог осигурања, те уређени услови за њихово остваривање и коришћење. Тако је, у оквиру регулисања услова за стицање права из пензијског и инвалидског осигурања, прописано да пензијски стаж, на основу којег се остварују права из овог закона, обухвата стаж осигурања и посебан стаж (члан 22. Закона), а оспореном одредбом члана 37. овог закона прописане су категорије лица којима се рачуна посебан стаж у двоструком трајању, те начин утврђивања ове врсте стажа.
Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да нормирањем као у оспореном члану 37. предметног закона, односно чињеница да овом одредбом нису обухваћена и лица која су према ранијим прописима служила обавезни војни рок, не доводи до повреде принципа једнакости и равноправности грађана из члана 10. Устава, како то сматра давалац иницијативе. Прије свега, оспорена законска одредба, приликом прописивања услова за стицање права на посебан пензијски стаж у двоструком трајању, уопште не третира адресате према критеријуму да ли су служили обавезни војни рок или не, а чињеница да одређена категорија лица није обухваћена предметним законским рјешењем, по оцјени Суда, не чини оспорену одредбу неуставном. Устав је, наиме, дао у искључиву надлежност законодавцу да уреди област социјалне заштите и социјалног осигурања, те тиме и услове за остваривање права по основу пензијског и инвалидског осигурања. Начин на који је овом одредбом одређен круг лица која остварују право на посебан стаж у двоструком трајању, ствар је цјелисходне процјене законодавца и представља одраз законодавне политике у уређивању предметних правних односа, те није надлежности овог суда да оцјењује да ли су оспореном одредбом требале бити обухваћене још неке категорије лица. Поред тога, Суд указује на то да уставно начело једнакости и равноправности грађана није апсолутно, већ гарантује једнак третман субјеката који се налазе у истим правним ситуацијама приликом реализације права и обавеза. У конкретном случају давалац иницијативе прави поређење лица која су служила обавезни војни рок према ранијим прописима, са лицима која то нису, тако да је евидентно да се ради о различитим категоријама субјеката, тако да се ови наводи не могу разматрати у смислу гаранција из члана 10. Устава.
У погледу оспореног члана 47. став 5. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, Суд је констатовао да рјешењем овог суда број У-20/12 од 26. јуна 2013. године ("Службени гласник Републике Српске" број 60/13) није прихваћена иницијатива за покретање поступка за оцјену, између осталог, члана 47. став 5. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11), јер је Суд оцијенио да је ова законска одредба у сагласности са Уставом Републике Српске. С обзиром на то да је о уставности оспореног члана 47. став 5. предметног закона већ одлучено, у погледу ове одредбе иницијатива није прихваћена.
У односу на приговор даваоца иницијативе о повреди члана 39. став 2. Устава, односно да је служење обавезног војног рока према ранијим прописима имало карактер принудног рада, Суд је оцијенио да, према члану 37. став 1. тачка б) Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12), није надлежан да разматра ове наводе, с обзиром на то да се ради о прописима који су престали да важе прије више од годину дана од дана подношења иницијативе, јер је област одбране од 1. јануара 2006. године уређена законом донесеним на нивоу Босне и Херцеговине.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, у складу са чланом 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене одредбе члана 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Зоран Липовац, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-21/13 ПРЕДСЈЕДНИК 26. јун 2014. године УСТАВНОГ СУДА
Џерард Селман