Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. новембра 2024. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 127. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16, 66/18, 91/21 - одлука Уставног суда, 119/21, 112/23 и 39/24).
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о најнижој плати у Републици Српској за 2024. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 114/23).
О б р а з л о ж е њ е
Игор Сјериков из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 127. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16, 66/18, 91/21 - одлука Уставног суда Републике Српске, 119/21, 112/23 и 29/24) и законитости Одлуке о најнижој плати у Републици Српској за 2024. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 114/23) (у иницијативи погрешно наведено: Одлуке о минималној плати у Републици Српској), од 28. децембра 2023. године. У иницијативи се истиче да је одредба члана 127. Закона о раду у супротности са чл. 50. и 52. Устава Републике Српске, јер омoгућује, како се наводи, недозвољено уплитање Владе у рад приватних предузећа, те истој обезбјеђује да пaушално повећава плате у овим предузећима, док је оспореном одлуком отежан њихов рад. Указујући да је раније важећи Закон о раду прописивао да се најнижа плата, као и начин њеног остваривања и усклађивања, одређује колективним уговором, давалац иницијативе наводи да би утврђивањем висине плате требало да се баве радници и послодавци, а да би Влада, у складу са обавезом да јамчи минимум социјалне сигурности грађана (члан 61. Устава), била обавезна да из „својих средстава доплати разлику радницима који примају минималну плату“. Узимајући у обзир изложено, давалац иницијативе сматра да члан 127. Закона о раду није у складу са Уставом, јер је на основу њега Влада, како се наводи, неуставно преузела овлашћење синдиката и послодаваца да се договарају о висини плате. Давалац иницијативе сматра да је оспорена одлука незаконита, јер је приликом доношења оспорене одлуке узета у обзир инфлација, али не и сви аспекти и посљедице њеног усвајања, те се указује на погубан утицај ове одлуке на привреду Републике Српске, као и различиту праксу у Републици Србији и Федерацији Босне и Херцеговине када је ријеч о законском уређењу предметне материје.
Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.
У одговору који је Суду доставила Влада Републике Српске се истиче да је уставни основ за доношење оспорене одлуке садржан у тач. 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава, те да је иста донесена сагласно овлашћењу Владе из члана 127. Закона о раду. Наводи се да су одредбе члана 5. алинеја 1, члана 39. став 5, члана 49. ст. 1. и 2, члана 70. став 1. тачка 2), члана 90. став 1. тачка 4, те члана 108. став 1. Устава, као и одредбе члана 12. став 1. тачка 1), члана 120. ст. 1. и 2. и члана 127. Закона о раду, од значаја за одлучивање Суда у конкретном предмету. С обзиром на наведене законске одредбе, Влада је, према мишљењу доносиоца оспорене одлуке, овлашћена да донесе исту и то узимајући у обзир кретање плата, раст производње и животног стандарда у Републици Српској, као и да је улога института најниже плате да заштити социјалну сигурност радника. Истиче се да је одређивање висине најниже плате ствар цјелисходности и оправданости, о чему, сагласно члану 115. Устава, овај суд није надлежан да одлучује. С обзиром на наведено предлаже се да Суд не прихвати иницијативу за оцјењивање уставности и законитости оспорене одлуке.
Оспореним чланом 127. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16, 66/18, 91/21 – одлука Уставног суда, 119/21, 112/23 и 29/24) је прописано: да најнижу плату у Републици утврђује Влада Републике Српске на приједлог Економско-социјалног савјета у посљедњем кварталу текуће за наредну годину (став 1), да уколико Економско-социјални савјет не утврди приједлог, одлуку о најнижој плати из става 1. овог члана доноси Влада Републике Српске, имајући у виду кретање плата, раст производње и животног стандарда у Републици.
Одлуку о најнижој плати у Републици Српској за 2024. годину („Службени гласник Републике Српске“ број 114/23) донијела је, 28. децембра 2023. године, Влада Републике Српске на основу члана 127. став 2. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16, 66/18 и 119/21) и члана 43. ст. 1. и 3. Закона о Влади („Службени гласник Републике Српске“ број 118/08). Овом одлуком је прописано: да се најнижа плата у Републици Српској за 2024. годину утврђује у висини од 900 КМ (ријечима: деветсто конвертибилних марака) у нето износу (тачка I), те да ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“, а да ће се примјењивати на обрачун плата од 1. јануара 2024. године (тачка II).
Суд је имао у виду да је тач. 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе, заштиту на раду, запошљавање, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога Уставом је утврђено: да се уставно уређење Републике темељи на социјалној правди (члан 5. алинеја 3), да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, а законом се може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподjели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору (члан 50), да се слободно предузетништво може законом ограничити ради заштите интереса Републике, човjекове околине, здравља и безбjедности људи, те да су забрањени монополи (члан 52), да Република, између осталог, јамчи минимум социјалне сигурности грађана (члан 61. став 1), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2), те да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).
Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16, 66/18, 91/21 – одлука Уставног суда, 119/21, 112/23 и 39/24) уређени су радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законима није другачије одређено. Овим законом је, поред осталог, прописано: да радник има право на плату, накнаду плате и друга примања у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 12. став 1. тачка 1), да радник остварује право на бруто плату у складу са законом и колективним уговором (члан 120. став 1), да се најнижа плата исплаћује за пуно радно вријеме и просјечно остварене резултате радника у складу са актима послодавца, те да се најнижа плата исплаћује само када је износ плате радника, обрачунате у складу са овим законом, општим актом или уговором о раду, испод износа најниже плате из става 1. члана 128. овог закона (члан 128. ст. 1. и 2).
Чланом 43. Закона о Влади Републике Српске („Службени гласник Републике Српске” број 118/08) је прописано да о питањима из своје надлежности Влада доноси: уредбе, одлуке, смјернице, инструкције, рјешења, закључке и друга акта, у складу са законом (став 1), те да се одлуком прописују мјере Владе, оснивају јавне службе и друге организације, даје сагласност или потврђују општи акти органа или организација, ако је таква сагласност или потврда предвиђена законом, обустављају од извршења акти министарстава, органа јединица локалне самоуправе, предузећа и других органа и организација које врше јавна овлашћења, и уређују друга питања од значаја за обављање послова Владе (став 3).
Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да оспореним законским прописивањем нису доведене у питање гаранције из чл. 50. и 52. Устава, на које се указује у иницијативи, те да се законодавац, у конкретном случају, кретао у оквиру својих уставних овлашћења. Наиме, законодавни орган је овлашћен да уреди све сегменте из области радних односа, па тако и питање начина утврђивања најниже плате. Иако Устав јамчи право на зараду по основу рада, исти не јамчи ни висину зараде, ни елементе који је чине, већ је уставотворац препустио законодавцу да у цијелости уреди садржину права на рад и зараду, као основно право из рада и по основу рада. Имајући у виду да се Уставом Републике Српске не гарантује право на одређену врсту, нити висину зараде, Суд је оцијенио да је искључиво ствар цјелисходне процјене законодавца и политике у уређивању области радних односа на који начин ће уредити питање најниже плате радника.
Институт најниже плате је, по оцјени Суда, у функцији заштите социјалне сигурности радника, због чега је прописујући као у члану 127. Закона о раду, законодавац поступио у складу са чланом 61. Устава, према коме Република, између осталог, јамчи минимум социјалне сигурности грађана. Уређујући као у оспореној законској одредби, законодавац се, према мишљењу Суда, руководио захтјевима социјалне правде из члана 5. алинеја 3. Устава, који, под одређеним условима, подразумијева и предузимање мјера Републике у циљу обезбјеђења социјалне сигурности и умањења социјалних разлика.
Уставне гаранције економских слобода, према мишљењу Суда, нису апсолутне, већ су, у складу са друштвеним потребама, одређене законима и условљене инструментима економске и социјалне политике. Суд је оцијенио да је право законодавног органа да процијени природу и значај, те друштвену оправданост уређивања предметних односа, као и да та питања спадају у домен законодавне политике, а да Уставни суд, у смислу члана 115. Устава, није надлежан да се упушта у оцјену оправданости и цјелисходности законодавног рјешења.
Нису од уставноправног значаја наводи даваоца иницијативе којима се указује на различиту праксу у окружењу, када је ријеч о уређивању ове материје, а сама могућност другачијег регулисања не чини оспорену одредбу неуставном.
С обзиром на напријед наведено, Суд је утврдио да, приликом доношења оспорене Одлуке о најнижој плати у Републици Српској за 2024. годину, Влада није изашла из оквира овлашћења која су јој дата одредбом члана 127. Закона о раду, а у вези са чланом 43. ст. 1. и 3. Закона о Влади Републике Српске, те да је оспорена одлука, као акт спроведбеног, подзаконског карактера, у функцији извршавања наведеног закона. Одређујући својим актом износ зајамчене најниже плате, Влада није мијењала хијерархијски више законско рјешење у овој области, већ га је ближе разрадила ради одговарајуће примјене у пракси.
Имајући у виду изложено, Суд сматра да је прописујући на начин као оспореном одлуком Влада уредила сагласно члану 108. Устава.
Према члану 115. Устава, Суд није овлашћен да цијени посљедице практичне примјене прописа, нити да ли је Влада на оптималан начин искористила овлашћење из члана 127. Закона о раду.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
У складу са рјешењем Суда број: СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године, судија проф. др Иванка Марковић је изузета од вијећања и гласања у овом предмету.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-95/23
27. новембар 2024. године