Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. новембра 2024. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности Закона о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине („Службени гласник Републике Српске“ број 60/23).
О б р а з л о ж е њ е
Игор Сјериков, адвокат из Бањалуке, дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности Закона о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине („Службени гласник Републике Српске“ број 60/23). У иницијативи наводи да је поглављем II Устава Републике Српске регулисана заштита људских права у Републици Српској те начини заштите истих, док је Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода утврђена процедура заштите људских права пред Европским судом, што, према мишљењу даваоца иницијативе, гарантује грађанима Републике Српске приступ посебној судској инстанци надлежној да испита да ли неке појединачне одлуке судова који дјелују у Републици Српској повређују људска права загарантована Уставом Републике Српске и Европском конвенцијом. У иницијативи се наводи да Закон о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Закон) онемогућава држављанима Републике Српске, приступ Европском суду за људска права јер је Европски суд заузео став да се апликација том суду не може поднијети против одређене одлуке суда из Републике Српске уколико се претходно не прође процедура подношења апелације Уставном суду Босне и Херцеговине. Подносилац иницијативе наводи да је ступањем на снагу Закона фактички онемогућено држављанима Републике Српске да приступе Европском суду, јер је апелација Уставном суду Босне и Херцеговине престала да буде ефективан правни лијек с обзиром на то да се одлуке тог суда не примјењују у Републици Српској, што оспорени закон чини неуставним, јер се на тај начин повређују основна људска права. Како дата иницијатива није садржавала податке неопходне за вођење поступка пред овим судом, од даваоца иницијативе је дописом затражено да у остављеном року исту уреди на начин да наведе одредбе Устава Републике Српске у односу на које оспорава предметни Закон, као и уставноправне разлоге на којима темељи своју иницијативу. Поступајући по захтјеву Суда, давалац иницијативе је доставио поднесак у којем наводи да су одредбе оспореног закона у супротности са чланом 48. став 2. Устава Републике Српске. У допуни поднеска, поново наводи, да Закон повређује основна људска права јер држављанима Републике Српске онемогућава приступ Европском суду за људска права, слиједом чега предлаже да Суд, након спроведеног поступка, утврди да оспорени закон није у сагласности са Уставом.
У одговору који је доставила Народна скупштина Републике Српске у цијелости се оспорава предметна иницијатива. Наводе да одредбе чл. 1, 5. алинеја 4, чл. 69, 70, 80, 108. став 1. и чланa 109. Устава, управо прописују процедуру доношења закона, као и надлежности Народне скупштине. У одговору се даље наводи да је Народна скупштина Републике Српске у складу са наведеним уставним одредбама усвојила на осмој посебној сједници, 27. јуна 2023. године, Закон о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине. Наводе да је законодавна процедура доношења предметног закона у сагласности са Уставом Републике Српске, што је потврдио и Уставни суд Републике Српске својом одлуком број У-77/23 од 29. новембра 2023. године, уз подсјећање да је повод за доношење оспореног закона била Одлука о измјени Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, којом се уводи нова пракса да се убудуће сједнице могу заказивати, одржавати и одлуке доносити и без судија изабраних од стране Народне скупштине Републике Српске. Наводе да је предмет регулисања Закона, поступање органа Републике Српске, искључиво у односу на Одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине којом су Правила Уставног суда измијењена и Одлуке Уставног суда донесене након измјена Правила Уставног суда. Супротно томе, предмет регулисања уставне норме у члану 48. став 2. Устава Републике Српске је општи приступ суду који се гарантује грађанима Републике Српске и другим лицима у сврху заштите њихових слобода и права. Истичу да предметни закон не регулише приступ судској заштити слобода и права те да су адресати предметног закона органи и институције Републике Српске, док су адресати уставне норме из члана 48. став 2. Устава Републике Српске грађани Републике Српске и друга лица која су под јурисдикцијом Републике Српске. У вези са наводима даваоца иницијативе да Закон онемогућава приступ Европском суду за људска права, наглашавају да је изведен из погрешног тумачења како Устава, тако и Закона у цјелини. Подсјећају да „исцрпљеност домаћих правних средстава“ Европске конвенције није апсолутна, те да Европски суд прихвата и апликације без овог услова, уз навођење конкретних случајева (Sejdovic v. Italy, broj 56581/00; Tanase v. Moldova, broj 7/08; Dalia v. France, broj 26102/95; Mocanu v. Romania, broj 52917/09; Mirazović v. Bosnia and Herzegovina, број 13628/03 и други). Даље се указује да је у иницијативи више присутно незадовољство постојећим законским рјешењем, што не може бити предмет оцјене пред Уставним судом, те уколико давалац иницијативе сматра да предметну материју треба уредити на другачији начин, онда то може бити предмет неких других процедура, а не поступка оцјене уставности цјелокупног текста Закона. Слиједом наведеног, предлажу да Уставни суд Републике Српске предметну иницијативу не прихвати.
Законом о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине („Службени гласник Републике Српске“ број 60/23) прописано је да се Одлука којом су Правила Уставног суда измијењена и одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине донесене након измјена Правила Уставног суда Босне и Херцеговине неће примјењивати и извршавати на територији Републике Српске (члан 1). Законом је надаље одређено да се одлуке из члана 1. овог закона неће примјењивати и извршавати на територији Републике Српске, док Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине не донесе закон о Уставном суду Босне и Херцеговине, те да се до доношења закона из става 1. овог члана привремено стављају ван снаге одредбе закона којима се прописује објављивање закона и других прописа Републике Српске, у дијелу који се односи на прописе и друге акте које доноси Уставни суд Босне и Херцеговине (члан 2). У члану 3. одређено је да се лица која су дужна да поступају по одредбама овог закона изузимају од кривичне одговорности прописане кривичним законодавством Босне и Херцеговине, у погледу кривичних дјела у вези са извршењем овог закона и биће заштићена од институција Републике Српске. Чланом 4. одређено је да овај закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у “Службеном гласнику Републике Српске”.
У поступку оцјењивања уставности оспореног закона, Суд је имао у виду релевантне одредбе Устава Републике Српске, којима је утврђено: да је Република Српска јединствен и недјељив уставноправни ентитет; да Република Српска самостално обавља своје уставнотворне, законодавне, извршне и судске функције; да је Република Српска један од два равноправна ентитета у Босни и Херцеговини (Амандман LXVII на Устав, којим је замијењен Амандман XLIV, а којим је био замијењен члан 1. Устава); да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права, парламентарној демократији и подјели власти (члан 5. алинеје 4. и 7); да Република уређује и обезбјеђује: интегритет, уставни поредак и територијалну цјелокупност Републике и организацију, надлежност и рад државних органа (став 1. тач. 1. и 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава); да законодавну власт у Републици Српској врше Народна скупштина и Вијеће народа (члан 69. став 2. који је допуњен тачком 1. Амандмана LXXVI); да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2); да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).
Одредбама Устава у односу на које давалац иницијативе тражи оцјену уставности оспореног закона утврђено је: да се обезбјеђује судска заштита слобода и права зајамчених овим уставом (члан 48. став 2).
Разматрајући наводе иницијативе, Суд је констатовао да је Одлуком број У-77/23 од 29. новембра 2023. године утврђено да законодавац није повриједио Уставом Републике Српске утврђени поступак доношења закона, због чега је оцијењено да је оспорени закон у погледу поступка његовог доношења у сагласности са Уставом Републике Српске.
Сагласно наведеном, Народна скупштина Републике Српске је, по оцјени Суда, у складу са својим уставним овлашћењима усвојила Закон о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине.
Имајући у виду садржину оспореног закона у цјелини (давалац иницијативе оспорава комплетан текст закона), Суд је оцијенио да предметним нормирањем нису нарушене уставне гаранције из члана 48. став 2. Устава, на које се указује у иницијативи. Приликом ове оцјене Суд је имао у виду садржај оспореног закона, из којег се може закључити да законодавац ниједном одредбом није онемогућио приступ грађана суду, односно судску заштиту у облику права на улагање правних средстава, како то погрешно тумачи давалац иницијативе. По оцјени Суда, одредбама оспореног закона не доводи се у питање обезбјеђивање судске заштите слобода и права зајамчених чланом 48. став 2. Устава, јер предметни Закон не регулише приступ судској заштити слобода и права. Закон, односно његова примјена, не представља препреку којом се онемогућава грађанима Републике Српске да остваре приступ Европском суду за људска права, који је заузео став да се апликација том суду не може поднијети против одређене одлуке суда из Републике Српске, уколико се претходно не исцрпи процедура подношења апелације Уставном суду Босне и Херцеговине, јер сваки грађанин Републике Српске своје право на апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине црпи из Устава Босне и Херцеговине и исто не може бити ограничено или дерогирано Законом. Суд, такође, утврђује да су неосновани наводи иницијатора да је ступањем на снагу Закона апелација Уставном суду Босне и Херцеговине престала да буде ефективан правни лијек, јер се овим законом не уређује питање права, услова и поступка пред Уставним судом Босне и Херцеговине по апелацији. Суд подсјећа да су ова питања уређена Уставом Босне и Херцеговине и Правилима суда Босне и Херцеговине и да оспорени закон ни на који начин не уређује ова питања. Окончањем поступка по апелацији пред Уставним судом Босне и Херцеговине, сваки грађанин Републике Српске као странка у поступку добија одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине, која потврђује да је исцрпљено посљедње правно средство у домаћем правном поретку и омогућује обраћање апликанта Европском суду за људска права.
На основу изложеног Суд је оцијенио да се оспореним законом не доводе у питање уставне гаранције из одредбе члана 48. став 2. Устава Републике Српске. Такође, Суд је утврдио да се остали наводи иницијативе односе на примјену прописа у пракси, о чему Уставни суд у смислу члана 115. Устава Републике Српске није надлежан да одлучује.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-3/24
27. новембар 2024. године