Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 21. децембра 2022. године,   д о н и о   ј е

О Д Л У К У

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 395. Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13).

О б р а з л о ж е њ е

Савез логораша у Босни и Херцеговини поднио је Уставном суду Републике Српске приједлог за утврђивање неуставности члана 395. Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13). Из садржине приједлога, који је на захтјев Суда прецизиран, произлази да оспорено законско рјешење није у сагласности с чл. 10, 16. и 108. став 1. Устава Републике Српске, чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и чланом 1. Протокола број 1. уз Европску конвенцију. У приједлогу и његовој допуни се наводи да оспорена законска одредба, према којој Правобранилаштво Републике Српске (у даљем тексту: Правобранилаштво) има право на накнаду судских трошкова према тарифи која се примјењује на адвокате, дискриминише адвокате, јер је Правобранилаштво институција која се финансира из буџета Републике Српске, те да стога није у истој ситуацији као адвокати, којима је обављање њихове дјелатности једини извор прихода. Поред тога, у приједлогу се наводи да су чланови овог удружења, у бројним споровима које су  водили ради накнаде нематеријалне штете коју су претрпјели као жртве ратног злочина, обавезани да плате трошкове парничног поступка Правобранилаштву, које је у тим споровима заступало Републику Српску, из чега, по њиховом мишљењу, произлази да тужитељи у овим споровима, који имају статус логораша и који су ове спорове изгубили, финансирају Правобранилаштво, иако су за његов рад већ обезбијеђена средства у буџету. Надаље, предлагач се позива на пресуду Европског суда за људска права, „Циндрић и Бешлић против Хрватске“, од 6. септембра 2016. године, те Одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине број АП 1101/17 од 22. марта 2018. године, те истиче да из ставова које су наведени судови заузели у овим одлукама недвосмислено произлази да је оспореним прописивањем дошло до кршења права на имовину и повреде права на приступ суду. Из наведених разлога предлагач сматра да оспорени члан Закона о парничном поступку није у сагласности са наведеним одредбама Устава Републике Српске и Конвенције, те предлаже да Суд, по спроведеном поступку, утврди неуставност истог. Истовремено, предлагач предлаже да се оспорена одредба брише или дода нови став којим се као изузетак, “не обрачунавају трошкови поступка у предметима по тужбама за накнаду нематеријалне штете логораша/жртава ратне тортуре и жртава повреда међународног права људских права”. 

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из приједлога и његове допуне.

Оспореним чланом 395. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13) прописано је да се одредбе о трошковима поступка примјењују и на странке које заступају Правобранилаштво и Центар за пружање бесплатне правне помоћи (став 1), те да трошкови поступка из става 1. овог члана обухватају трошкове у складу са Тарифом о накнадама и наградама за рад адвоката у Републици Српској (став 2).

Приликом разматрања основаности навода предлагача Суд је имао у виду да је одредбама Устава Републике Српске, на чију повреду се позива предлагач, и другим релевантним одредбама утврђено: да се уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима (члан 5. став 1. алинеја 1), да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, те да је сваком зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16), да Република уређује и обезбјеђује организацију, надлежности и рад државних органа (тачка 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1), те да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују законом (члан 122).

Поред тога, Суд је имао у виду одредбе Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којима је предвиђено: да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона те да се пресуда изриче јавно (члан 6. став 1), да свако коме су повријеђена права и слободе који су предвиђени у овој конвенцији има право на дјелотворан правни лијек пред домаћим властима, без обзира да ли су ту повреду учиниле особе које су поступале у службеном својству (члан 13), да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус (члан 14), као и члан 1. Протокола број 1. уз ову конвенцију према којем свако физичко или правно лице има право на неометано уживање имовине, да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1), као и да став 1. овог члана ни на који начин не утиче на право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да обезбиједи наплату пореза или других дажбина или казни (став 2).

За оцјену уставности оспорене одредбе члана 395. Закона о парничном поступку од значаја су, по оцјени Суда, и одредбе истог закона, којима је прописано: члан 1. да се овим законом одређују правила поступка на основу којих основни судови, окружни судови и Врховни суд Републике Српске расправљају и одлучују у грађанскоправним споровима ако посебним законом није другачије одређено, члан 291. став 1. да странка у поступку може да буде свако физичко и правно лице; члан 383. да парничне трошкове сачињавају издаци учињени у току или поводом поступка и да парнични трошкови обухватају и награду за рад адвоката и других лица којима закон признаје право на награду; члан 386. да је странка која у цјелини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове (став 1), да ако странка дјелимично успије у парници, суд може с обзиром на постигнути успјех одредити да свака странка подмирује своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмјерни дио трошкова (став 2), да суд може одлучити да једна странка накнади све трошкове које је друга странка имала, ако противна странка није успјела само у сразмјерно незнатном дијелу свог захтјева, а због тог дијела нису настали посебни трошкови (став 3) и да ће суд према резултату доказивања одлучити да ли ће трошкове из члана 385. став 4. овог закона сносити једна или обје странке или ће ти трошкови пасти на терет трошкова суда (став 4); члан 175. да суд доноси одлуке у облику пресуде или рјешења (став 1), да о тужбеном захтјеву суд одлучује пресудом, а у поступку због сметања посједа рјешењем (став 2), да о свим другим питањима суд одлучује рјешењем (став 3) и да се одлука о трошковима у пресуди сматра рјешењем (став 4); члан 387. да ће суд при одлучивању који ће се трошкови надокнадити странци узети у обзир само они трошкови који су били потребни ради вођења парнице; члан 400. да ће суд ослободити од плаћања трошкова поступка странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове без штете по нужно издржавање себе и своје породице (став 1) и да ослобођење од плаћања трошкова поступка обухвата ослобођење од плаћања такса и ослобођење од полагања предујма за трошкове свједока, вјештака, увиђаја, превођења и судских огласа. Суд може ослободити странке од плаћања свих трошкова или једног дијела трошкова поступка (став 2), те члан 402. да одлуку о ослобођењу од плаћања трошкова поступка доноси првостепени суд на приједлог странке (став 1).

Уз то, Суд је приликом разматрања основаности навода предлагача имао у виду и да је Уставни суд Републике Српске мериторно већ одлучивао о уставности оспореног члана 395. Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13). Наиме, рјешењем бр. У-3/13 од 23. децембра 2013. године ("Службени гласник Републике Српске" број 3/14) није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности члана 395. Закона о парничном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09 и 61/13), јер је Суд полазећи од одредаба члана 10, члана 62, члана 70. став 1. тачка 2, члана 122. Устава и тачке 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је мијењан члан 68. Устава оцијенио: да је у наведеним уставним одредбама садржано овлашћење законодавца да, у оквиру прописивања правила парничног поступка, уреди и област трошкова који су њиме проузроковани; да одређивање носиоца обавезе плаћања насталих судских трошкова, као и услова и начина њиховог измирења међу поступајућим странама, спада у оквир надлежности законодавца да уреди поступање судова; да је прописивање да Правобранилаштво има право на накнаду трошкова за заступање по правилима адвокатске тарифе ствар законодавне политике чију цјелисходност Уставни суд, на основу члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује; да оспорено прописивање није у супротности са чланом 10. Устава, јер зајемчена начела грађанске једнакости и равноправности не подразумијевају једнакост у апсолутном смислу, већ изједначеност у правима и слободама оних грађана који се, са аспекта удовољавања одређеним истим критеријумима, могу сврстати у заједничку категорију, као што су у конкретном случају дипломирани правници.

Полазећи од изложеног Суд је утврдио да је, сагласно члану 122. Устава, законодавац био овлашћен да уреди поступак пред судовима, међу којима је и парнични поступак, као и да у оквиру тога уреди питања која се тичу трошкова поступка, тј. издатака који су учињени у току или поводом тог поступка. Поред тога, Суд је утврдио да, у раније вођеним поступцима, није оцјењивао уставност оспореног члана Закона о парничном поступку у односу на члан 16. Устава. Из садржине оспорене одредбе Закона о парничном поступку, која се оспорава овим приједлогом, произлази да се њоме прописује само право на остваривање трошкова у парничном поступку, односно право Правобранилаштва на накнаду судских трошкова према тарифи која се примјењује на адвокате. Како се оспореном одредбом Закона о парничном поступку не уређује право на жалбу нити судска заштита, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем законодавац није повриједио право на једнаку заштиту у поступку пред судом и право на правно средство из члана 16. Устава.  

С обзиром на изложено Суд налази да оспореним прописивањем није нарушено ни начело уставности из члана 108. став 1. Устава.

У погледу навода предлагача да се оспореним прописивањем повређује право на правично суђење из члана 6. и члана 1. Првог протокола Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Суд је имао у виду да из  наведених одредаба Закона о парничном поступку произлази да се о захтјеву за накнаду трошкова одлучује у пресуди или рјешењу којим се завршава поступак пред судом, те  да ће Суд ослободити од плаћања трошкова поступка странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове без штете по нужно издржавање себе и своје породице, као и да је лицу, које према свом имовном стању није у могућности да оствари право на судску заштиту без штете по нужно издржавање себе и своје породице, обезбијеђена и бесплатна правна заштита у складу са Законом о остваривању права на бесплатну правну помоћ у Републици Српској ("Службени гласник Републике Српске" број 67/20).  Суд је оцијенио да оспорена норма Закона о парничном поступку успоставља опште правило да онај ко изгуби спор плаћа трошкове поступка супротној страни, те да то правило задовољава услов законитости норме, јер је закон јавно објављен на одговарајући начин, и тако свима доступан, а по садржају оспорена норма је јасна и прецизна, тако да не ствара никакву дилему код адресата, чиме је задовољен и услов мијешања у имовину, у смислу члана 1. Првог протокола уз Конвенцију. Легитимни циљ норме је у осигурању правилног функционисања правосудног система и заштите права других кроз одвраћање од неоснованих парница и преувеличаних трошкова поступка. Оспорена норма је општег карактера и односи се на све врсте парничних поступака и на све странке. 

По оцјени Суда, тврдња о неуставности оспорене норме па тиме и несагласност са напријед наведеним нормама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода произлази из правне природе конкретног парничног поступка и субјективних својстава парничне странке, и темељи се на околности да је тужитељ лице које је наводно или очигледно било изложено тортури и другом незаконитом поступању према цивилном становништву током ратних дејстава у БиХ, и на начину како су је редовни судови примијенили на конкретни случај.

Суд наглашава да је одредбом члана 115. Устава Републике Српске утврђен домен његове надлежности. Тако, на првом мјесту, Уставни суд је надлежан да одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом. Из даљег садржаја члана 115. Устава ни на који начин не произлази надлежност Суда да оцјењује примјену законске норме на конкретни случај. Отуда, Суд налази да с аспекта надлежности апстрактне контроле оспорена норма члана 395. Закона о парничном поступку није у супротности са наведеним одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, а оцјена пропорционалности примјене оспорене норме на конкретан случај је изван надлежности Суда.  

Такође, из одредбе члана 115. Устава не произлази надлежност Суда да својим одлучивањем – брисањем или допуњавањем - интервенише у садржину оспорене одредбе општег правног акта, како се наводи у приједлогу, јер је та материја у искључивој надлежности доносиоца закона.

Наводе предлагача којима се указује на повреду чл. 13. и 14. Европске конвенције Суд није разматрао из разлога што су ти наводи паушални и не садрже образложење у чему се, у конкретном случају, састоји повреда ових одредаба ове конвенције.

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.