Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

            Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 12. октобра 2022. године, д о н и о  је

 

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 57. став 5. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 64/17 и 15/21).

 

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Стефан Радић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 57. став 5. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 64/17 и 15/21). У иницијативи се наводи да оспорена законска одредба није у сагласности са чланом 20. Устава Републике Српске и чланом 7. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер предвиђа могућност пооштреног кажњавања за продужено кривично дјело изрицањем казне која није предвиђена за кривично дјело по којем се продужено дјело правно квалификује. Овакво нормативно рјешење је, по мишљењу даваоца иницијативе, супротно Уставу, јер оставља могућност изрицања казне која је за половину виша од највише казне предвиђене за одређено кривично дјело. Сматра да примјеном оспорене норме поступајући суд може прекорачити посебни максимум казне која је овим законом предвиђена за конкретно кривично дјело и фактички изрећи казну која Законом јесте прописана, али није предвиђена за то кривично дјело. Давалац иницијативе истиче да је оваквим прописивањем законодавац изједначио прописану и предвиђену казну, што оставља простор за арбитрарност и злоупотребу у примјени оспорене норме. Због тога је, по мишљењу даваоца иницијативе, оспорена законска норма супротна основним начелима правног поретка и гаранцијама из члана 20. Устава Републике Српске.

            У одговору на иницијативу, који је доставио Одбор за уставна питања Народне скупштине Републике Српске, наводи се да је иницијатива неоснована и да је законодавац приликом оспореног прописивања у потпуности остао у оквиру својих уставних ингеренција. Истиче се да се у конкретном случају, прије свега, ради о погрешном тумачењу оспорене одредбе од стране даваоца иницијативе, јер се консумпција као вид привидног стицаја не односи на реални, већ на идеални стицај, односно ситуације када су једном радњом истовремено остварена два или више кривичних дјела, односно када се у једној радњи стиче више кривичних дјела. Оспорена норма става 5. члана 57. предметног закона се, како се даље наводи, односи на реални стицај, односно тзв. продужено кривично дјело које представља посебан облик јединства радње извршења, при чему учинилац умишљајно врши више истих или истоврсних кривичних дјела која, с обзиром на начин извршења, њихову временску повезаност и друге стварне околности које их повезују, чине једну јединствену кривичноправну цјелину, тј. једно јединствено кривично дјело. Такође се наводи да је усвајајући оспорено нормативно рјешење, законодавац имао у виду начело праведности и сразмјерности, као једно од основних начела кривичног законодавства. Оспореном одредбом је, како се истиче, предвиђена могућност повећања казне која би, бар у некој мјери, представљала одговарајућу казнену реакцију на учињена кривична дјела, те је предвиђена само за изузетне случајеве најтежих кривичних дјела када није могуће одмјерити одговарајућу мјеру казне у оквирима казне предвиђене за једно кривично дјело. Коначно, у одговору се указује на то да је овакво прописивање истовремено у функцији остваривања гарантивне функције кривичног права, која подразумијева дјелотворну заштиту свих права и слобода човјека и других индивидуалних и општих вриједности које су установљене Уставом.

            Оспореним чланом 57. став 5. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 64/17 и 15/21) прописано је да се за продужено кривично дјело може изрећи казна за половину већа од највише казне прописане за утврђено дјело, али не смије прећи највећу мјеру те врсте казне.  

            У поступку оцјењивања уставности оспорене законске одредбе Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом (тач. 5, 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима (члан 5. алинеја 1), те да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

            Чланом 20. Устава, у односу на који давалац иницијативе тражи оцјену уставности оспорене законске норме, утврђено је да нико не може бити кажњен за дјело које, прије него што је учињено, није било законом предвиђено као кажњиво дјело, нити му се може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена (став 1), те да нико не може бити сматран кривим за кривично дјело док то не буде утврђено правоснажном судском одлуком (став 2). Према одредби члана 7. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, на коју се такође указује у иницијативи, нико неће бити сматран кривим за кривично дјело због чињења или пропуштања, које није представљало кривично дјело по унутрашњем или међународном праву у тренутку када је извршено, те се не може изрећи строжа казна од оне која је била прописана у вријеме извршења кривичног дјела (став 1), а овај члан неће утицати на суђење и кажњавање било кога због чињења или пропуштања, које је у вријеме извршења било кажњиво на основу општих правних начела које признају цивилизовани народи (став 2).

            Сагласно релевантним уставним овлашћењима, Кривичним закоником Републике Српске су, прије свега, утврђени основ и функција кривичног законодавства Републике Српске који су садржани у заштити основних права и слобода човјека и других основних индивидуалних и општих вриједности које су установљене Уставом и међународним правом, одређено је која дјела представљају кривична дјела, те су прописане казне и друге кривичне санкције учиниоцима. Тако је, између осталог, чланом 57. став 1. овог закона прописано да продужено кривично дјело чини више истих или истоврсних умишљајних кривичних дјела учињених у временској повезаности, која због начина њиховог извршења, истовјетности оштећеног, просторне повезаности, кориштења исте прилике или трајнијег односа или других сличних околности које их повезују, представљају јединствену кривичноправну цјелину. Према ст. 3. и 4. истог члана, ако продужено кривично дјело обухвата различите облике истог дјела, продужено кривично дјело ће се правно квалификовати као најтеже од тих кривичних дјела, а ако посљедице остварене дјелима из става 1. овог члана у својој укупности представљају посљедицу неког тежег кривичног дјела, продужено кривично дјело ће се квалификовати као то кривично дјело. Оспореном нормом става 5. овог члана је предвиђена могућност да се за продужено кривично дјело изрекне казна за половину већа од највише казне прописане за утврђено дјело, али да не смије прећи највећу мјеру те врсте казне.

            Приликом разматрања навода иницијативе, Суд је констатовао да давалац иницијативе, прије свега, оспорену законску норму доводи у контекст одредаба овог закона које уређују питање висине казне за поједина кривична дјела, те налази неуставност у чињеници да предметно законско рјешење даје могућност изрицања казне која је за половину већа од највише казне предвиђене истим законом за кривично дјело према којем се квалификује продужено кривично дјело. Поред тога, у иницијативи се поставља питање могућности злоупотребе и арбитрарности приликом примјене оспорене одредбе у пракси, односно одмјеравања казне у кривичним поступцима пред судовима, чиме се, по мишљењу даваоца иницијативе, у законодавство Републике Српске уводе неодређене казне које наш правни поредак не познаје. У вези са овим наводима, Суд сматра да треба указати на одредбу члана 115. Устава, којом је утврђена надлежност Уставног суда Републике Српске, а према којој овај суд није надлежан да оцјењује међусобну усаглашеност одредаба истог закона, као ни примјену општих правних аката.

            Оцјењујући оспорену норму у односу на члан 20. Устава, на који се позива давалац иницијативе у дијелу који се односи на легалитет кривичне санкције, Суд је утврдио да оваквим прописивањем нису нарушене гаранције из ове уставне одредбе. Наиме, законодавац је, по оцјени Суда, овлашћен да, у оквиру Уставом утврђених принципа, уреди област кривичних санкција, односно принудних мјера које судови изричу учиниоцима кривичних дјела са циљем заштите основних индивидуалних и општих друштвених вриједности. Истовремено, Устав не ограничава законодавца да у одређеним, специфичним случајевима пропише посебна правила кажњавања. С обзиром на то да је продужено кривично дјело, односно постојање више умишљајно почињених кривичних дјела у континуитету од стране истог учиниоца, показатељ повећаног степена друштвене опасности, законодавац је, сходно својој цјелисходној процјени, оспореном законском нормом прописао могућност факултативног пооштравања казне у ограниченом обиму, када није могуће одмјерити адекватну мјеру казне у оквирима казне предвиђене за једно кривично дјело. Суд сматра да је овакво нормативно рјешење одраз законодавне политике у уређењу области кривичних санкција и у функцији је превентивног дјеловања и заштите друштва од криминалитета, те није супротно начелу из члана 20. Устава. 

            Наводи иницијативе о повреди члана 20. Устава су, по мишљењу Суда, посљедица погрешног тумачења ове уставне одредбе од стране даваоца иницијативе, јер оспорена законска норма прописује начин одмјеравања казне за продужено кривично дјело, тако да, без дилеме, не доводи у питање уставно начело легалитета кривичне санкције, нити се може довести у везу са овим начелом.

            Из истих, напријед наведених разлога, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем није дошло до повреде члана 7. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер се, у суштини, ради о истим гаранцијама које су предвиђене и  чланом 20. Устава.

            С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспорене законске одредбе одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

          Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                

Број: У-60/21

12. октобра 2022. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
25.1.2023.
Саопштење за јавност са 295. сједнице Уставног суда Републике српске

24.1.2023.
Дневни ред 295. сједнице Уставног суда Републике Српске

17.1.2023.
Попис привредних субјеката с којима постоји сукоб интереса

5.1.2023.
Одлука о прихватању понуде за јавну набавку услуга физичко-техничког обезбјеђења објекта

5.1.2023.
Одлука о прихватању понуде за јавну набавку тога за судије Уставног суда Републике Српске

5.1.2023.
Одлука о прихватању понуде за јавну набавку система против провала за нову зграду Уставног суда Републике Српске

5.1.2023.
Одлука о прихватању понуде за јавну набавку услуга редовног чишћења и одржавања хигијене у објекту Уставног суда Републике Српске

5.1.2023.
Одлука о измјени одлуке о изузећу од примјене Закона о јавним набавкама Босне и Херцеговине

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>